Da li je Anina ljubav u Srbiji

Nemoguću ljubav između Ane Karenjine i grofa Vronskog Lav Tolstoj je okončao tako što je nju poslao pod voz, a njega u Srpsko-turski rat. Šta se sa Vronskim tamo dešavalo, Tolstoja kao da nije zanimalo ‒ poslednji put ga pominje kako vozom u kome su ruski dobrovoljci putuje ka Srbiji. Ne zna se pouzdano zašto je Tolstoj lišio čitaoce romana Ana Karenjina opisa sa ratišta. Pretpostavlja se da je, jednostavno, smatrao nepotrebnim da opisuje ono o čemu svi sve znaju. U vreme dok je pisao Anu Karenjinu, priče o Srpsko-turskom ratu bile su još uvek vrlo sveže u sećanju moskovskih salona, pa bi svi očekivali da se i u njegovom romanu Vronskom desi isto što i pukovniku Nikolaju Rajevskom, prototipu po kome je nastao Vronski. Dakle, da pogine na ratištu u Srbiji.

Ali, nešto drugo je sad važno.

Prošle srede, negde pred kraj vanrednog obraćanja naciji povodom zakona o eksproprijaciji i o referendumu, predsednik Aleksandar Vučić je najavio da će ovog vikenda posetiti niški kraj. Tim povodom, dopisnik ruske novinske agencije TASS ga je pitao da li će možda posetiti i crkvu u Gornjem Adrovcu kod Aleksinca, zato što je ona važna po rusko-srpske prijateljske odnose jer je podignuta na mestu gde je poginuo pukovnik Nikolaj Rajevski, istakavši da je crkva u vrlo lošem stanju.

“Vronski?”, uzvratio mu je predsednik Vučić, napomenuo da se crkva nalazi na uzvisini i da je uočljiva s puta, te tako pokazao da tačno zna o kojoj crkvi je reč. Iznenadio se da krov prokišnjava i da su prozori propali, obećao da će to biti rešeno i nehotice sve nas podsetio na Tolstojevog i Aninog grofa Vronskog/pukovnika Rajevskog.

Nikolaj Nikolajevič Rajevski je potomak čuvene plemićke porodice i unuk generala Rajevskog koji je vodio rusku vojsku protiv Napoleona u
Borodinskoj bici. Bio je jedan od najobrazovanijih oficira i vrlo je moguće da je znao srpski jezik koji je, uzgred budi rečeno, u njegovo vreme bio prilično popularan među moskovskom gospodom.

Zna se da je Rajevski prvi put bio u Bosni i Srbiji po zadatku maja 1867. godine, da izvidi kakva je vojna spremnost Srbije i kakvi su putevi Bosne čija bi teritorija, kako se pretpostavljalo, sigurno bila uključena u Srpsko-turski rat. O tome svedoče četiri pisma koja je poslao srpskom ministru vojnom Milivoju Petroviću Blaznavcu, a koja se nalaze u Arhivu Srbije. Činjenica da je pisao vojnom ministru govori da je Rajevski bio u direktnoj vezi sa srpskom vladom. Najopsežnije i najstručnije pismo je od 1. juna, u kome je Rajevski izneo detaljan predlog za reorganizaciju srpske konjice i jačanje njene borbene spremnosti. I ova reorganizacija i njegov izveštaj o putevima govore da je Rajevski bio uključen u pripreme Srbije za rat sa Turskom.

Kad je krenuo u rat, u Srbiju je ušao 1. avgusta 1876. godine. Nekoliko dana se zadržao u Beogradu i 5. avgusta pismom javio majci da je primljen u srpsku armiju kao dobrovoljac u činu pukovnika te da će poći na front. Tri dana nakon toga bio je na ratištu kod Aleksinca, na Moravskom frontu. O tome je u dnevniku zabeležio književnik Pera Todorović, tada pisar i prevodilac u štabu generala Černjajeva, kao i Đuzepe Barbanti Brodano, italijanski dobrovoljac.

Kad je Rajevski stigao na front, borbe za Aleksinac bile su u punom jeku. Gubici su bili veliki. Izveštaji su govorili da su Turci izgubili između 15.000 i 20.000 ljudi, da je izginuo 31 ruski oficir i oko 9000 srpskih vojnika. Ukupno, to je bila četvrtina vojske na Moravskom frontu. Izvojevana je velika pobeda na Šumatovcu. Odlučujuća bitka za Adrovac trajala je od 8 sati ujutro do 22 uveče. Prema svedočenju doktora Vladana Đorđevića, 20. avgusta Rajevski je dobio naređenje da ode u Gornji Adrovac i drži poziciju dok mu ne dođe pojačanje. Oko 17 sati generalu Černjajevu stigla je poruka da je Rajevski poginuo. Imao je 36 godina.

U izveštaju poručnika Koste Šamanovića piše: “Oko 4 sata po podne, pogodio ga je neprijateljski kuršum u glavu i Rajevski je pao mrtav bez da je mogao jednu reč izustiti. To se desilo u samoj mojoj bateriji. Ja sam odmah naredio mojim vojnicima da poginulog Rajevskog odnesu u pozadinu na zavijalište. Rajevski nije imao u za se ni jednog ađutanta. Za vreme borbe i konj mu je bio ranjen.”

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski sahranjen je u porti manastira Svetog Romana kod sela Praskovča. Knez Milan je odmah uputio telegram saučešća porodici. Uzvraćajući telegram knezu, Mihailo Rajevski je zamolio da se telo njegovog brata pošalje u Rusiju. Ana Rajevski, pukovnikova majka, doputovala je u Beograd na opelo u Sabornoj crkvi kojim je činodejstvovao mitropolit Mihailo sa 17 sveštenika. Telo pukovnika Rajevskog preneto je u Rusiju i sahranjeno u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti u Ukrajini.

Njegovi ratni drugovi obeležili su mesto pogibije svog pukovnika krstom od kamena peščara. Iz jednog od pisama kraljice Natalije se vidi kako je Nataliju, tada još uvek knjeginju, zamolio Mihajlo Rajevski da se na mestu pukovnikove pogibije izgradi crkva, i da je ona dala 60 zlatnika da se otkupi njiva na kojoj je poginuo, kako vlasnici ne bi bili oštećeni. Crkva je posvećena Svetoj Trojici. Projektovao ju je Vasnecov, koji je rekonstruisao Tretjakovsku galeriju u Moskvi, a živopisao ju je, na osnovu planova iz Rusije, freskoslikar D. Obrenović. Ktitorka crkve bila je Marija Rajevska, snaha Nikole Nikolajeviča.

Crkva je izgrađena na upečatljivo izdignutoj zaravni koja dominira tim predelom. Od puta pa do ulaza u hram vodi drvored lipa koje su, po legendi, donete iz sela Razumovske sa nekadašnjeg pukovnikovog imanja.

Prema još jednoj legendi, onog dana kad će poginuti, Rajevski je ručao, pio vino, i pre nego što će poći na položaj rekao: “Ako poginem, srce mi ostavite u Srbiji, a telo prenesite u Rusiju”. Da mu je želja možda ispunjena, govori nadgrobna ploča u porti manastira Svetog Romana kod Ražnja, na kojoj piše: “Ovde večno počiva srce dobrovoljca Carske Rusije Nikolaja Rajevskog za slobodu Srpskog Naroda, zahvalni potomci Srpskih rodoljuba otadžbinskog Srpsko-Turskog rata iz 1876. godine.”