Paket sa duplim dnom

Istoričari već sada pišu debele knjige o finansijskoj krizi koja je pre godinu dana dovela do raspada sistema. Zaplet će izgledati otprilike ovako: političari okrivljuju neodgovorne finansijske institucije koje su se otele kontroli i prokockale federalne rezerve i kredite, a oni pak prebacuju krivicu na adresu političara koji su zakonskim okvirom omogućili davanje kredita onima koji ne mogu da ga vrate. Rešenje krize koje je vlada smislila nazvano je TARP (Troubled Asset Relief Program), odnosno državni stimulativni paket pomoći, koji ističe 31. decembra ukoliko ministar finansija Timoti Gajtner ne odluči suprotno i produži ga za godinu dana.

Ideolozi obe političke opcije u SAD kritikuju TARP dokazujući da je bilo bolje pustiti finansijske institucije da propadnu ili ih nacionalizovati. Bilo kako bilo, paket je odmotan i opipali smo duplo dno. Negativne posledice brzo su isplivale na videlo kada su federalne rezerve „otišle u nebo“, a dolar kolabirao. Šta će se desiti kad Kina prestane da kupuje američke državne obveznice? S druge, pozitivne strane, potrošene su milijarde „stimulativnih“ dolara na infrastrukturne projekte „lopatanja“ koje će nam doneti bolje puteve i mostove. Deo tih troškova nadoknađuje se porezom na plate i honorare i taj novac ulazi u budžet svake pojedinačne države. Međutim, najbolje što poreski obveznici mogu da očekuju od TARP-a jeste da će se tim novcem eventualno „nađubriti“ američka ekonomija u samom svom korenu.

Iako stimulativni fondovi funkcionišu onako kako je planirano, stopa nezaposlenosti i dalje raste. Neverovatna je činjenica da bez obzira na fondove i pakete pomoći sve to nije bilo dovoljno podsticajno da bi se unajmio ili zaposlio barem jedan jedini radnik. Služeći se klasičnim opsenarskim tehnikama, političari danas tvrde da su zahvaljujući paketu sačuvani milioni poslova. Šta da se radi kad su zaposleni veoma skupi: plate, honorari, porezi, penzije, penzioni planovi, obuka zaposlenih, plaćeni odmor, plaćeno odsustvo ili bolovanje, parnice zaposlenih, odeljenja za ljudske kadrove, osiguranja života, penziona, starosna, zdravstvena… Sve ovo plus troškovi za reformu zdravstva, za koju niko ne zna na šta će da liči.

Trend smanjivanja troškova po radniku je svakim danom sve uočljiviji i u skladu je sa trendom smanjivanja radnih mesta. Konkurencija je sve jača, što utiče na nova otpuštanja, u sektoru usluga i manufakture poslodavci i dalje računaju na uvoznu radnu snagu (koja je jeftinija), dok se čak i u uspešnim kompanijama radije plaća za prekovremeni rad nego za dodatnog radnika. Kongres sada opet razmatra usvajanje drugog stimulativnog paketa koji preporučuje, između ostalog, najam radne snage, kupovinu nove opreme i investiranje u nove tehnologije. Nažalost, mnogi političari sa omalovažavanjem se odnose prema ovakvoj fiskalnoj politici nazivajući je „korporativnom socijalom“.

Pre desetak ili više godina sastao sam se grupom liberalno orijentisanih političara (neki od njih danas sede u Kongresu) da bismo razgovarali o nekom projektu. Jednog dana raspravljali smo o uvodniku u časopisu The Wall Street Journal i tom prilikom dobacio sam komentar da je liberal onaj ko voli radno mesto, a mrzi svog poslodavca.

Niko se nije nasmejao.