Da li ste nevidljivi?

Ako je pozorište daleko od vas fizički ili zato što vam njegove teme i estetike nisu bliske, znajte da bi ono moglo da nastane i u vašem stambenom bloku. Ono bi došlo kod vas, sa ciljem da u vašem okruženju otkrije pojave i ljude koji su nevidljivi. Predstavu takvog pozorišta stvarali bi svi koji to žele. Na primer, vaš komšija sa petog sprata koji je u invalidskim kolicima, koga retko viđate i sigurno nemate pojma sa kakvim se sve problemima svakodnevno bori. Naročito vam ne pada na pamet da bi on mogao da pleše, jer kako može da pleše neko ko je u invalidskim kolicima? Pogledajte predstave grupa „Hajde da“ i per arta, videćete da je to moguće. A da li bi devojčica sa smetnjama u razvoju mogla da peva ili svira? Ne znate? Nije vam to palo na pamet, kao ni za komšiju u invalidskim kolicima, devojčicu sa smetnjama u razvoju, romskog dečaka koji pere šoferšajbne na raskrsnici, kao i za bivšeg zatvorenika koji bezuspešno pokušava da nađe čestit posao. Svi su oni za vas nevidljivi članovi društva.

A da li se možda i vi osećate (ponekad) nevidljivim? Da li imate utisak da društvo jednostavno ne obraća pažnju na vaš problem i da ste usamljeni i izolovani? Da li biste hteli da ljudima oko sebe skrenete pažnju na problem koji vas muči? Ako se uključite u predstavu, ako participirate, došli biste u priliku da se na sceni postavi vaš nevidljivi problem. Moglo bi se ispostaviti da vaš problem muči mnoge sugrađane i mogli biste zajedno da proigravate situacije koje su u vezi sa tim problemom i zajedno da tražite rešenje. Ovaj vid pozorišta zove se Forum teatar. Forum praktikuje Aps Art, Centar za pozorišna istraživanja Novi Sad, Kulturanova… I pozorište zajednice i Forum teatar deo su primenjenog pozorišta.

Šta je primenjeno pozorište? To je takozvani kišobran pojam koji obuhvata različite pozorišne tehnike i metode koje se međusobno prepliću i ukrštaju stvarajući nove pristupe pozorištu u skladu sa potrebama zajednice. To su, na primer, inkluzivno pozorište, pozorište u obrazovanju, pozorište za zajednicu, pozorište u zatvoru, pozorište u muzeju…

Primer: Aps Art radi sa zatvorenicima. U njihovoj predstavi Banja robija zatvorenici govore o svojim zatvorskim iskustvima i začaranom krugu zatvor–prekršaj–zatvor, a publika prestaje da ih gleda samo kao prekršioce zakona. Nakon predstave vodi se razgovor sa publikom – neizbežna tema je društvo i njegov odnos prema ljudima iz zatvora. Drugi primer: grupa „Hajde da“ stvara plesne predstave sa osobama koje imaju teškoće u kretanju, a mi, publika, vidimo šta sve lepo mogu pokret i ljudsko telo da urade. Treći primer: nastavnica koja je završila master program „Primenjeno pozorište“ na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i radi u osnovnoj školi, odlučuje da uključi sve u odeljenju u stvaranje predstave. Umesto da decu deli na talentovane i netalentovane, združuje ih u veselu pozorišnu zajednicu. Ta deca su, zbog predstave, udružila sve svoje sposobnosti i talente, što je naravno povećalo i njihovo drugarstvo i samopouzdanje. Četvrti primer: u Narodnom muzeju u Kikindi prave pozorište senki preko koga decu upoznaju sa pričom o mamutu čiji su ostaci muzejski eksponat. Pozorište u muzeju odvija se i u Galeriji „Pavle Beljanski“, Galeriji Matice srpske…

Takvih grupa i umetnika nije mali broj. Najviše ih ima u Beogradu i gradovima Vojvodine. Umetnici posvećeni ovoj vrsti pozorišta rade godinama pa i decenijama, ali jako mali broj ljudi zna za njihov rad. Zašto? Primenjenim pozorištem se kod nas uglavnom bave trupe koje idu od projekta do projekta, od jednog do drugog konkursa, jedva sastavljajući kraj s krajem. Često se naziva i alternativnim pozorištem, što će reći „drugim“, i kao takvo deli hudu sudbinu svega drugog u Srbiji. No, primenjeno pozorište može biti i Narodno pozorište. Kada je Škotska krenula u kulturnu emancipaciju od engleskog uticaja, formirali su National theatre of Scotland (a to je bilo, nećete verovati, pre koju deceniju). Namera im je bila da ujedine sve građane Škotske tako što će im krenuti u susret svojim predstavama. Njihova misija je uspela i postali su poznata evropska institucija – njihovi predstavnici su gostovali na Sterijinom pozorju pre četiri godine.

No, National theatre of Scotland nije usamljen slučaj. Naprotiv! Kada je pozorište dobro, ono je u suštini uvek pozorište sopstvene zajednice. Tako je oduvek i svuda – od savremene Indije od drevne antičke Atine. Na Velikim Dionisijama, na primer, učestvovali su, bilo kao izvođači ili kao publika, svi slobodni, punoletni građani Atine i njihovi gosti iz prijateljskih gradova. Svaka nova tragedija, danas ih znamo kao dramsku lektiru, u vreme kada je prvi put izvedena otvarala je važno pitanje za grad Atinu. A šta je s nama? Institut za proučavanje kulturnog razvitka je do sada sproveo dva istraživanja pozorišne publike. U oba istraživanja je utvrđeno da najvažniji razlozi za retke posete pozorištu u Beogradu nisu direktno vezani za rad pozorišta i njegove karakteristike, nego za društveno-ekonomske uslove u kojima publika egzistira i dominantne vrednosne orijentacije u društvu. Takođe je utvrđeno da veći deo pozorišne publike ima visoku stručnu spremu. Ako se ima u vidu da građani sa fakultetskom diplomom čine tek nešto više od 8 odsto naše ukupne populacije, lako se može zaključiti da je za više od 90 odsto stanovnika Srbije pozorište nevidljivo i da su oni nevidljivi za pozorište – živimo u jednoj državi, ali u različitim svetovima. Šta možemo da uradimo povodom toga?