Seks
Mitovi i istina o misionarskoj pozi: Kako su se domoroci smejali belom čoveku
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Da li znate šta je EuroNoize festival gde se svira muzika andergraund scene? Održan je u Londonu, učestvovali su bendovi iz 11 zemalja, pa i naš E.P.P!
Uprkos glamuru koji se tako očajnički napreže da evocira nadobudnim kostimima i patetičnim koreografijama, takmičenje za Pesmu Evrovizije na kraju uvek deluje nekako… prevaziđeno.
Prošlog maja u Londonskoj Skali održan je EuroNoize, festival zamišljen kao alternativna verzija Pesme Evrovizije. U Londonu, a bez predstavnika Engleske, festival je okupio jedanaest učesnika iz različitih evropskih zemalja. Poziv da na ovoj manifestaciji predstavlja Srbiju dobila je beogradska grupa E.P.P!, već godinama prisutna na domaćoj andergraund sceni. Ovaj duo, koji zvuči prilično melodično, uprkos činjenici da svoj koncept u velikoj meri zasniva na vanmuzičkim uticajima, čine Kejti Voznicki (Katie Woznicki), naturalizovana Amerikanka koja je, pored toga što nastupa i kao solo muzičarka, takođe poznata i kao autorka alternativnog stripa, i Vladimir Nikolić, koji sebe naziva nemuzičarem.
„VREME„: Kako je bend nastao i kako jedna neformalna postava pronalazi svoje mesto na srpskoj muzičkoj sceni?
VLADIMIR NIKOLIĆ: E.P.P! je oformljen 2011. godine i tada smo u postavi bili Kejti Voznicki, Vuk Palibrk (poznat kao strip crtač i animator) i ja. Sve naše pesme su trajale po minut ili kraće, i uvek su bile u formatu radijskih džinglova i TV reklama. Prvi nastupi su trajali dva ili tri minuta. Više je trebalo vremena da postaviš opremu, nego što je trebalo za nastup. Od samog početka nastupali smo između bendova, predstavljajući nešto poput reklamnog epp bloka, imali smo matrice i pevali uz njih. Moralo je kako-tako da se uvežba da se ne bi ispadalo na nastupu, što je meni, kao nepevaču i nemuzičaru, često polazilo za rukom. Inače, prvobitna zamisao je bila da E.P.P! bude više kao neka vrsta diverzantske lakrdijaške jedinice, koja će biti mobilna i upadati tamo gde se najmanje očekuje. Za to bi, naravno, bila potrebna izvesna oprema čija nabavka nije bila baš tako jeftina, a bogami, trebalo bi biti i fizički spreman u slučaju gužve! Nakon nekog vremena iz grupe nestaje Vuk Palibrk (otimaju ga vanzemaljci!), ali i dalje nastavlja da radi E.P.P! omote i plakate za koncerte. Kasnije smo, zahvaljujući Kejti, koja zaista poseduje muzičko znanje, počeli i da sviramo, te sad možemo još i više da blefiramo nego što smo to mogli ranije. Pesme sada traju nešto duže i zahvaljujući tome su zabavnije i sve zvuči manje rigidno nego na početku. Objavili smo jedan EP To je samo reklama! i jedan album uživo Turizam bez granica.
Kako je došlo do toga da dobijete poziv za učešće na festivalu EuroNoize?
KEJTI VOZNICKI: Zahvaljujući Polu Manganu (Paul Mangan), E.P.P! se pojavio na jednoj kompilaciji koja se zove EurNoVision, koja je okupljala neobične bendove iz različitih zemalja Evrope. Tako su za nas saznali Pil and Galia Kollectiv, organizatori EuroNoize-a, pozvali nas, a mi smo odgovorili – hajde, zašto da ne! Internet je čudo, nikad ne znaš ko može da te pronađe i da ti se javi!
Vaš nastup na EuroNoize–u posvetili ste Čika Boći, koji je nedavno preminuo u 91. godini, ocu vršačkog strip crtača Wostoka. Obojica nekonvencionalne ličnosti, otac i sin, nastupali su u bendu Tehno Muda?
VLADIMIR NIKOLIĆ: Da, naš nastup je bio posvećen Bogdanu Miloševu, poznatijem kao Čika Boća. Čika Boća se slobodno može nazvati ocem i velikim guruom naše podzemne scene, kako u stripu tako i u muzici. Prvi put sam video Čika Boću u okviru izložbe „Beli majmun“ u pančevačkom prostoru Elektrika. Tada je imao 78 godina i bio je na čelu porodičnog benda Tehno Muda, u kome je nastupao sa sinovima DJ Zlikovcem i Wostokom! Nikada neću zaboraviti taj događaj, bilo je to vrlo bitno iskustvo. Kasnije sam, kroz druženje sa Wostokom bolje upoznao i Čika Boću. Bio je to vrlo mudar i vispren čovek, a istovremeno je posedovao i veselu i dobroćudnu, detinju prirodu, koja ga je uvek gonila na nekakvo šegačenje i lakrdiju. Znao je biti i mangup, u to su najbolje upućeni njegovi ukućani! Ukoliko nikada niste gledali Čika Boćin Traktat o panku na Jutjubu, onda obavezno pogledajte! Inače, o Boći se sada snima i dokumentarac u produkciji TV Krpelja, radnog naziva Čika Boća:“Ravno u dupe, poljubi me!“.
Zanimljivo je da je grozničavost Evrovizijskog takmičenja gotovo potpuno izostala na EuroNoizeu. Stiče se utisak da se tamo niko nije trudio da dokaže da je bolji od nekog drugog, već su svi jednostavno bili posvećeni izvođenju svoje muzike…
KEJTI VOZNICKI: Nemamo baš mnogo iskustva u mejnstrim sferi, tako da ne znamo koliko je tamo jak poriv za dokazivanjem. Ovde u Srbiji na našoj andergraund sceni ne osećamo da postoji međusobno nadmetanje. Mislim da je to zato što je vrlo teško postati opštepoznat i zaraditi novac ukoliko se bavite alternativnom umetnošću, nemamo iluzije da će uslediti vrtoglavi uspeh nakon čega bi naš život bio potpuno izmenjen, tako nešto nije moguće, bar ne na domaćoj sceni. To nam se sviđa zato što nam dozvoljava veću slobodu nego kad bismo morali da razmišljamo da li će naša muzika biti popularna ili ne, pa možemo da radimo na onome do čega je nama stalo. To omogućava da krajnji rezultat bude zanimljiv i autentičan. Mislim da su svi bendovi koji su učestvovali u sličnoj situaciji u svojim zemljama, u smislu da su neobični i uglavnom na marginama. Čak su i najuspešniji izvođači bili vrlo fini i jednostavni, i baš je bilo zanimljivo pričati sa njima. Vladala je vrlo opuštena atmosfera, uopšte nije bilo nalik na takmičenje. Mada priznajem, žudela sam da dobijemo glavnu nagradu, plišanog medu, to je istina!
Svi učesnici su bili predstavljeni kratkim video–radom, a pre vašeg nastupa emitovan je video u koji su bili inkorporirani prizori sa protesta „1 od 5 miliona„?
VLADIMIR NIKOLIĆ: Zapravo, to je video-rad koji je kreirala Sandra Sterle, umetnica koju je organizator odabrao da radi video-razglednicu za našu zemlju. Nismo imali nikakvog udela u tome, ali verovatno je poslužilo svrsi predstavljanja pojedinačnih zemalja na EuroNoizeu. Mi svakako nikada ne bismo bili u stanju da usnimimo tako ozbiljan video-rad, i naš video bi se pre zasnivao na poetici „Tehno Muda“ nego „Porodice bistrih potoka“!
Kako ste doživeli učestvovanje na ovakvom festivalu? Da li je bilo zabavno nastupiti, i posmatrati nastupe drugih?
KEJTI VOZNICKI: Bilo je to zabavno, ali i vrlo neobično iskustvo. Kao na pravoj Pesmi Evrovizije, s tim što smo morali mnogo da se potrudimo za tu jednu pesmu od tri minuta. To je prilično nadrealno jer smo morali da izvadimo vize i da putujemo vukući opremu, i mnogo smo vežbali. Međutim, E.P.P! i inače pravi vrlo kratke pesme, pa to jeste bilo u našem duhu. Bilo je vrlo zabavno gledati ostale bendove, naročito zbog toga što su svi bili vrlo različiti i zanimljivi. Bio je čak i go muškarac na bini u jednom trenutku!
Da li manifestacije poput ove pokazuju i koliko je besmisleno „pravo“ takmičenje za Pesmu Evrovizije?
VLADIMIR NIKOLIĆ: Mislim da su Pil i Galia (Pil and Galia Kollectiv) zaista verni fanovi Evrovizije i da im nije bila namera da obesmisle čitav taj spektakl, već su, naprotiv, i sami odlučili da naprave izvestan politički pandan originalnoj Evroviziji pozvavši neke malo uvrnutije muzičare iz cele Evrope da predstavljaju svoje zemlje. Svakako, Evrovizija je isto toliko skupa i razmetljiva kao i bilo koja politička konferencija na kojoj se odlučuje o sudbini neke zemlje.
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
“Nije cilj da se ljudi osećaju kao u muzeju kada gledaju istorijsku dramu. Važno nam je da mogu da osete odnos sa problemima svog vremena, da se poistovete sa situacijama i junacima”
Šta sve čovek mora da zna ako biciklom putuje oko sveta? Pitali smo Snežanu Radojičić koja već godinama to radi
Na najvišoj japanskoj planini Fudži još uvek nije pao sneg, što se dešava prvi put otkako je pre 130 godina počela da se vodi evidencija o tome
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve