Kolevka civilizacije pred raspadom

Verujem da je sirijski ustanak neorganizovana masovna pobuna bez posebnog lidera ili ideologije, odnosno da je sličnija pobuni Tunišana nego Egipćana. Prva mogućnost je da režim okonča proteste i prevaziđe krizu za nekih godinu dana ili manje, baš kao što se dogodilo u Iranu 2009. ili u Burmi 2007. godine. Oba autoritarna režima, jedan religioznog a drugi vojnog tipa, ugušila su proteste upotrebom sile i demonstriranjem vojne i policijske snage. Režim u Siriji je postupao prema demonstrantima po tom obrascu: ispaljivanje municije direktno u ljude u kombinaciji sa snajperskom taktikom u cilju sejanja straha. Na prilazima svih sirijskih gradova nalaze se policijske blokade koje onemogućavaju kretanje pobunjenika, i to je prilično proredilo njihove redove. Na gradove Dara i Benijas koje drže pobunjenici režim će poslati Republikansku gardu, i to Četvrtu brigadu koja važi za najlojalniju i najbrutalniju, pokupiće mlađe ljude i odvešće ih u zatvor, gde će ih maltretirati…

U slučaju Sirije specifično je to što je pobuna počela u delu zemlje za čije se stanovnike smatralo da su odani režimu. Pobuna nije počela u Al Kamišliju ili Al Hasakahu, oblastima koje naseljavaju sirijski Kurdi, protivnici režima još od 2004. godine. Ustanak nije počeo ni u gradovima Hama ili Alepo (najstariji grad na svetu), tradicionalno naseljenim sirijskom Muslimanskom braćom, i samo je pitanje vremena kada će se aktivirati. A kada se to desi, režim teško da će moći da vrši represiju na širem regionu.

Drugi mogući ishod krize je podela unutar sirijske vojske i delimičan prelazak na stranu pobunjenika. Moguće je da će se neki visoki vojni zvaničnici pridružiti narodu i da će se konačan obračun voditi između vojske i Četvrte brigade. Ako se to dogoditi, pobunjenici moraju da nastave da osvajaju gradova i oblasti, koliko god je moguće mirnije.

Treća, najverovatnija opcija je strana intervencija u trenutku kada dođe do podele u vojsci. Tada će strana intervencija biti neophodna. Iako je to najgori mogući scenario za Siriju, sudeći po tome šta se dešava u Libiji, verovatno strana intervencija ne može da se izbegne, pogotovo zbog broja rastućih žrtava u sukobima i međunarodne osude nasilja u Siriji. Ipak, moguća su sva tri ishoda i to najpre zavisi od razvoja događaja na regionalnom i međunarodnom nivou. Vojska je već pod pritiskom da preuzme ulogu u protestima, budući da među pobunjenicima nema istaknutih političkih lidera koji bi preuzeli ulogu opozicije u ovom trenutku.