Apoksiomenove četiri sobe

Nije baš lako stići do Malog Lošinja.

Ako se odlučite za let iz Beograda do Rijeke, vaš ATR će nakon sat i po od poletanja sleteti na aerodrom koji je na ostrvu Krk. Do Malog Lošinja deli vas vožnja Krkom, pa trajket Valbinska–Merag do Cresa, oko 15 minuta plovidbe. Posle jednosatne vožnje Cresom, dolazite do mosta u mestu Osor koji spaja ovo ostrvo sa susednim Lošinjom. Most je dugačak svega desetak metara i pokretni je, tačnije rotirajući. Otvara se dvaput na dan da bi propustio jedrilice i više brodove i čamce, zato pazite da ne naiđete baš u to vreme, kao što se nama dogodilo – a to je u devet ujutro i pet popodne. Posle toga vas čeka još jedan rotirajući most, onaj kod plaže Privlaka.

Drugi, nešto jednostavniji način je katamaranom iz Rijeke, Zadra ili Pule koji plovi tri puta nedeljno i staje u Malom Lošinju. Ali ovaj način će vam se teško poklopiti sa letovima iz Beograda za Rijeku, Zadar i Pulu koji idu isto nekoliko puta nedeljno. Postoji i mali aerodrom pored Malog Lošinja na koji sleću mali avioni sa 17 putnika, sa svega tri destinacije – iz Zagreba, Lugana i Venecije.

Kada na bilo koji od tih načina konačno stigne u Mali Lošinj i ako se još smesti u nekom od hotela ili vila u uvali Čikat, putnik zaista ima osećaj da je stigao u raj. Iznenadio nas je broj stranih turista koji i u postsezoni (sredina septembra) opsedaju ovo ostrvo.

Turizam u Malom Lošinju ima dugu istoriju. Prvi gost zvanično je registrovan 21. januara 1885, a dve godine kasnije otvoren je i prvi hotel na ostrvu – “Vindobona”. Zahvaljujući lokalnom botaničaru i naučniku Ambrozu Haračiću, koji je svoje nalaze o blagotvornom uticaju ovdašnje klime na bolesti pluća i alergije prezentovao u Beču, vlasti Austrougarske donele su 1892. odluku da Mali Lošinj proglase “vazdušnom banjom”. Letnji turizam procvetao je 12 godina kasnije kada su u uvali Čikat počele da se grade vile i hoteli, kao i 17 kilometara duga staza za pešake i bicikliste. Danas od uvale Čikat sve do Velog Lošinja, sa druge strane ostrva, pešice ili biciklom možete da dođete uređenom betonskom stazom koja ide tik uz obalu što putnicima puža mogućnost da se kupaju gde god požele.

Dok moj bicikl poskakuje na spojevima između betonskih ploča koje čine stazu uz more, odlučujem da produžim u pravcu Velog Lošinja, koji je danas suprotno imenu, višestruko manji od Malog. Presecam Mali Lošinj, penjem se na brdašce na kojem je crkvica Gospe Žalosne i spuštam uz obalu ka Velom Lošinju. Posle polusatne vožnje video sam kupače koji hvataju poslednje zrake sunca, poneku Nemicu koja se sunča u toplesu, Italijane koji se bučno raspravljaju sa svojom decom, a nešto kasnije i mesto na kojem su prolaznici, kao u nekom paganskom svetilištu, podigli na desetine “tornjeva” od kamenja, naslaganih jedni na druge. Čudim se kako ih nijedan lokalni ili pridošli pijanac ili huligan do sada nije porušio. Možda ovde takvih nema.

Stižem do rta na kojem su hotel i restoran “Punta” i ispred mene puca pogled na Veli Lošinj – odmah mi je bilo jasno – jedan od najlepših malih gradova na Mediteranu. Velika Crkva Sv. Antuna, opata iz 1774, dominira lučicom punom malih brodica. Sve mi jako liči na mestašca koja čine “Činkve tere” u Italiji. Spuštam se pored restorana i poslastičarnica i vezujem bicikl ispred stepeništa što vode ka impozantnoj crkvi koja je početkom 19. veka bila i katedrala.

Velološinjski pomorci su generacijama darovali svoju crkvu vrednim inventarom. Među njima se isticao kapetan Gašpar Kraljeta, u svoje vreme poznat u Veneciji kao veliki ljubitelj umetnosti i strastveni kolekcionar. On je župnoj crkvi, između ostalog, poklonio mermerni oltar Svetog Ivana sa rokoko skulpturom Gospe Ružarice, rad G. Bonaca s kraja 17. veka, kao i posebno vrednu sliku “Bogorodice sa svecima” Bartolomea Vivarinija iz 1475. godine. U crkvi i oko nje su vekovima sahranjivani meštani; procenjuje se da ih je oko 20.000 tu pokopano.

Iza krovova jedne od kuća na malom gradskom trgu nazire se vrh srednjovekovne kule. Reč je o utvrđenju iz 15. veka, iz prvih decenija mletačke vlasti istočnom obalom Jadranskog mora. Kula je godinama štitila luku i odolevala napadima. U 19. veku izgubila je svoj odbrambeni značaj, a kuće oko trga su je gotovo potpuno zaklonile. Danas je tu muzej u kojem sam, osim sjajnog pogleda na luku i crkvu sa vrha građevine, video i nekoliko zanimljivih stvari. Jedna od njih je fotografija Ferdinanda Maksimilijana Habzburškog i njegove supruge Šarlote (vidi “Vreme” broj 1639).

Nadvojvoda Ferdinand Maksimilijan, mlađi brat cara Franje Josifa, kao vrhovni komandant Ratne mornarice Austrije posetio je Veli Lošinj 1856. i udario kamen temeljac za lukobran na ulasku u grad. Jedanaest godina kasnije, bizarnim i tragičnim spletom okolnosti našao se u svojoj 34. godini ispred streljačkog voda kao car Meksika. Čuveni francuski impresionista Mane naslikao je nekoliko slika na tu temu. Njegova supruga Šarlota, inače ćerka belgijskog kralja, nadživela je svog supruga tačno 60 godina. Iza njih je ostao i čuveni dvorac Miramare pored Trsta, u kojem je Šarlotu i zatekla vest o Maksimilijanovoj smrti.

U kuli se nalaze i zanimljive fotografije i grafike jedrenjaka koji su građeni u ovdašnjim brodogradilištima, slike čuvenih lošinjskih kapetana i pomoraca, kao i klavir koji je pripadao ovdašnjoj omiljenoj doktorki Ani Jakši (96), rodom iz Osijeka koja je od 1925. do smrti 1988. sa kraćim prekidima radila kao lekar a kasnije i upravnik Dečije bolnice na Lošinju.



Jedan drugi muzej, onaj na rivi u Malom Lošinju, sasvim sigurno spada među najbolje i najoriginalnije uređene tematske muzeje na svetu. Reč je o Muzeju Apoksiomena koji je ceo posvećen samo jednoj statui – skulpturi Apoksiomena iz antičke Grčke. Kip je 1996. pronašao belgijski turista Rene Vouters kraj ostrvca Vele Orjule, na peščanom dnu između dve stene, na dubini od oko 45 metara. Nalaz je Ministarstvu kulture Republike Hrvatske prijavljen tek 1998. i ronioci Specijalne policije i stručnjaci Ministarstva kulture i Arheološkog muzeja u Zadru izronili su kip 27. aprila 1999. Nama je ta vest nekako promakla jer smo u to vreme bili zaokupljeni nekim važnijim događanjima.

Muzej čini nekoliko fantastičnih celina: “Crna soba” u kojoj je prikazano kako je došlo do pronalaska koja temperaturom i izgledom asocira na mesto gde je Apoksiomen ležao dva milenijuma, “Žuta soba” o tome šta su pisali domaći i strani štampani mediji, “Šarena soba” – kino-dvorana obložena sa svih strana tapiserijom sa motivom morskog bilja, u kojoj se prikazuje polusatni dokumentarni film sa celom pričom i “Prolaz masline”, kojim se konačno penjete do “Bele sobe”.

Tu se pod budnim okom jednog momka iz obezbeđenja nalazi statua Apoksiomena, grčkog atlete koji sa sebe struže sloj ulja, prašine i znoja nakon vežbanja. Ovaj motiv bio je veoma čest u antičkoj Grčkoj. Statua je ležala više od 2000 godina u moru pored Lošinja, a od 2016. izložena je u ovom posebnom muzeju u Malom Lošinju. Ova postavka bila je deo programa Rijeka – Evropska prestonica kulture 2020. Sama “godina evropske kulture” u Rijeci prošla je neslavno zbog pandemije, ali su nova postavka Gradskog muzeja Rijeke u nekadašnjoj šećerani, kao i ovaj Muzej Apoksiomena zaostavština koja će ostati da zadivljuje generacije lokalaca i turista iz celog sveta. Lošinjski Apoksiomen dobio je 2006. godine nagradu EU ”Europa Nostra” za očuvanje kulturne baštine.

Topla preporuka svim arhitektima, muzeolozima i ljudima koji rade na očuvanju kulturne baštine da dođu u Muzej Apoksiomena i vide kako su Idis Turato i Saša Randić napravili uzbudljivu postavku sačuvavši spoljašnost Palate Kvarner iz 19. veka i pretvorivši unutrašnjost u spektakularan muzejski prostor.