Dosadilo mi je da pišem o holokaustu, zanima me šta se događa danas. Ali, mislim da mi je obaveza da odgovaram na pitanja, kad sam već ostao živ pre šezdeset devet godina, a uvek se pojavi neko da zapitkuje. Ne potresam se ja kada se prisećam šta se zbilo, kada govorim i pišem o događajima koje sam doživeo kao dečak sa petnaest i šesnaest godina. Nije u tome problem. Moja večita dilema je kako da u smislu anglosaksonskog zakonodavstva kažem istinu, ništa drugo nego istinu. Celu istinu i inače niko ne zna. A moje sećanje je varljivo, malo je detalja ostalo jasno, mnogo toga je izgubljeno u magli zaborava.
Nemačko ime poljskog grada Ošviecim – Aušvic – postalo je sinonim za nacističko zlo. Do te mere da se jednom prilikom predsedniku SAD Baraku Obami omaklo da je njegov deda-ujak „oslobodio Aušvic“, a bio je jedan od oslobodilaca koncentracionog logora Buhenvald. Aušvic je pojam koji označava holokaust, koji obuhvata čitavo ono „carstvo zla“ sazdano od desetina koncentracionih logora, ali i masovna ubistva u Varšavskom getu, na drugim mestima u Poljskoj, u Rusiji, u Belorusiji i Ukrajini. Ime tog logora za ljude na drugim kontinentima koji ne znaju detalje, a verovatno ih mnogo ni ne zanimaju, simbol je i za Jasenovac i za logor Staro sajmište…
Povodom 27. januara 1945, kada je Crvena armija oslobodila koncentracioni logor Aušvic, Ujedinjene nacije su proglasile Dan holokausta. Tako su se i ove godine polagali venci na prigodna mesta, održavali svečani govori, a mnoge televizije u velikom broju zemalja emitovale su dokumentarne i igrane filmove na temu nacističke strahovlade.
POLITIČKI, JEVREJIN: Ja sam bio na licu mesta, nema nikakve sumnje da sam bio u Aušvicu, iako na nadlaktici nemam broj koji su zatvorenicima tog logora tetovirali, po principu po kome se žigoše stoka. Umesto toga posedujem zvanični dokument koji mi je ispostavio „Međunarodni servis“ – International tracing service – smešten u nemačkom gradiću Arolzen, koji je zadužen za prikupljanje i izdavanje dokumentacije i poseduje najširu bazu podataka o svim koncentracionim logorima u Nemačkoj i zemljama koje su bile pod nemačkom okupacijom. Dokument koji se tiče mene poslali su mi na moj zahtev 15. marta 1979. godine. Prema njemu je Ivan Ivanji 27. aprila 1944. godine uhapšen u Novom Sadu. Kao „razlog hapšenja“ zapisano je „politički, Jevrejin“, pa se potvrđuje da je dotični „prebačen u konc. Logor Auschwitz 27. maja 1944.“ po „naređenju glavne službe bezbednosti Rajha – Auf Anodrdnung des Reichsicherheitshauptamtes„. Između tog 27. aprila i 27. maja bio sam u logorima u Subotici i Baji pod mađarskom komandom.
Neki podaci na tom dokumentu nisu tačni. U njemu piše da sam rođen 31. maja 1927, a ne, kao što jesam, 24. januara 1929. godine. Ako bi neko poželeo da o meni nešto sazna samo na osnovu tog dokumenta, zaključio bi da sam dve godine stariji nego što jesam – pored ostalog upravo i zbog toga nikada potpuno ne verujem takozvanim „dokumentima“. Što se godine rođenja tiče sigurno sam lagao, tvrdio da sam stariji, da me ne bi „selektirali“, ali zašto sam umesto dana i meseca svog rođenja stavio dan i mesec rođenja mog oca? Nemam pojma. Uopšte se ne sećam.
U VOZU ZA AUŠVIC: Selekcijom se zvala provera radne sposobnosti logoraša: nesposobni su ubijani, sposobni korišćeni za potrebe Rajha. To zvuči vrlo jednostavno, ali je gotovo nezamislivo sa stanovišta čoveka koji danas sedi u fotelji pred računarom i zapisuje da je i sam prošao kroz selekciju u Aušvicu.
Kada se govori, piše ili se snimaju dokumentarni i igrani filmovi o Aušvicu, često se ponavlja motiv približavanja dugačke kompozicije teretnih vagona karakterističnoj kapiji sa natpisom „Rad oslobađa“ – Arbeit macht frei. Ja kao „putnik“ tog voza naravno nisam imao tu perspektivu, kapiju i natpis video sam tek nekoliko godina posle rata u bioskopu. Ja sam se stešnjen između ostalih uhapšenih Jevreja posle dva ili tri dana vožnje – ne sećam se više koliko – radovao kad je voz počeo da usporava i konačno se zaustavio. Bilo je veče, mrak, ali scena jarko osvetljena brojnim reflektorima. Baš kao na filmu.
Tada star samo petnaest godina i četiri meseca, pomislio sam da je dobro što sam sâm u tom vozu. Roditelji su iz mog života nestali već 1941. godine, a sestra sa tetkom i babom uhapšena je posle mene u Subotici i transportovana u logor Bergen Belzen i takođe ostala živa. Svi ostali „putnici“ u mom vagonu su mahom bili porodični ljudi koji su još više patili, jer su im patila deca, zbog brige o svojim bližnjima, zato što su moji vršnjaci svoje očeve i majke videli lišene ikakvog dostojanstva. Ne sećam se više gladi i kako me je mučilo obavljanje nužde. Zaborav ume da bude milostiv, zaboravio sam mnogo verovatno veoma strašnih, mučnih, tragičnih momenata.
TU VAM GORE RODITELJI: Što se tiče izlaska iz vagona na peron koji se u literaturi i filmovima naziva „rampom“, mogu da potvrdim da je bilo mnogo vike, plača, zapomaganja, prvi put su se u mom vidokrugu pojavili ljudi u zebrastim uniformama, koji su urlali i pokušali da naprave nekakav red, izbacivali starije i bespomoćne zajedno sa prtljagom iz vagona, a kroz tu gužvu se šetalo i nekoliko naoružanih esesovaca.
Ne sećam se vučjaka koji se redovno pojavljuju u filmovima. Ali se sećam da su nas svrstali u kolonu. Primetio sam da na čelu kolone razdvajaju ljude. Bio sam dovoljno mudar da zaključim da odvajaju sposobne za rad od nesposobnih. Pomislio sam da će bolje proći sposobni za rad, jer će dobijati više da jedu, a i život će im biti „interesantniji“. Časna reč da to nisam naknadno izmislio, nego sam to tada zaista pomislio. Pojam „interesantno“ bio je prisutan u mojim mislima sve vreme koje sam proveo u logoru.
Kad sam došao pred uniformisani lik koji je donosio odluku o životu i smrti – što tada nisam znao – rekao sam što sam glasnije mogao na nemačkom: „Ja sam sposoban za rad!“ Potpuno nezainteresovani esesovski lekar-oficir jedva da me je pogledao i mahnuo kuda da idem. I opet sam pomislio da je bolje što sam sâm, nisam prolazio kroz užas razdvajanja porodica, dece od roditelja, starih od mlađih. Video sam šta se događa, ali nisam se potresao, danas bi možda trebalo da se stidim što me u tom trenutku niko drugi osim mene samog nije zanimao.
Nadalje je sećanje kao mozaik sa koga je otpala većina pločica, pa ostaju samo poneki delovi koji se razaznaju.
Čudan dim je prekrio nebo. Pitam jednog od ovih u zebrastim uniformama šta je to? Odgovor glasi: „To su vaši već spaljeni roditelji!“ Pomislio sam kako logoraši postaju zli, plaše nas takvim strahotama. Ne sećam se kad sam shvatio da su govorili istinu.
Prve noći su nas strpali u neku baraku sa valovima, a nad njima česme za vodu kao u jeftinim kupatilima. Ne sećam se kad je pre toga neko stigao da mi došapne nešto o gasnim komorama, ali sam pogledom ispitao grube drvene zidove i zapazio pukotine. Uspeo sam da stanem pored jedne veće pukotine u glupoj nadi da ću kroz nju moći da dišem čak i ako puste otrovni plin. Međutim, ta baraka zaista je bila kupatilo, nisu znali gde da nas strpaju te noći, valjda je voz stigao isuviše rano ili kasno, pa smo osvit dana 28. aprila dočekali živi. Naravno da onda nisam znao koji je datum.
Ne sećam se da sam bio gladan sve dok nas nisu prvi put nahranili. U crvene limene činije sipali su nam nekakvu čorbu od konjske repe. Zapamtio sam čudan ukus.
U Aušvicu sam prvi put čuo da mnogi ljudi međusobno govore na jidišu. Dotle nisam znao ni da taj jezik postoji. Nije mi se sviđao, nekako sam ga povezivao s tim što sam u logoru. Tek ću mnogo godina kasnije zavoleti njegovu melodiju, shvatiti taj čudan spoj starog nemačkog sa hebrejskim i često na Ju-tjubu puštati jidiš-pesme.
ZAMENA ŽRTAVA: U dokumentu navedenom na početku teksta u rubrici „Kretanje“ piše: „6. juna 1944. prebačen u koncentracioni logor u Buhenvaldu, zatvorenički broj 58.116“. Taj broj sam dobro zapamtio, koristio sam ga kasnije kao šifru gde god mi je trebala.
Iz manjih logora, koji nisu imali svoju gasnu komoru, transportovalo se u velike, koje su posedovale „mašine za ubijanje“. To se dogodilo i meni. Ja sam 24. septembra 1944. vraćen iz radnog komandosa Magdeburg u centralni logor Buhenvald sa nalogom da me pošalju natrag u Aušvic u gasnu komoru, ali pisarnica u Buhenvaldu zamenila je moj broj sa nekim drugim, koji je umesto mene otišao u smrt.
U pisarnici su sedeli komunisti, među njima i čuveni špansko-francuski pisac Horhe Semprun. On je o takvim postupcima pisao u svom romanu Mrtvac sa mojim imenom – nemački naslov Der Tote mit meinem Namen, francuski Le Mort qu’il faut. Princip je bio da se spasavaju u prvom redu komunisti i socijalisti, u drugom mladi sa izgledom da prežive, a umesto njih „u transporte smrti“ stave teško bolesni zatvorenici kojima su dani i inače verovatno bili odbrojani. Užasne moralne odluke.
Ja sam o tome pisao u dva svoja romana, Čoveka nisu ubili i Čovek od pepela iz Buhenvalda – u drugom pominjem baš Sempruna nazivajući ga njegovim pravim imenom – ali čitaoci su možda mislili da je to literarno preterivanje, fikcija. Međutim, sve to je istina, ništa drugo nego istina, ali pošto ne znam ko je izvršio zamenu i s kim sam zamenjen, ko je umesto mene u septembru 1944. poslat u Aušvic, svakako nije cela istina. U današnjem memorijalnom centru Buhenvald tragao sam za tim uz pomoć tamošnjih službenika i direktora profesora Folkharda Knigea, ali ništa nismo pronašli. Dokaz da je neko drugi umesto mene poslat u gasnu komoru jeste da sam živ, da pišem ove reči za „Vreme“. O „zameni žrtava“ na nemačkom Opfertausch – postoji obimna literatura i postavlja se pitanje ko je ljudima iz pisarnice, zatvorenicima kojima su esesovci poverili taj posao, dao za pravo da odlučuju o sudbini drugih ljudi, da li za tako nešto u tim okolnostima postoji moralno opravdanje? Ili ne.
Ja nekako svake godine odlazim u Buhenvald, osećam obavezu da se odazovem pozivu da kao jedan od sve ređih svedoka, bivših logoraša, pričam istinu, ne bi li poneko mogao da zamisli nezamislivo. Jednom prilikom rekao sam profesoru Knigeu da mi se čini da sam doživotno osuđen na Buhenvald.
PUN FRIŽIDER: Igrani filmovi mogu potresnije da svedoče o tragičnim, istinitim događajima nego što to umeju nemušte priče nas koji smo, valjda smem da koristim tu frazu, „pali smrti sa lopate“. Kako suvim rečima, štampanim na strpljivom papiru da im konkurišemo? Postoji dosta filmova na tu temu koji kičerski, melodramatično zloupotrebljavaju istorijske događaje, ali i zaista odlična dela kao Šindlerova lista, Pijanista, Život je lep ili kod nas manje poznati film Koste Gavrasa prema drami Rolfa Hohuta Namesnik. Filmovi deluju ubedljivije od naracije. Njihovi kadrovi čak i meni prekrivaju lično sećanje. Kako da pričam o približavanju voza Aušvicu, gužvi na rampi, deci pred gasnom komorom, esesovcu koji ubacuje plin kroz šaht u gasnu komoru, a da puste reči ne budu prekrivene pokretnim slikama u boji? Ko da se takmiči sa Stivenom Spilbergom ili Romanom Polanskim? Polanski se za vreme rata krio u Poljskoj kao dete, ali Spilberg se rodio posle rata. Najbolji roman na našem jeziku na temu holokausta, Rut Tanenbaum, napisao je Miljenko Jergović rođen 1966. godine koji ni porodično nema nikakve veze sa temom svoje knjige. Možda tek ta generacija zaista može da je se prihvati.
Svejedno sam pisao i još uvek ne prestajem da pišem. Važna tema, pa mi se nametnula. Samo što ne bih voleo da ostanem zapamćen kao „pisac holokausta“, već kao pisac istorijskih romana ili krimi-priča kao što su Staljinova sablja ili Smrt na Zmajevoj steni, ili naučnofantastični roman Na kraju ostaje reč. Međutim, ako je verovati Frojdovom učenju, a sklon sam tome, možda me je pisanje sačuvalo od toga da, eto, ni na sredini devete decenije života, nisam poludeo. Čitam da je u Izraelu gotovo svima koji su danas još živi a prošli su logore smrti potrebna psihijatrijska pomoć. Meni nije. Kažu mi da je kod mene jedini recidiv iz logora što se bojim da ne ostanem gladan i brinem se da mi frižider bude pun dobre hrane.
Neko veče gledam na programu History channel snimke masovnog ubistva Jevreja u ukrajinskom Babij Jaru, pa je komentator u nameri da današnjim američkim gledaocima objasni obim strahote naveo da je na taj način u jednome danu ubijeno tri puta više ljudi nego dotičnog 11. septembra u Njujorku. To me je naljutilo i uvredilo. Doskora sam bio sklon da govorim da je od Kaina, koji ubi brata svoga Avelja, do današnjih dana bilo bezbroj masovnih ubistava, ali da Nemačka pod Hitlerom drži Ginisov rekord. Sumarno gledano to je još tačno, ali ako uzmemo broj mrtvih u jednome danu, ili čak trenutku, moramo da objasnimo američkim građanima da su SAD pod Trumanom u Hirošimi i Nagasakiju pobile nekoliko stotina puta više nevinih civila nego Al Kaida rušeći nebodere na ostrvu Menhetn.
