Biblioteka nema 189 godina

Vladimir Pištalo, pisac i profesor istorije, postavljen je prošlog meseca za v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije. Nije isključeno da će na spisku promena koje će se desiti do kraja njegovog mandata biti i uspostavljanje tačnog datuma osnivanja ove ustanove, pa se Dan Narodne biblioteke Srbije, posle nepunih 20 godina, ubuduće neće obeležavati pogrešnog datuma.

Kako je uopšte došlo do te, ljubazno rečeno, greške?

Decenijama unazad postoje dve informacije o osnivanju Narodne biblioteke Srbije. Prva tvrdi da je Narodna biblioteka Srbije proistekla iz javne biblioteke knjigovesca i knjižara Grigorija Vozarovića 1832. godine u Beogradu, a druga, da su joj koreni u Tipografiji i da je osnovana pri Ministarstvu prosvete 1838. godine u Kragujevcu.

Grigorije Vozarović je bio prvi knjigovezac, knjižar i izdavač u Kneževini Srbiji. Počeo je 1927. godine u trošnom zdanju na uglu današnjih ulica Kralja Petra Prvog i Kneza Sime Markovića. Kad se preselio na mesto gde se danas nalazi Osnovna škola „Kralj Petar Prvi Oslobodilac“, 27. februara 1832, osnovao je javnu biblioteku. Na otvaranje je pozvao istaknute pojedince i predstavnike klera pa i Jevrema Obrenovića, brata vladajućeg kneza Miloša i velikog kolekcionara knjiga, i Jevrem je došao. Kasnije su, upravo zbog toga, istraživači smatrali da je u otvaranje Vozarovićeve biblioteke umešana i država. Međutim, ne postoji nijedan pisani izvor koji bi ukazivao na to, to jest da je Vozarovićeva biblioteka osnovana po vladarevoj odluci.

U onovremenom „Letopisu Matice srpske“, za novoosnovanu Vozarovićevu biblioteku koristi se termin „Nova Biblioteka serpska“, a ne „narodna biblioteka“ što bi bilo primereno nečem čiji je osnivač vladar. Vozarevićeva biblioteka je bila hvale vredna inicijativa pojedinca, a ne države.

Početkom jeseni 1833. godine Vozarovićeva javna biblioteka počela je da se gasi, moguće i zato što se tog septembra on preselio u Kragujevac kako bi se pozabavio povezivanjem prvog srpskog ustava – Sretenjskog. Po nekim istraživačima, Vozarović je tom prilikom preneo svoju biblioteku u Kragujevac, ali za tu tvrdnju ne postoje dokazi.

Da Narodna biblioteka nema veze sa Vozarovićevom javnom bibliotekom, napisao je 1844. Milovac Spasić u „Glasniku Srpskog učenog društva“, demantujući priče o tome, kako budući istraživači ne bi bili dovedeni u zabunu. Dodatnu potvrdu ostavio je Dimitrije Davidović, tvorac prvog srpskog ustava, i to svega tri meseca nakon što je Vozarović osnovao knjigoveznicu. U pismu Milošu Velikom saopštava da će tog dana „preduzeti pregledanje tipografije, a po pregledu njenom urediću i biblioteku našu (sic!) po redu koji sam vidio u bibliotekama evropejskim“.

Biblioteka koju pominje Davidović je ona uspostavljena u Tipografiji, koja je, kao što je rečeno na početku teksta, koren Narodne biblioteke Srbije.

Tipografija je osnovana 1831. godine u Beogradu. Tokom prethodne godine, knez Miloš je poslao izaslanike u Sankt Peterburg kako bi od ruskog dvora dobili podršku za njega, ali i kako bi kupili prese, matrice i drugu opremu neophodnu za osnivanje štamparije, kao i knjige za uspostavljanje biblioteke. Krajem te godine, izaslanici su knezu Milošu doneli trideset sanduka knjiga i tipografskog materijala. Naslovi i broj knjiga nisu poznati, ali se zna da su se tokom puta one oštetile, te da su predate Vozaroviću da ih podvrgne sušenju i, eventualno, prepovezivanju. Nakon toga, knjige za knjižnicu Tipografije pohranjene su u Konak kneginje Ljubice. Godine 1835. Državni savet je ukazom naložio Ministarstvu prosvete da osnuje javnu biblioteku. Tri godine nakon toga, ministar prosvete Stefan Stefanović Tenka obratio se knezu Milošu s molbom da je za budući Licej u Kragujevcu neophodno pribaviti biblioteku, te da zato knjižni fond koji se nalazio pri Tipografiji prenese iz Beograda u Kragujevac, radi stvaranja biblioteke Ministarstva prosvete. Istog dana, 12. jula 1838, knez Miloš Veliki pozitivno je odgovorio na molbu ministra prosvete i knjige iz Tipografijine biblioteke prenete su u Ministarstvo prosvete. Tako su obezbeđeni uslovi za osnivanje biblioteke pri Ministarstvu prosvete sa sedištem u Kragujevcu, buduće Narodne biblioteke Srbije. O svemu ovome postoje pisana dokumenta.

Dakle, logično bi bilo, i na istorijskoj nauci zasnovano, zaključiti da je datum osnivanja Narodne biblioteke Srbije 12. jul 1838. godine. Međutim, 2002. godine Narodna biblioteka Srbije se odlučila da njen dan bude 28. februar. Zašto?

Nakon Drugog svetskog rata, Dan Narodne biblioteke Srbije bio je 6. april u znak sećanja na njeno potpuno uništenje tokom bombardovanja Beograda 1941. godine. U želji da se ne obeležava datum stradanja već datum nastajanja Biblioteke, tadašnji (2002. godine) upravnik ove ustanove Sreten Ugričić predložio je da se to izmeni. Ispostavilo se da je datum osnivanja nepoznat, i oformljen je tim sa zadatkom da to istraži. U timu su bile tri filološkinje zaposlene u Biblioteci. Imale su kratak rok da dođu do odgovora, naišle su na priču o Vozaroviću, objavile da je traženi datum 28. februar, i uprava NBS je odlučila da se ubuduće slavi 28. februar, u spomen na dan kada je 1832. u Beogradu svoju javnu biblioteku osnovao knjigovezac i štampar Grigorije Vozarović.

Osim što je došlo do suštinske greške u prenebregavanju istorijskih izvora koji su nedvosmisleno ukazivali na to da je Narodna biblioteka Srbije proistekla iz biblioteke Ministarstva prosvete, došlo je i do još jedne, nazovimo, smešne greške. Naime, Vozarevićeva biblioteka je osnovana na praznik Svetog Onisima 15. februara po tada važećem Julijanskom kalendaru. U 19. veku razlika u konverziji datuma iz Julijanskog u Gregorijanski kalendar bila je 12, a ne 13 dana kao u prošlom veku, što znači da su u NBS pogrešno izračunali – tačan datum bio bi 27. a ne 28. februar.

Na ovo pogrešno računanje i pogrešan datum ukazao je istoričar Dejan Ristić prvo u naučnom radu „Narodna biblioteka Srbije nije osnovana 1832. godine u Beogradu“ koji je objavljen 2016. godine u „Glasniku“ NBS (sic!), a zatim, iste godine i u monografiji Kuća nesagorivih reči, Narodna biblioteka Srbije

1838–1941. (drugo dopunjeno izdanje objavljeno prošlog marta, izdavač Vizantija), ali to nije uticalo na promenu datuma obeležavanja dana ove ustanove. Zatim je Dejan Ristić poslao tadašnjem upravniku Narodne biblioteke Srbije Laslu Blaškoviću i Upravnom odboru predlog da izmene datum u 12. jul 1838, priložio je i sva arhivska dokumenta koja govore ovome u prilog, ali se ispostavilo da je sav taj materijal završio u upravnikovoj fioci. Zašto ovu promenu nije sproveo sam Dejan Ristić dok je 2012/13. bio upravnik NBS? Odgovara da se tada bavio zatečenim finansijskim i infrastrukturnim problemima te ustanove, i da mu bavljenje naukom nije bio prioritet, ali i da bi vrlo moguće stigao da ispravi pogrešan datum da nije u pola mandata odlukom ministra kulture, odnosno Vlade Srbije premešten za državnog sekretara za kulturu.

Elem, red je na Vladimira Pištala.