„Glas javnosti“
o izboru za Mis SCG:
„Apstraktno je ono u nama što nas tera da sagledamo realnost – reče jedna od nesuđenih misica. Druga na to pade u nesvest. U pomoć, dok je voditelj nastavljao sa programom a nesrećna devojka ležala na bini, tek na zvižduke iz publike u pomoć je priskočio uvaženi doktor, specijalista za plastičnu hirurgiju iz trećeg reda.“
Vesna Jugović,
vlasnica kompanije Mis Ju, oganizator nedavno održanog takmičenja za Mis SCG, kaže:
„Lepota nije bitna. Važna je pozitivna energija, obrazovanje i posvećenost poslu. To su ključne osobine koje mora da poseduje osoba koja je deo tima koji radi sa našim najlepšim devojkama. Mi smo akademija lepote i šarma. Ne samo da od prosečnih devojaka pravimo lepotice, nego proizvodimo vrednost na duhovnom nivou.“
Milanka Đorđević,
deo tima, „predsednica pula sponzora. Ona koja u najtežim trenucima uspeva da nađe sponzore za ovu manifestaciju“, o sebi kaže:
„Veliki sam humanista i zaista me čini srećnom kada omogućim da naše devojke koje su prelepe budu viđene u svetu.“
(„Ilustrovana politika“)
Margit Savović,
bivša političarka, sada novinarka, govori o svom pogledu na život:
„Moja životna filozofija koju sam definisala u svom mozgu je: Zar je bitno da li u Boga verujem, važno je da ga se plašim.“
(„Ekskluziv“)
Miodrag Popović,
protonamesnik, u ulozi kolumniste daje svoj doprinos „slučaju Darvin“, i kaže:
„U slučaju Darvinove teorije prećutano je ili naopako interpretirano mnogo toga, pogotovo u zemljama koje su, poput naše, veći deo proteklog veka provele pod komunističkom vlašću.
(…)
I sam Darvin rekao je da je njegovo izlaganje samo jedna od mnoštva naučnih pretpostavki, koju će potonje generacije naučnika potvrditi ili opovrgnuti. Dakle, bezbožnički sistem obrazovanja uzdigao je jednu pretpostavku na nivo aksioma. To je od čisto naučne kategorije – teorije, zapravo napravljena dogma, dakle čisto religijska kategorija, nauka bezočno zloupotrebljena u ideološke svrhe.“
(„Evropa“)
Borislav Pelević,
predsednik Stranke srpskog jedinstva, reaguje na optužbe Dragana Karleuše, penzionisanog policijskog pukovnika, da pevačica i supruga pokojnog Željka Ražnatovića Arkana zna gde je sakrivena ogrlica svojevremeno ukradena od supruge austrijskog kancelara Franca Vranickog:
„Taj verni sluga NATO pakta je izmišljao grobnice Albanaca u Srbiji, a u Hagu je svedočio protiv pripadnika srpske policije i srpske vojske. Pa, tog Dragana Karleušu prezire preko 99 odsto policajaca Srbije! Za razliku od njega, koji predstavlja sramotu za Srbiju, Ceca je ponos srpske nacije! Lako je napasti samohranu majku dvoje dece, ali to i priliči kukavici kakav je Dragan Karleuša.“
Pelević još naglašava:
„Taj Karleuša, ali i svi ostali, treba da znaju da Ceca nije sama!“
(„Kurir“)
Martin Vučić,
pevač, na konstataciju novinara da se pevačica Magazina Jelena Rozga naljutila na njega jer je obelodanio da je „uspeo da je odvede u krevet“, kaže:
„Naljutila se?! Kada se budemo sreli, u četiri reči ćemo rešiti sve nesuglasice. Ja sam džentlmen i ne hvalim se da sam bio sa nekom devojkom. To što su novinari saznali da sam spavao sa njom druga je stvar. Kada me novinar pita da li je to istina, ne mogu da lažem da nije. Posle te noći Jelena i ja se više nismo čuli.“
Kaže da ima „deset pari devojaka“:
„Znaju jedna za drugu i zbog toga se još više trude oko mene, jer svaka želi da me ima samo za sebe. A to meni i te kako odgovara. Desi se da sedim sa jednom, a zove me druga. Onda ja telefon dam prvoj da priča sa drugom a odem kod treće.“
(„Blic“)
Rambo Amadeus,
muzičar, predlaže novi sistem glasanja:
„Eto, svjedoci smo još jednih izbora, ovog puta, ruku na srce, redovnih, lokalnih. Sa zebnjom u srcu iščekuju se rezultati u svim taborima. Međutim, procedura glasanja, te najsvetije tekovine demokratije, malo je previše jednostavna za moj ukus. Vidiš poster sa nečijom glavudžom, čuješ nečije njakanje sa govornice, naložiš se, dođeš do glasačkog mjesta, izvadiš ličnu kartu, uzmeš formular, zaokružiš broj, pritisneš palcem u knjigu, i gotovo. Tako je teoretski i organizmima mnogo jednostavnijim od homo sapiensa praktično omogućeno da savladaju tu, zaista, bez razloga pojednostavljenu proceduru. Ako znamo za staru poslovicu – Similis simili gaudet – treba li da vam prevodim – onda je lako otkriti uzrok većeg ili manjeg uspjeha različitih partija na izborima. Da li je možda neka agencija za ispitivanje javnog mnijenja izmjerila korelaciju između stepena obrazovanja i partije za koju se glasa? Baš bi me zanimali ti rezultati, mogao bih da se kladim da ih znam unaprijed. Da li se možda neko zapitao da li smo mi, još od zavođenja demokratije, zapravo taoci nepismenih i njihovog primitivnog političkog ukusa? A šta ja to imam protiv nepismenih, kada su i oni ravnopravni dio svakog demokratskog društva?
Nemam ništa protiv njih, što se mene tiče, mogu da rade šta im je volja, da postaju biznismeni, milioneri ako treba, ali ako nisu u stanju da pročitaju novine, a kamoli ‘statističku pogaču’, što ih po evropskim standardima čini funkcionalno nepismenima, onda im ne bi trebalo izlaziti u susret da ovako jednostavnom i primitivnom metodom glasanja odlučuju o najkompleksnijem državnom pitanju. Najmanje što se mora jeste da glasač u kućice ispuni ime i prezime kandidata, kao i ime partije kojoj pripada.
Pa ako nema slovnih grešaka, neka mu se prizna glas. Ali, ako nije u stanju da napiše prostu rečenicu bez slovnih grešaka, onda je čisti politički avanturizam takvoj osobi dozvoliti da utiče na budućnost zemlje…“
(„Blic“)
Milorad Ulemek Legija,
bivši komandant JSO-a i prvooptuženi za atentat na Zorana Đinđića, odgovara na pitanje tužioca Milana Radovanovića – gde se mogu nabaviti plastični eksploziv i detonirajući štapini:
„Da je ovo normalna zemlja, to bi mogle da imaju samo specijalne i vojne jedinice. Nažalost, u ovoj nesrećnoj državi svako može vrlo lako da dođe do tih stvari. Ako hoćete, mogu da vam kažem i po kojoj ceni.“
(„Blic“)
Nenad Bogdanović,
novoizabrani gradonačelnik Beograda, o svom prvom radnom danu na novoj funkciji:
„Proveo sam dan uobičajeno, kao i svaki drugi ponedeljak u protekle četiri godine kada sam bio predsednik gradske vlade. Imao sam nekoliko sastanaka, a održali smo i radnu sednicu Izvršnog odbora. Oko te primopredaje dužnosti nema nikakve pompe.“
(„Blic“)
Dalibor Andonov Gru,
muzičar, tumači zašto ljudi ne kapiraju domaći hip-hop:
„Na hip-hop sceni ima dosta interesantnih ljudi i mislim da je ona na dobrom putu da dobije mesto koje je zaslužila. Ono što nam fali je medijska zastupljenost, a problem je što ljudi ne kapiraju domaći hip-hop, nego im se mnogo više dopada komercijalni, strani. Ljudi su počeli da izlaze po R’n’B žurkama, jer po tim mestima ima mnogo više dobrih riba.“
(„Blic“)
Maja Odžaklijevska,
pevačica, objašnjava zašto voli da ide na pijacu:
„Pijaca na koju idem skoro svakodnevno služi mi kao terapija za ispašu mozga. Volim da idem tamo, jer imam tretman opuštene žene koju svi vole, jer dođem u trenerci, nenašminkana, sa svakim popričam, a ženama koje rade za tezgama dam poneki dobar savet kako da se održe na vrućini ili hladnoći. Idem i zbog toga što se dobro osećam u svojoj koži, kad iza sebe čujem: ‘Joj, evo je Maja Odžaklijevska! Vidi kako je normalna!’“
(„Balkan“)
Zoran Živković,
bivši premije Srbije, na pitanje kako je Vojislav Koštunioca reagovao na savete koje mu je davao, odgovara:
„Isto kao kada javno govori. Bilo je jedno 18 pogleda u luster i četiri u fikus, a odgovori su bili između ‘hm’ i ‘hmmm’. Rekao sam to zbog svoje savesti, nisam očekivao da se razvije plodna diskusija.“
Šta je mislio kada je rekao da je na snazi „politika lepih i lenjih“?
„Dajem vam odgovor koji je konkretan. Politika koju je izabrao DS je politika bez politike, politika nezameranja, politika trčanja da budete popularni i lepi. To znači da ne radite ništa, što može da se tumači da ste i lenji. Ako želite sada da me posvađate sa Tadićem, nema razloga da vi to radite. Ocene o predsedniku Srbije izneću kada prođe sto dana.“
(„Evropa“)
Goca Tržan,
pevačica, govori o mobilnim telefonima:
„Hvala Bogu da su ga izmislili jer svi mogu do mene. Najmiliji mi je na putu jer mi je tada najdosadnije, a i odlična je sprava za hitne slučajeve. Međutim, pejdžeri su bili bolji. Lepo odgledaš poruke i javiš se kome želiš. Mnogo je lepše i bolje bilo bez njega (telefona, prim ur.), ali idemo u korak sa vremenom.“
Daniela Marić,
psihijatar, o mobilnom telefonu:
„Skoro mi je nezamisliv život bez mobilnog. Ako ga zaboravim, doživim simptome slične apstinencijalnim…“
Dejan Koturović,
košarkaš, o mobilnom telefonu:
„Bez mobilnog se osećam kao bez odeće.“
(„Evropa“)
Đorđe Budošan,
„u estradnom svetu svi ga znaju kao Budu, beskompromisnog menadžera jedne od najatraktivnijih muzičkih zvezda Nataše Bekvalac“:
„Ja sam praktičar dok Nataša ima običaj da lebdi. Češće je u svojoj bajci nego u stvarnosti. Sa obe noge stojim na zemlji i želim da ono što znam prenesem i na nju. Objasnio sam joj ružne i lepe stane ovog posla, realno bez uvijanja u oblande. Tek posle prvog nastupa shvatila je šta sam joj pričao i počela je da grize. Posle dosta pedagoških časova, priče su urodile plodom.“
