Da li je Turskoj mesto u EU

Turska već dvadeset dogina pokušava da uđe u evropske institucije. Turska nije evropska zemlja, većina njene teritorije pripada Maloj Aziji. Ona nije ni etnički, ni socijalno, ni kulturno, ni religijski Evropa. Ipak, američka administracija (naročito Bušova) uporno je lobirala kod evropskih lidera da dozvoli Turskoj da uđe u Evropsku uniju, zato što je ona američki vojni saveznik. Osim toga, američkom vojnom i političkom vrhu ne odgovara da Turska potpadne pod rusku ili iransku sferu uticaja.

Francuska i druge evropske zemlje s pravom imaju osnovane sumnje o ulasku Turske u EU. Ako se to ipak desi, građani Turske moći će slobodno i bez vize da putuju, rade i borave u drugim evropskim zemljama. U Turskoj postoji islamski fundamentalizam podjednak onome u Iranu, Iraku, Egiptu ili bilo kojoj drugoj muslimanskoj zemlji, a ako ova zemlja postane članica EU, živećemo u bezbednosnom košmaru. I zbog sopstvene bezbednosti američka administracija ne bi trebalo da insistira na tome da Turska bude deo EU, već da ostavi da tu odluku donesu Evropljani. Uskoro će EU imati priliku da se izjasni na ministarskoj konferenciji na kojoj je Turska zatražila da se njenim građanima ukinu vize, odnosno da se proces integracije ubrza. Ministar spoljnih poslova Turske rekao je da ukoliko EU odbije zahtev za putovanje bez viza turskim građanima, to znači primenu „dvostrukih standarda“.

Očigledno je da je Turska danas potpuno drugačija zemlja nego što je bila 1987. godine, kada je podneta prijava za ulazak u EU. Ipak, pod vođstvom premijera Erdogana, Turska se vratila svojim islamskih tradicionalnim vrednostima – ranije niste mogli videti burke na ulicama, a sada su ponovo u modi. Ako se ovoj zemlji dozvoli ulazak u EU, posledice bi mogle biti poput onih u Troji posle ulaska čuvenog trojanskog konja – muslimanska kultura na kraju bi dominirala hrišćanskom i sekularnom Evropom. U Turskoj ni dan-danas druge religije nisu dobrodošle niti uživaju bilo kakvu zaštitu. Imovina Pravoslavne crkve je oduzeta, zatvorene su crkve, manastiri i verske škole. Šetnja Istanbulom sa pravoslavnim sveštenikom pod rukom nije baš prijatno ni bezbedno iskustvo. U toj zemlji nema religijskih sloboda i ljudi na Zapadu to znaju.

Na američkoj televiziji CBS emitovan je intervju sa patrijarhom Vartolomejem I, koji je na kraju emisije izjavio da oseća da je „razapet na krst“ u svojoj zemlji, koju on voli i gde je rođen. Vaseljenski patrijarh duhovni je vođa 300 miliona pravoslavnih hrišćana, nešto poput pape u Rimokatoličkoj crkvi. Ipak, ekumenski patrijarh Vartolomej carigradski (današnji Istanbul) u svojoj zemlji tretiran je kao građanin drugog reda. Pravoslavni „Vatikan“ poznat je i kao Fener Rum Patrikhanesi i zauzima manje od jutra zemlje u Istanbulu. Toliko je bilo pretnji nasiljem u prošlosti da je sav opasan žicom i sigurnosnim kamerama kako bi se zaštitilo sveštenstvo koje unutra boravi. Pravoslavnih vernika je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bilo oko dva miliona, a sada ih je u celoj Turskoj jedva četiri hiljade. Većina je bila prinuđena da se iseli, iako je na ovoj geografskoj širini pre hiljadu godina preovlađivalo hrišćanstvo.

Verovatno je vreme i za patrijarha da napusti svoju domovinu, Turci su mu život i rad učinili nepodnošljivim. Sasvim je sigurno da postoje zemlje koje bi nekolicini hiljada vernika i samom patrijarhu poželeli dobrodošlicu i pružili im utočište. I zašto sledeći ekumenski patrijarh mora da bude turski državljanin? Zato što turska vlada ne dozvoljava da tu funkciju obavlja pripadnik bilo kog drugog naroda. Vlade ne bi trebalo da polažu pravo da odlučuju o duhovnim vođama bilo koje religije, nije li tako?

Majkl Hafington