Žalim, istrajno ako se može reći žalim za vremenom kad je muzike bilo onoliko koliko su muzičari mogli da izvedu, kad reč „uživo“ (live) nije ni postojala: ili neko peva, ili je tišina; ako neko i ume da svira, to može da se čuje samo na jednom mestu, ne može njegova muzika da se istovremeno vrti u milionima kafića, frizerskih salona, međugradskih autobusa i povrh svega u telefonskim centralama, gde su svi operateri trenutno stalno zauzeti.
Ako niko nije svirao niti pevao, čulo se, kao kod Rastka Petrovića, samo kako ljudi govore, kako lupaju vedricom o osek od bunara, čula su se crkvena zvona, leti žabe, u poznu jesen vrane. Pre nego što je počelo snimanje muzike, isto je bilo u Beču, Rogači, Nju Orleansu, Perlezu, Samošu, na Fruškoj gori ili na Sirosu.
Samim tim što ju je bilo manje i što je bila neponovljiva, muzika beše u ono doba dragocenija, njezino pak snimanje jeste za nešto više od jednog veka omogućilo njen napredak – izvođači su mogli izvući pouke, mogli su učiti od nepoznatih majstora, mogli su uporediti svoju umetnost sa tuđom, ali može sada neobuzdano snimanje i umnožavanje muzike, nisam ja prorok, dovesti do zagađenja protiv kojeg će čovečanstvo morati nešto da preduzme (i sâm sam sukrivac za music pollution, često se toga i postidim, a onda kao svaki zavisnik, daj da snimim još nešto; ovo sam doduše snimio opravdano, za dokumentarni film o čoveku kome svi mi iz Druge eksperimentalne gimnazije u Zrenjaninu mnogo dugujemo, link).
Kao što lepe gradove i još lepša ostrva pokušavam da zamislim kakva su bila pre pojave klet. turizma, tako, čim pođem na voljeni sever (s desne strane mine PKB, iznad mene nisko proleti žuti avion iz njegove još aktivne flote), upinjem se da prizovem Banat u kome još niko nema radio, niko nema gramofon, i na svečarima se čeka ko će prvi zapevati. Nije li bilo lepo kad smo bili prepušteni sami sebi, kad smo morali pevati sami sebi, drugima, i sa drugima, i drugi nama?
Bio sam dugo ubeđen da je tambura vojvođanski izum, da basprim samo kod nas uspeva, a ima ga u Mađarskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni, Šumadiji… Da i ne govorim da sličnih trzačkih instrumenata ima svuda po svetu. Detinjstvo mi je proticalo u raznim raskoracima (u školi nije bilo Boga, u kući ga je bilo; u čitanci je bilo ravnopravnosti, u stvarnosti ne, u školi je Maršal bio voljen više no iko, van škole nije bilo baš tako…), pa je tako bilo i sa muzikom: Radio Novi Sad držao me je u uverenju da bez tambure (kako peva i savremeni Zvonko Bogdan) nema pesme, a uživo sam čuo mnogo više harmonikaša; jeste u Farkaždinu bilo nekoliko tamburaša, ali za njih nije bilo dovoljno posla, pa se nisu ni održali kao kapela, iako su bili u krvnom srodstvu, i jedino je Perlez u mom životnom vidokrugu imao tamburaški orkestar, toliko dobar da njegovi članovi zaslužuju da im se u XXI stoleću pomenu imena: Rada (basprim i pevanje), Milan (terc basprim), Slavko (begeš, inače Milanov rođeni brat) i Mirko (kontra, mada je rado i divno svirao basprim, lepo je i pevao „Mangup sam, poderan…“; bio je iz Kuzmina, za mene mitskog mesta, u kome niko koga poznajem nikad nije bilo, niti sam Kuzmin mogao da nađem na mapi, iako mi je baba rekao da je u Sremu), svirali su narodnu muziku, ali i marševe, i romanse, posle rata su proveli neko vreme u Novom Sadu odakle su se vratili sa svešću o mađarskim harmonijama; ja sad sviram na basprimu koji sam kupio od čika Rade, i kad iz B-dura samo počnem „Tebi dadoh sve što imah“ svaki put pomislim: pa ovaj je basprim to svirao, to je u njegovoj memoriji od ne znam ti koliko gigačega.
Perleski tamburaši bili su potomci tamburaša koje čak ni ja ne pamtim, deda Steva Kurjački mi je rekao da ovi novi lepše sviraju od očeva i stričeva, ali su oni stari bili svi jaki pevači. Međutim je postojala instrumentalna muzika starija verujem od tamburaške, a koju i ja prenebregavam, ali neću više: gajde. Bratiju koju je ovekovečio Uroš Predić („Vesela braća, žalosna im majka“) predvodi ko – gajdaš! Ne prati ih, nego ide šorom sredom ispred njih, iako je još kavano, imamo i stih „Nit je Švaba za gajdaša/Nit je Srbin za birtaša“, gde smo dali oduška i svom umerenom rasizmu i samokritičnosti, Švaba je kadar da drži birt, a da se sam ne propije, što je Srbinu teže, ili nemoguće, s druge strane, kad je umetnost u pitanju, a to je gajdaštvo, Švaba nema tu šta da traži. („Što Srbin izmisli, Švaba napravi“, „Peva ko Švaba ‘tra-la-la’“, to se govorilo o našim sugrađanima dok ih nismo posle Oslobođenja etnički očistili, a to smo ponavljali i mi, Titovi pioniri).
Danas kad se kaže „gajde“ odmah ti se pred očima stvori Škot u kiltu, stoji na nekakvoj hridi, iako studeni vetar duva kako Bogu volja, a mi smo bili prepušteni gajdašima bezmalo kao i oni: „Vesela je Srbadija/Kad joj gajdaš kolo svira“, Bugari uz gajdaša obično imaju nekog tapandžiju, da naglasi ritam, nama ni to ne treba, daj nam samo ariju, obučemo one široke gaće i u rano nedeljno popodne igramo, ne treba nam nikakva koreografija, četiri takta u jednu stranu, četiri u drugu, da nam se baš ne zavrti u glavi, srpsko takoreći klatno. Tek kad je Volter (koji nas voli i koji sa ženom Kerol dolazi u Srbiju da se odmori i provede), odigrao karikirano naše kolo, sa brzim, sitnim i uprošćenim koracima, držeći leđa pravo i ruke kruto, shvatio sam koliko se razlikujemo i od Bugara, i od Grka, i od Rumuna – svi ti narodni plesovi složeniji su od našeg, ali tako je kako je, pametnom dosta.
Moj prijatelj Vasil Bebelekov (1960–2016;
crna godina), rođen u Rodopima, svirao je izvrsno gajde, oni bi rekli „gajdu“, završio je akademiju i bio kompletan muzičar, svirao je i durske i molske lestvice na njima, i bogate melodije priličnog raspona, a ja sam na gajde dotad gledao kao na primitivnu frulu sa pogonom iz meha, koji je omaž našim čobanskim precima, eto, nadam se da sam ispravio vekovnu nepravdu prema vojvođanskim gajdama i gajdašima. Vas koji ste pomislili „jao, sad će opet o tamburaštvu“ sam može biti iznenadio, uglavnom, i čitaocima i nečitaocima „Vremena“ svima dug život želim i srećnu Novu godinu.
