„Antigalaktiko“ model

U subotu 18. septembra na stadionu San Mames u Bilbaou igrali su lokalni Atletik i Real Madrid. Rezultat znate, 2:1 za domaćina. Zajedničko im je malo toga, ponajpre činjenica da su, uz Barselonu, jedina dva kluba koja nikada u istoriji španske Primere, što će reći od sezone 1928/29, nisu ispadali iz Prve lige. Sve drugo je različito, čak veoma različito. Na strani Real Madrida je budžet od 300 miliona evra, Atletik se razapeo do „čitavih“ 38.104.168 miliona. U Realu igraju Zidan, Ronaldo, Figo, Raul, Roberto Karlos, Bekam… u Atletik Bilbaou Aranzubia, Iraola, Del Orno, Gurpegi, Ursais… Da budem iskren, kad bi me neko presreo pitanjem o sastavu Atletik Bilbaoa, ne verujem da bih se setio više od pet ili šest imena. Pred Realom je otvoreno celokupno svetsko tržište, za Atletiko vredi samo baskijsko, ograničeno na ukupno 2,5 miliona stanovnika. Ako su polovina žene a dve trećine muške populacije otpadaju na decu i starije ljude, proizlazi da je baza za traženje dobrih prvoligaških igrača svedena na nekoliko stotina hiljada ljudi…

Po toj filozofiji, koja je mešavina tradicionalizma, nacionalizma, inata i ponosa, Atletik Bilbao je jedinstven klub na svetu. Iako nigde u njegovom statutu nije zapisano da u klubu mogu igrati samo Baskijci, to je postala tradicija koje se klub drži i koju ne namerava da menja. Do 90-ih godina prošlog veka u pan-baskijskom opredeljenju pratio ga je Real Sosijedad iz San Sebastijana, ali je tada popustio, prvo je doveo Velšanina Oldridža pa kasnije Kodra, ali najveće iskušenje koje je zahvatilo rukovodice kluba iz Bilbaoa bila je kupovina „stranaca“ baskijskog porekla. Tako je francuski internacionalac Bisente Lizarazu, francuski Bask, proveo jednu sezonu u Bilbaou, ali niti je njemu bilo posebno lepo niti je klub naročito profitirao. Drugi primer je Roberto Rios, poreklom Bask, ali odrastao u Sevilji i mentalno mnogo više Andalužanin nego Baskijac. Svojevremeno angažovanje Lizarazua i Riosa poremetilo je finansijsku politiku kluba, ali je sve brzo vraćeno u normalu. Već nekoliko godina Atletik Bilbao ne troši nijedan evro na dovođenje igrača, njegova „pojačanja“ stižu iz podmlatka i nema sezone da ne iskoči neko novo ime. U prošloj je zablistao Del Orno i evo ga već u reprezentaciji, u ovoj su već skrenuli pažnju Yeste, Gurpegi, golman Aranzubia… Atletiko svoje talente neguje u svom sportskom centru Lezama (po jednom bivšem igraču). Poseban aparat ljudi brine o podmlatku, uslovi su više nego sjajni a skauting gotovo i da nije potreban jer je san svakog mališana iz Baskije, posebno iz pokrajine Viskaja, da zaigra u Atletik Bilbaou.

NIKAD DRUGOLIGAŠ: Uprkos jedinstvenoj filozofiji, potpuno suprotnoj opštoj tendenciji u svetu fudbala, Atletik Bilbao nikada nije pao u Drugu ligu a uspeo je da osam puta bude prvak i sedam puta vicešampion Španije. Čak 24 puta osvajao je Kup dok je još 11 puta bio u finalu, jednom je osvojio Super kup, 1998. plasirao se kao vicešampion u Ligu šampiona a ove godine je, kao peti u prošlom prvenstvu, učesnik Kupa UEFA. Klub iz Bilbaoa dao je mnoge velike igrače koji su deo istorije španskog fudbala. Legendarni strelac Zara bio je šest puta golgeter lige a njegov saldo od 251 prvenstvenog gola i dalje je nedostižan za sve igrače. Još petorica igrača bili su najbolji strelci lige a termin „Pićići“, koji se u Španiji koristi kao sinonim za najboljeg strelca, potiče od imena jednog od prvih istaknutih strelaca Atletik Bilbaoa. Iribar i Zubirata su španske golmanske legende a bivši igrači Atkletik Bilbaoa „drmaju“ španskim fudbalom: Anhel Maria Vilar je dugogodišnji predsednik Španske fudbalske federacije, Havijer Klemente bio je dugo selektor a Injaki Saes nešto kraće.

Fudbal su u Bilbao, krajem prošlog veka, doneli Englezi ali je novi sport ubrzo „zaludeo“ mušku mladež koja se do tada uglavnom zanimala za lokalne tradicionalne sportove poput pelote ili narodnog nadmetanja u sečenju drva i dizanju kamenja. Kao godina osnivanja kluba svuda se navodi 1898, na stogodišnjicu je napravljena velika proslava na kojoj je pevao Pavaroti, ali zvanično je klub registrovan 5. septembra 1901. Stadion San Mames, u Španiji poznat kao Katderal, izgrađen je 1913. i traje…

Atletik Bilbao je za Baskijce zaista „više od kluba“. Identifikacija je potpuna i kolektivna, sve što radi ili ne radi Atletik Bilbao ima reperkusije na društveni život grada i regiona, Atletik je opšte „socijalno pitanje“. Jedini koji može da pomiri zavađene političke (ne)istomišljenike ili politički podeljene familije jeste Atletik. U gradu i pokrajini Viskaja praktično nema drugog kvalitetnog sporta (košarkaška ekipa je ove sezone ušla u ACB ligu,ali to je izuzetak koji samo potvrđuje pravilo) i to je jedan od razloga što je Atletik opšti sportski ljubimac.

FUDBAL I POLITIKA: U nekim krajevima Španije, naročito među frustriranim navijačima, postoji priča da su dve titule Atletik Madrida i dve Real Sosijedada s početka 80-ih godina bile u stvari „političke titule“ kojima je plaćen socijalni i politički mir. Navodno, reč je o određenim ustupcima učinjenim terorističkoj organizaciji ETA, ali za to, naravno, nema nikakvih dokaza. Istina je da su i Atletiko i Real Sosijedad tih godina imali odlične ekipe i ne bi trebalo olako eliminisati njihove sportske zasluge, mada u svemu što radi Atletik Bilbao ima (i) politike. Usotalom, Real Sosijedad i Atletik Bilbao bili su protagonisti istorijskog događaja 5. decembra 1976, kada su pred meč na starom stadiona Atoća u San Sebastijanu izašli na teren noseći baskijsku zastavu Ikurinju. Bilo je to osam meseci pre prvih slobodnih parlamentarnih izbora i samo godinu dana posle smrti Franka. Policija je bila zatečena, ali nije smela da interveniše jer bi to značilo opšte krvoproliće. Tako je zabranjena Ikurinja ušla na javnu scenu zahvaljujući fudbalu.

Svi predsednici Atletik Bilbaoa u postfrankovoj eri (od kraja 1975) bili su ili članovi ili simpatizeri Baskijske nacionalne partije (PNV) i u Španiji važe kao „nacionalisti“, isto kao i pripadnici nacionalnih partija u, recimo, Kataloniji ili Galiciji, ali za razliku od našeg poimanja tog izraza, „nacionalno“ nije isto što i „nacionalističko“. PNV je „nacionalna partija“ koja u suštini ima za cilj osamostaljenje Baskije i ujedinjenje svih teritorija koje se smatraju baskijskim po čuvenoj formuli „3+3+1″(tri provincije u Španiji, tri u Francuskoj, plus Navara), ali ne žuri… Preko ljudi koji ga vode, Atletik je formalno blizak PNV-u, ali za Atletik navijaju svi slojevi. Klub se s razlogom ponosi podatkom da je osam-devet igrača Atletik Bilbaoa za vreme španskog građanskog rata učestvovalo na dugoj turneji po Evropi i Južnoj Americi tokom koje su prikupljana sredstva za republikansku stranu u bratoubilačkom krvoproliću. Neki od tih igrača ostali su u Južnoj Americi i tamo napravili karijere.

„U vremenu opšte komercijalizacije fudbala i sporta uopšte mislim da filozofija Atletik Bilbaoa dobija još više na vrednosti. Svet je pod uticajem globalizacije u svemu i fudbal nije izuzetak. Utoliko je ovo što radi Atletik Bilbao vrednije i zaista mi nije jasno da UEFA, koja toliko brine o razvoju fudbala i podmlatku, nikada nije javno odala nikakvo priznanje Atletik Bilbaou“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Santi Segurola, komentator „El Paisa“, jedan od najboljih španskih sportskih novinara.