Koalicioni džokeji

Irački izborni dan protekao je začuđujuće dobro. Iako je bilo sukoba, to nije bilo ni nalik onome što se moglo očekivati od izmetnutih grupa ljudi. Relativno mirne izborne radnje nadgledale su iračke snage bezbednosti (treba naglasiti), a ne američke, što se donedavno, kako sam upoznat, nije moglo ni zamisliti. A to se ipak desilo i to je naprosto divna vest, koja govori o rastućoj sposobnosti iračke države. Sada, kada je prošao taj dan, šta će biti?

Prvo, ne treba odmah davati izjave o pobedniku i šta će to značiti u budućnosti. Sve liste su gromoglasno proglasile pobedu, a predizborna nagađanja su predvidela da je Maliki na vrhu, Alavi na drugom, a lista ISCI/Sadrist na trećem mestu. Nije nevažan odnos snaga posle izbora, ali je jasno da će ličnost premijera – Miliki ili Alavi, na primer – biti od najveće važnosti. Istovremeno, skoro je sigurno da će se stvoriti nekakva koalicija u kojoj razlike neće biti tako nepremostive kako to mnogi očekuju. Svi su predvideli da će postizborni koalicioni manevar biti dugačak i naporan, i da će napraviti bezbednosni i politički vakuum koji je u prvoj polovini 2006. godine doneo puno problema.

Sumnjam da su u pravu, zato što su se Iračani prekalili na greškama iz prošlosti, a osim toga imali su dovoljno vremena da razrade koalicione scenarije. Videćemo intenzivne političke „džokejske“ veštine na delu, kombinovane sa eskalirajućim upozorenjima o mogućim katastrofalnim ishodima, sa zaključcima da SAD mora da se uključi u rešavanje sukoba. Koalicioni dogovori će biti postignuti, pretpostavljam za oko mesec dana. Možda grešim, sam bog zna kako je teško predvideti postupke Iračana, ali imam osećaj da će tako biti. Čitaoci će moći da se uvere da li sam bio u pravu za par nedelja.

Udarne poruke iračkih političara na izborima bile su izrečene u nacionalističkom tonu sa marginalizovanjem američke uloge u procesu. Predizborne kampanje jasno su pokazale da su Iračani odlučni da preuzmu kontrolu nad svojom budućnošću i da samostalno donose odluke. Sposobnost SAD da intervenišu dramatično su smanjene što je Obamina administracija mudro priznala. Izbori nisu ništa promenili u američkim planovima za povlačenje, Amerika je čak dobila signale da bi Iračani želeli da im se još pomogne. To ne znači da SAD ignorišu Irak, jer je Obamina administracija proteklih godina obraćala mnogo više pažnje nego što su to činili mediji. To samo znači da se polako razvija normalan, konstruktivan strateški odnos sa novom iračkom vladom, u kojoj će sektor privatnog preduzetništva biti bitniji od vojnog.