Čuvar priča o gradu i nama

Foto-reporteri i snimatelji beleže i čuvaju dokaze o nama, o svemu šta radimo i šta nam se događa. Njihove fotografije i snimci iz Ukrajine znače informaciju o tamošnjem ratu, nemoguće je odrediti koliko je sada to svetu važno i vredno, kao ni koliko će biti generacijama kojima će današnji dani biti istorija.

U Evropi, zanimanje foto-reportera postoji tek od pre jednog veka, a kod nas je samo malo mlađe. Prvi srpski foto-reporter je Aca Simić. Kad je početkom druge decenije prošlog veka počeo da se bavi novinarstvom, kod nas nije postojala foto-reportaža. U “Politici”, “Pravdi” i “Vremenu”, vodećim dnevnim listovima između dva rata, gotovo da nije bilo fotografija: tek po koja, i to najčešće portreti snimljeni znatno ranije od događaja o kome se izveštava. Jednostavno, tada štampa još nije bila spremna za nešto više od toga. Redakcije nisu imale potrebe za foto-reporterima, samo su povremeno sarađivale sa nekoliko njih, a i njima je neki drugi posao bio glavni. Svima, osim Aleksandru Aci Simiću.

1018958_70-04

Snimao je Beograd i Beograđane ceo svoj radni vek, do kraja šezdesetih godina. Sve ga zanimalo: i popravka kolovoza, i polivači, i politički događaji, i kulturna dešavanja. Mada je bio samouk, njegove fotografije imaju osobine poznatih svetskih škola foto-reportaže. Bio je prvi paparaco i dokumentarista. Pa ipak, o njegovom životu ima malo podataka.

Rođen je 1898. godine u Beogradu. Postoji podatak da je počeo da fotografiše u četrnaestoj, ali nije potvrđen. Kao dečak, u Prvom svetskom ratu prešao je sa izbeglicama i srpskom vojskom u Albaniju. Odatle je, kao i mnogi mladi, i on poslat na školovanje u inostranstvo. U Parizu je završio Nacionalnu školu dekorativnih umetnosti i počeo da studira arhitekturu. Apsolvirao je u Beogradu, 1923. godine. Dokumenta govore da je od tada pa do 1941. godine objavljivao fotografije u nekoliko listova, najduže u “Politici” – 18 godina. U bombardovanju 6. aprila 1941. godine pogođena je zgrada “Politike” i Simić je ostao bez posla. Kad mu je ponuđeno mesto u tada osnovanom listu “Novo vreme”, prihvatio je. Posle oslobođenja, komunistička vlast je procenila da je “Novo vreme” režimsko glasilo i zato je Simiću zabranila rad u novinarstvu. Ta kazna mu je ukinuta tek 1952. godine zahvaljujući Vladislavu Ribnikaru, doratnom vlasniku i uredniku “Politike”, pa je Simić postavljen za rukovodioca foto-odeljenja “Borbe”, vodećeg informativnog glasila Komunističke partije Jugoslavije. Poslednju deceniju života Aca Simić je proveo kao penzioner. Fotografisao je za sebe, sređivao svoju arhivu i izrađivao fotografije koje je namenio Muzeju grada i drugim ustanovama. Preminuo je 1971. godine.

gradski-nomad-99-before-after

Proučavaoci medija smatraju da su Simićeve fotografije osnova naše političke foto-reportaže, a istoričari u njima vide pouzdan izvor za otkrivanje činjenica iz prošlosti. Na primer, na fotografiji snimljenoj na Mitrovdan 1921. godine zabeležen je kralj Aleksandar kako izlazi iz automobila pred Sabornom crkvom u Beogradu kako bi čestitao slavu patrijarhu Dimitriju. U tome mu pomaže ađutant zato što je kralj, nakon pokušaja atentata koji je na Vidovdan na njega izvršio komunista Spasoje Stević, još uvek iznemogao. Smatra se da je to prva fotografija Aleksandra kao kralja, i da je jedina njegova fotografija sa crnim florom, za ocem, kraljem Petrom. Ili fotografija na kojoj je zabeleženo polaganje zakletve regruta Konjičke garde 1929. godine sačuvala je i njihovu svečanu uniformu koja je samo za tu priliku preuzeta iz magacina i u isti vraćena odmah po završetku svečanosti. Fotografisan detalj sa proslave Materica u Starom dvoru na Dedinju 1940. godine je priča o običaju darivanja siromašne dece, gostiju kralja Petra II, knjeginje Olge i ostalih članova kraljevske porodice. Te godine je oko 380 dece dobilo odeću, obuću, knjige, igračke i slatkiše. Ili fotografija sahrane posmrtnih ostataka srpskih velikana iz 1926. godine sačuvala je i predsednika stranke Nikolu Pašića, koji je mesec dana nakon toga preminuo pa je ovo jedan od njegovih poslednjih snimaka. Atmosferu državnog udara 27. marta 1941. godine dočarava snimak grupe građana okupljenih na uglu Dvorske i Ulice kralja Milana i kordona vojnika, učesnika vojnog puča.

POZORISTE

Kad je počeo Drugi svetski rat, Simić nije odustao od svoje teme, Beograda, s tim što je umesto okupatorskih vojnika u Beogradu, smrti i stradanja, pokazivao posledice koje je nanelo nemačko bombardovanje grada: kioske zatrpane nemačkim novinama, Beograđane koji čekaju u redu za cigarete, četiri bosonoga dečaka prodavca semenki dok ozbiljnih lica ćaskaju na ulici, zarobljenike koji se vraćaju domovima, devojku koja je sa rancem na leđima prelazila zaleđeni Dunav pored srušenog mosta miniranog aprila 1941. godine.

Muzeju grada su posebno dragocene Simićeve fotografije koje pričaju o životu anonimnih Beograđana, a o kojima se ne bi znalo da Simić nije na poleđini svake fotografije zabeležio ko je i šta je na njoj i kad je fotografisana. Tako se zna za Svetozara Maksimovića Bontija koji je ceo život prodavao knjige po ulicama grada, ali samo one koje je sam izabrao, da su na uglu Njegoševe i Ulice kralja Milana bile tezge pod suncobranima oko kojih su se građani rado okupljali i pratili igre na sreću, da su kućne pomoćnice, čuvene Slovakinje, Zuze, nekog ponedeljka ili četvrtka, u svoje slobodne dane, volele da se odmaraju na stepeništu Kapetan Mišinog zdanja, da je Natalija Milošević, jedna od nekoliko balerina Narodnog pozorišta koje su dobile posao u Parizu, živela u straćari, da su kamile prošetale gradom pre nego što su nastupile u cirkuskoj predstavi…

Simićevi portreti glumaca i pisaca spojene su dokumentarna i umetnička fotografija. Najbolji dokaz je fotografija Radeta Drainca, pesnika i novinara, snimljena 1927. godine. Drainac, u poluprofilu, sedi za stolom hotela “Moskva” s perom u ruci i čašom i sifonom sode na stolu, znači sa svim rekvizitima koje je svakodnevno koristio na tom mestu koje je bilo njegov radni i životni prostor. Lik glumice Žanke Stokić poznat je po Simićevim fotografijama, kao i glumaca Čiča Ilije Stanojevića i Dobrice Milutinovića. Portret pisca Jovana Dučića iz 1935. godine i portret indijskog pesnika i nobelovca Rabindranata Tagora kad je 1926. godine bio u Beogradu kao gost jugoslovenskog PEN centra rađene su po svim pravilima umetničkih fotografija.

Da je koristio foto-aparate nemački mirofleks na sklapanje, takozvanu rajze kameru sa kožnim vizirom u obliku haube, i linhof, zna se opet zahvaljujući fotografiji. U časopisu “Tempo” objavljena je fotografija ispod koje piše: “On se sav unese u aparat i zbog toga mu se od glave vidi samo – šešir (Aleksandar Simić)”. Na fotografiji je mirofleks koji zaklanja lice čoveka zato što mu je glava takoreći utonula u kožni zaklon foto-aparata, pa mu se vidi samo šešir. Na jednoj ličnoj fotografiji nastaloj posle Drugog svetskog rata Simić ima foto-aparat marke linhof.

Na snimanje je išao motociklom “zindap” s prikolicom u kojoj je vozio novinara kako bi za svoju redakciju osim fotografije obezbedio i tekst, i – kako bi prvi stigao na događaj. Simić je bio i jedan od prvih foto-reportera koji je fotografisao iz aviona. Iskoristio je vežbu odbrane grada od vazdušne opasnosti 1940. godine i iz aviona je snimio novi most kralja Aleksandra. Koristio je i panoramski snimak, istina na način koji je tada bio moguć, a koji je preuzeo iz inostrane literature: kad snimi na primer neku zgradu, on snimi i ono što se nalazi levo od nje, pa zatim i desno – sve na šta se ta zgrada nastavlja. Zatim opet dođe ispred zgrade, ali joj okrene leđa i snimi ono što se nalazi preko puta nje i sa obe strane tog mesta. Na kraju bi te fotografije povezao i dobio panoramski snimak.

1632746366-Aleksandar-Simic-s-bolnickih-kolica-fotografise-Stjepana-Radica-rotated

Najpoznatija anegdota o Aci Simiću je o njemu kao o paparacu. Kad je hrvatski poslanik Stjepan Radić ranjen u Skupštini 20. juna 1928. godine, prenet je u bolnicu. Svi novinari su odjurili da ga fotografišu, ali im nije bilo dozvoljeno da uđu u bolnicu. Nedelju dana je Simić tražio načina kako da slika ranjenog Radića i obezbedi fotografiju za “Politiku”. Sve vreme ga je pratio Svetozar Grdijan, kolega iz konkurentskog “Vremena”. Simić je nekako uspeo da mu umakne i dozna u kojoj bolničkoj sobi se nalazi Radić. Soba je bila u prizemlju, Simić je našao neka bonička kolica, popeo se, kucnuo u prozorsko staklo, Stjepan Radić je ustao iz kreveta i odškrinuo prozor, i Smić je imao fotografiju! Grdijanu je jedino preostalo da fotografiše Simića kako stoji na bolničkim kolicima i fotografiše Radića.

ACASIMIC

Po kvalitetu, danas se fotografije Aleksandra Simića porede sa fotografijama velikih inostranih autora. Imao je osećaj za neuobičajen detalj, za dramski napet trenutak, za gest, mimiku. Pa ipak, njegove fotografije nisu izlagane, zna se za desetak kolektivnih izložbi na kojima je pokazan i neki njegov rad. Jednostavno, izložbe ga nisu zanimale, kao ni bilo kakva lična promocija. Svrha i razlog njegovog fotografisanja isključivo su pokazivanje onog ko je i šta je ispred kamere. O sebi je govorio da je čovek iza foto-aparata.