Čizmice za beogradsku Pepeljugu

Kovanica engleskog jezika seknd–hend, uz izvinjenje onima koji to znaju, na srpskom označava ono što nije novo, već upotrebljavano, ili bukvalno prevedeno – iz druge ruke. Kod nas je izraz seknd-hend postao deo svakodnevnog govora pre petnaestak godina kada su se prvo po pijacama i na ulicama pojavile tezge sa starim stvarima, a zatim, nešto kasnije, i radnje sa nošenom odećom.

Danas seknd-hendova ima na svakom koraku. Namnožili su se polovinom prošle decenije, kao nusprodukt ekonomske situacije. Među njima, samo nekoliko radnji prodaje raritetne komade, koji uglavnom nisu pogodni za nošenje u svakodnevnim prilikama: bluze od holandske čipke, večernje toalete, kitnjaste šešire, mantile od engleskog tvida, ženstvene tašnice i slične stvari koje ne kupujete zato što imate prazan ormar i malo para, već da biste svoju garderobu obogatili nečim što niko nema i što nigde, osim u takvoj radnji, ne može da se nabavi, a što će vas učiniti izuzetnim. Ukratko, u starinarnicu odeće (a ne u radnju seknd-hend u kojoj kupujete savremenu staru robu) dolazite da poboljšate stajling, a ne da se odenete. Zbog vrste robe koju nude i ostalog što je osim materijalnih vrednosti moguće dobiti u tim radnjama, promovisali su drugačiji ukus od masovnog, drugačiji stav prema robi i pogled na trgovinu. To ih čini kulturološkim fenomenom.

FENIKS LUTKA: Prvi beogradski seknd-hend za odeću otvoren je 1989. godine, preko puta čuburskog parka u Ulici 14. decembra, zvao se Pepito i bio je antikvarnica odeće. Odeća koju je nudio u to vreme bila je suviše drugačija, pa je Pepito nakon godinu-dve zatvoren, a njegova vlasnica je odavno otišla iz zemlje. Od romantično dizajnirane, prepune radnjice ostala je još samo lutka-maneken, dobili su je Aleksandar i Vesna Ljubiša na poklon povodom otvaranja Ite Rine. Radnju su zatvorili 1994, a pre dve godine lutku preneli u novu radnju, Šmizlu. Starinarnica sa sedmogodišnjim, najdužim radnim stažom je Extreem Valerije Vuković. Prošlog decembra pridružila im se Mode Jasminke Bošnjak.

„Kad god treba da izgledam specijalno, pregledam šta ima u mojoj radnji“, kaže Valerija Vuković . „I znam da je radnja u krizi ako ne mogu da nađem nešto što odgovara tom mom trenutku i što će ga istovremeno popraviti. Jedino ako nađem neku sitnicu, sigurno znam da ću izgledati drugačije. Ovakve radnje su najbolji dokaz da je oblačenje mentalna stvar. Onako kako mislim, kako se osećam, tako se i oblačim. Ovde ne dolaze ljudi koji misle uniformno.“

U starinarnice i ne zalaze ljudi takozvanog masovnog ukusa. „Dolaze ljudi naklonjeni umetnosti, emociji. Ekscentrici u suštini, oni koji žele da izgledaju drugačije, neko ko želi da izađe iz stereotipa“, kaže Jasminka Bošnjak. Aleksandar Ljubiša kaže da u radnju „nikad nije ušao neko sa zlatnim lancima oko vrata i ošišane glave, dolazi običan svet umetničkih zanimanja ili naklonosti. Ovde se dolazi kao kod prijatelja, čak i kad ulaziš prvi put.“

Zato što natenane, neometani ni od koga, pregledate svaku stvar, na miru ispobate, ostanete neko vreme odeveni u izabranoj bluzici ako vam tako prija, za to vreme ćaskate sa vlasnikom.

„Ovde se ljudi otvaraju, vrlo su prirodni i rasterećeni. Sat proveden u radnji, a toliko se najčešće zadržavaju, je terapija. Kao da ih ambijent vraća u srećno vreme“, kaže Jasminka Bošnjak. Aleksandar Ljubiša dnevno skuva petnaestak kafa za mušterije.

„Sir, vino, maslinke, ostajalo se i do ponoći. Sprijateljimo se sa mnogim mušterijama, pomažu nam u radnji, sviđa im se ovde. Nekoliko poznatih ličnosti mi je predlagalo da rade u radnji, samo da budu tu, među tim lepim stvarima“, kaže Valerija Vuković.

KAD HALJINA PRIČA: Svaka haljina, marama, naočare, šnala, svaka stvar u starinarnici ima svoju ličnost, poreklo i priču. Sve ih to, osim kvaliteta i dizajna, i naravno antikvarne vrednosti, čini jedinstvenim i neponovljivim. Na primer: u centru izloga Šmizle je pilotska kapa iz Prvog svetskog rata, dobijena „od devojke koja je ušla, s vrata ugledala crvene čizmice i ‘zalepila’ se za njih. To ili ništa! Pita koliko koštaju, kažem 60 DEM. Ona ima samo polovinu. Ja bez čizmica ne idem – kaže, skine pilotsku kapu s glave, pruži je i pita da li može tako da mi plati. Pristao sam“, priča Aleksandar Ljubiša.

Ili, druga priča: „Jedna žena je nedavno dugo razgledala stvar po stvar i odjednom skoro da je viknula: pa ovo je haljina moje majke! Kaže sigurna je, i dokazaće mi. Deklaracija ispod naznake made in Brazil je odsečena. Tu je, kaže, bio amblem koji je ona kao devojčica isekla i sačuvala. I stvarno je bilo tako. A haljinu nije videla 30 godina. Kaže, doneće mi taj deo koji je isekla, još ga ima. Haljinu sam joj, naravno, dao upola cene.“

Najskuplja stvar u Šmizli je jedna mala crna haljina, odevena samo jednom, jedne Nove godine, sašivena dan pre dočeka, samo za tu priliku, specijalno za njenu vlasnicu, hitno, zato što je poziv za doček stigao nenadano, a vlasnica i njen suprug bili su izuzetni gosti kod izuzetnog domaćina. I doček je bio izuzetan. „Ta haljina je kod nas dve godine i Vesna kaže da će plakati kad je neko bude kupio.“

Valerija Vuković kaže da nerado prepričavaju sudbine haljina, „zato što kao što znamo, te priče nisu baš sve lepe. Ipak, evo jedne: „Imala sam čizmice, iz dvadesetih, ručni rad, nenošene, na šnir, male, male i toliko uske da je bilo teško zamisliti da postoji Pepeljuga kojoj bi odgovarale. Naš prijatelj Srdić, čovek kome su stare stvari život, rekao je da će se oženiti onom koja ih obuje. Čizmice su dugo bile u radnji, nema ko ih nije zagledao i divio im se, i najzad su kupljene. Srdić je, naravno, izabrao drugu Pepeljugu.“

DO POSLEDNJE PARE: Nastasja Kinski je poslala čestitku Valeriji Vuković, „zahvaljuje na nekom delu odeće koji je nosila u filmu Svedok sa Denisom Kvejdom. Obukli smo glumce u filmu Ubistvo s predumišljajem i u predstavi Smešna strana muzike…“ U Šmizli su nabavljeni kostimi za predstavu Čikaške perverzije, za spotove za nekoliko novih filmova. „Stalno dolazim, ne znam šta bih bez ovih starinarnica. Nađem neku inspiraciju u tim stvarima“, kaže Deana Vučićević, kostimograf. Prošle godine sam kod Valerije našla sve što mi je trebalo za slovenački film Buka u glavi, biće završen do kraja godine, pa nisam morala da idem u London. Ja poslednje pare dam u ovim radnjama, nikad ne izađem a da nešto nisam kupila. Makar detalj. Dešava mi se da kad nađem neku haljinu, gurnem je negde na skrovito mesto da je, dok ne pregledam ostalo, slučajno neko ne otkrije.“

Biljana Bilaković, arhitekta, nije došla zbog određene stvari: „Dobro, tražim malu suknju, u stvari, tražim nešto što će da me iznenadi, razveseli, da se prepoznam u nečemu. Kao što je Deana našla ovu haljinu, nije mi jasno kako je do sad mogla da živi bez nje.“ Mira Ćeramić prvi put je došla u starinarnicu da bi prodala crnu satensku balsku haljinu. „U njoj je moja baka bila na oficirskom crno-belom balu u Dubrovniku. Ona u toj haljini i moj deda bili su najlepši te večeri, svi su im pravili mesta da prođu. Ja sam je obukla jedne večeri i znam da mi je donela sreću, promenila život. Više ne mogu da je nosim, sigurna sam da neću moći više nikada da je obučem, pa sam je donela da nekom drugom donese sreću.“

Društvena promocija starinarnica odeće, trenutak kad su uvedene u modu, bile su dve revije Valerije Vuković. „Ispred radnje, na ulici, po tepihu, devojke, moje mušterije, pokazivale su odeću iz radnje, od tridesetih pa do panka. Tada sam brzopleto obećala da će sledeća revija biti kupaći kostimi ispod krzna, po snegu, u januaru. Ivana Vujić je predložila da umesto ulične revije organizujem predstavu u njenom Bitef teatru. Dva meseca su trajale pripreme, pozvala sam poznate ljude iz kulture da osmisle desetak minuta svoje priče o seknd-hendu, glavne manekenke su mi bile glumice Mira Karanović, Tamara Vučković i balerina Sonja Vukićević, sve smo radili bez sponzora, sami. Tako je nastala predstava Pet lakih komada. Bio je 22. mart 1996. godine, na Mladence, neko poznat je gostovao u Sava centru, u Hajatu je bila neka revija, i bila sam ubeđena da nam niko neće doći. Na kraju se ispostavilo da je dvesta ljudi stajalo! Od tada su ljudi prihvatili da postoji nešto drugo osim turskih bofl krpica i da niska cena nije jedina vrednost seknd-henda.“

„Sada je pogodnije vreme za starinarnice u odnosu na vreme kada su počinjali“, smatra Aleksandar Ljubiša, „ali ne zato što su ljudi bogatiji pa mogu da kupe i stvar koju neće skidati od jutra-do-sutra, nego zato što se promenilo mišljenje o takvoj vrsti kupovine. A šta je uticalo na promenu mišljenja, svakako opuštenije prilike u kojim živimo pa ljudi češće kupuju zbog ćefa i raspoloženja, a ne samo zbog potrebe.“ Starinarnice su opstale „zato što smo bili u pravu, metropola ne može bez ovakve radnje, nametnuli smo nešto što je bilo potrebno“, kaže Valerija Vuković. Pokušaće da unaprede instituciju starinarnice, da ponude gradu nešto poput Sen Denija u Parizu, bilo bi to vidno osveženje u jednoobraznoj trgovinskoj ponudi.