Čekajući »afričko proleće«

Sada kad su južnoafrički lideri, posle niza godina sramne ćutnje i čak saučesništva, obustavili bezrezervnu podršku Robertu Mugabeu, moguće je predvideti budućnost Zimbabvea bez vladavine jednog čoveka i stranke. Drugi faktori koji mogu da doprinesu razvoju događaja jesu Mugabeove godine i uticaj „arapskog proleća“. Piter Gudvin u najnovijoj knjizi The Fear (Strah) nastavlja priču o otporu u Zimbabveu i državi u kojoj caruju bezakonje i okrutnost. U njoj su navedeni simptomi truljenja režima: ogoljene oportunističke potrebe i povećan broj Mugabeovih ljudi koji traže izlaz.

Robert Mugabe (87) nije došao na vlast vojnim udarom, bio je ozbiljan lider gerilske vojske koja se borila da pobedi na izborima koje su nadgledali Britanci. Prve godine njegove vladavine obeležila je politika pomirenja (najpre sa belcima, ako ne i sa plemenskim protivnicima. Upoznao sam ga za vreme revolucije i još se stidim svojih favorizujućih tekstova o njemu. Tada je bio impresivna ličnost – vojnik, političar, dugogodišnji politički zatvorenik, a kada je okrutna strana njegove ličnosti izbila na površinu, otpisao sam je kao posledicu vojničkog života.

Nešto je pošlo naopako, a među onima koji se sećaju tih dana postoji mišljenje da Mugabe nije bio isti posle smrti svoje šarmantne prve žene Sali, rodom iz Gane. Drugi rani simptom Mugabeove promene bila je i njegova fascinacija-mržnja prema homoseksualcima: umislio je da je Zimbabve postao zemlja sodomije i počeo je da pokazuje simptome akutne paranoje. Uništio je poljoprivredne resurse i razradio sistem lojalnih partijskih aparatčika, poslao je trupe u pljačkaški pohod u Kongo. U rusko-kineskom razlazu koji je podelio afričke nacionaliste 60-ih i 70-ih godina, Mugabe je bio na strani Kineza (Južna Afrika je favorizovala Sovjete) i Koreje – njegovu Pretorijansku gardu, takozvanu „Petu brigadu“, obučavali su ljudi Kim Il Džonga…