Leontina Vukomanović,
pop zvezda, autorka pesama i još štošta, u svom intimnom dnevniku piše:
„2. maj, uranak
Već sam navikla da mi se majski uranak događa 2. maja – tog dana su se u mom rodnom gradu odigravali rok maratoni i mladi su na taj način obeležavali Prvi maj kao svoj praznik. Danas je još i nedelja, dan kao stvoren za izlet i uživanje u prirodi. Dok vozim negde ka Vojvodini nebo je vedro i slike zelenih polja su fantastične. Društvo u kolima je vrlo raspevano i ja se pridružujem, pevajući moje, još neotpevane pesme, čisto da proverim reakcije na njih. Pufi (pas) je nestrpljiv da izađe. Na odredištu nas dočekuje prelep prizor – pogled na reku i najrazličitije ptice koje nadleću nepregledna prostranstva trske pri obali. Uzimam dvogled i uživam. Pufi je dobio pseću drugaricu i posle početnog nepoverenja, uživa u igri više od svih nas. Nakon divnog ručka, počinje naš mali odbojkaški meč, pun smeha, trčanja za loptom i prepucavanja oko poena. Vraćam se u neke klinačke dane i srećna sam. ‘Kakav radostan dan’… U početku, jedva držim volan dok vozim. Lopta, ipak, boli.“
(„Zdravlje i lepota“)
Ana Karić,
jedna od najpoznatijih mlađih članova porodice Karić, u tekstu pod naslovom „Naša sestrinska bliskost“, tvrdi da postoji velika razlika u odnosu sa sestrama i sa braćom:
„Prema sestri se obično oseća duhovna bliskost, a prema braći beskrajna slabost. Zato smo sestre i ja sve svoje podredile braći, uvek im ugađale, jer oni su naši mezimci. Potpuno su drugačije i ljubavi dve sestre i sestre i brata. U mojoj porodici je to najlepši primer. Nas četvoro (dve sestre i dva mlađa brata) emotivno smo veoma povezani, apsolutno nerazdvojni i najbolji prijatelji.“
(„Zdravlje i lepota“)
Marinko Madžgalj,
glumac, govori o pravoj ljubavi:
„Dešavaju mi se komične situacije. Pre nekoliko dana, na ulici, jedna devojka je, kao, spontano stala pored mene i glasno izgovorila: ‘Da li si još sa… Znaš sa kim (Sandra Drašković)?’ Praveći se da ništa nisam čuo, mirno sam okrenuo glavu na drugu stranu (i tiho zaplakao). Razmišljam o pravoj ljubavi. Voleo bih da budem deo nje. Nisam u neurotičnoj potrazi, ali ako se zaljubim, biću veoma srećan. Odrasato sam u srećnoj porodici. Iako su se moji roditelji upoznali vrlo rano i danas se mnogo vole. Majka je imala 16 godina, otac 21. U braku se nije ugasio žar ljubavi, nikada im nije dosadno, čak često u zanosu plešu po kući. Desi se i da ih slučajno prekinem u vođenju… mislim domaćinstva. Oni su moji idoli.“
(„Ekskluziv“)
Anabela Basalo,
književnica, Plejbojeva zečica i hot-lajn devojka, kaže da postoje stvari koje nikada ne bi okusila:
„Kelj nikada nisam probala, a i neću, jer ne izgleda lepo i ne bih jela ništa tipa – žablji bataci. Sećam se da sam jednom jela neko meso i bilo je ukusno sve do trenutka kada su mi rekli da je to zec. Ispustila sam viljušku i rekla: ‘Joj, pojela sam malog zeca!’ Bila sam mnogo tužna što više nije živa moja omiljena životinja.“
(„Ekskluziv“)
Igor Blažević,
Prljavi inspektor Blaža, koji je izračunao da je u braku već dvadeset godina, o svojoj supruzi kaže:
„Joj, šta sve ona mora da izdrži… Ima dve džukele u kući – psa i mene! Sve je to lepota bračnog života! Uopšte ne prati to što radim, iako je pored mene teško ostati ozbiljan. Verovatno se i naše suprotnosti privlače, pa njima održavamo ravnotežu. Već se navikla na mene i jasno joj je da sam na nivou 12-godišnjeg deteta (samo što se to ne primećuje!). To što je ona ozbiljna, još više me inspiriše da je zasmejavam. Posvađali smo se samo jednom za sve ovo vreme: hteo sam da spremim ručak, pa sam, zamalo, spalio stan! Od tada imamo montažnu kuhinju.“
(„Sofija“)
Tamara Budisavljević Gole:
„Ako se na kraju ovog teksta pitate koja mu je poenta i zašto sam pisala o poslu, ambicijama, menstruaciji i fudbalu i očekujete da ću priču završiti poznatom srpskom poslovicom o ludom i zbunjenom, varate se. Moje žensko pravo je da se povremeno durim i gunđam bez potrebe, da se umorim od svega što sam sama htela, da se dosađujem ako je sve u redu, da osporim sve što je ispravno i da vas sve ubedim da to baš tako treba.“
(„Sofija“)
„Sofija“
uz pomoć etimologije zaključuje kako treba opisivati Sanju Marinković, novinarku TV Pinka:
„Poreklo reči ‘lepota’ vezano je za drevni slovenski glagol ‘lepiti’. Stari Sloveni su se bavili grnčarstvom, a ono je bilo dobro, lepo, lepilo se kako valja. Kod nas, danas, lepim nazivaju onog ko je skladan, simetričan, estetski privlačan. Reč ‘krasan’ je mnogo živopisnijeg porekla. Dolazi od ‘krasote’, što znači ‘svetlost vatre’. Danas ga koristimo kada opisujemo nekoga, i po izgledu i po karakteru. Energija i pojava Sanje Marinković se bolje opisuje kao krasna, dakle prijatna spoljašnjost žive vatre.“
A kako izgleda jedna opuštena subota Sanje Marinković?
„Pozovem popularne goste u emisiju, kao da sam pozvala prijatelje kući na kafu. Onda se skupe još neke prijateljice sa druge strane ekrana, skuvaju kafu i ćaskaju sa nama. Samo televizijski ekran smeta da ne proširim tuđe dnevne sobe svojom scenografijom i da napravim veliku sedeljku subotom po podne.“
(„Sofija“)
Tijana Dapčević,
pevačica i violončelistkinja, opisuje sebe u pet reči, govori o svojoj otvorenosti prema ljudima:
„Moja dobrota ponekad zaista zalazi u glupost. Bilo bi poželjno da samo malo manje verujem ljudima. Zbog toga se i ne sećam mnogih stvari iz života. Nešto sam zaboravila nehotice, a nešto – hotice.“
O svom ponašanju na sceni, Tijana Dapčević kaže:
„Moje ponašanje na sceni nikad nije bilo prethodno isplanirano – sve mi pada napamet u trenutku. Doduše, noge sam malo smirila, a još uvek mi se omakne neka grimasa… Bila sam i ostaću Petar Pan, jedno veliko i razmaženo dete! Ne verujem da ću sebi ikad dosaditi! Ako dosadim Tijani – zbrisaću!“
(„Sofija“)
Ruška Jakić,
„večito mlada i zaljubljena“ morala je da dotakne „dno života“ da bi shvatila da, kada prođe dan, to je dan života manje, a ne dan života više:
„Treba ogoliti sebe. Meni se to dogodilo jedne noći u godini u kojoj mi je umrla majka, zatim otac, u istoj godini sam se razvela, uginuo mi je pas i ostala sam bez posla… Sve pre toga je ‘stara Ruška’. Nova Ruška je naučila da nije najpametnija, da sam sama kriva zato što sam nesrećna. Sve sam radila zato što sam JA to htela, ili zato što JA nisam razmišljala. Sama sam se okružila ljudima koji mogu da me povrede i sama sebe dovela u situacije da osetim nepravdu. Niko drugi nije kriv, ne priznajem žrtve.“
O emisiji „Ljubav i moda“ Ruška Jakić priča:
„Još uvek, kada prođem Kalenićevom pijacom, Cigani za mnom viču: ‘Evo nam je ljubavna moda, što te nema na televizoru?’ Plod dubokog razmišljanja i velikog obrazovanja je pričati o glamuru jezikom celog naroda.“
(„Sofija“)
Josipa Lisac,
svojevrsna ikona stila i uvek drugačija od ostalih, govori o svom imidžu:
„U meni uvek cveta polje ideja, snova i sve što me okružuje budi moju maštu i inspiraciju. Otvorim fioku u mozgu, posle čega sledi saradnja sa stilistima i ostalima, koji te moje slike pretvaraju u ono što vidite. U imidž, zbog kojeg sam prolazila kroz mnoge havarije. Bilo je podsmeha, pakosti, mnogo negativnih mišljenja poteklih od malograđanštine i primitivizma, da bi mi tek sad, u XXI veku, stigla nagrada za izgled. Lepo je što su me, osim mog pokojnog muža, još neki konačno shvatili.“
(„Sofija“)
Dušan Mihajlović,
bivši ministar policije, na novinarsko pitanje da li je iskaz Milorada Ulemeka pred sudom istinit, otkriva:
„Ulemek je istorijska ličnost koja ima i svest o tome. Davno sam rekao da su i on i Zvezdan i pripadnici te elitne jedinice, u stvari, žrtve neodgovornog državnog rukovodstva koje je vodilo pogubnu politiku. Kao, uostalom, i svi mi ostali. Bili smo sa različite strane zakona, ali je pitanje ko plaća veću cenu? Ko se vatri previše približi, sagori. A moć koju vlast i novac nose, najopasnija je vatra.“
(„Blic“)
Šako Polumenta,
pevač, upitan u kojoj meri mu je bitan mačo stav, uzevši u obzir da je Crnogorac, kaže:
„Crna Gora važi za državu muškarčina i junačina. Ja sam pravo muško.“
O homoseksualcima:
„Nemam neko mišljenje o njima. Svakome ko dođe iz male sredine u Beograd govore da je peder. Crnogorci baš i ne važe za takve. Menja se vreme, sve se menja, pa će se valjda nešto i u Crnoj Gori promeniti.“
(„Blic“)
Srđan Dragojević,
pred početak snimanja filma Mi nismo anđeli 2 u produkciji RTV Pinka i Dragojevićeve producentske kuće Delirijum:
„Jedva čekam da počnem sa snimanjem filma i mislim da će ovi Anđeli biti još smešniji od prethodnog dela. Veoma sam zadovoljan saradnjom sa Željkom Mitrovićem i mislim da je ovo nastavak ružičastog talasa koji sam ja izmislio kada sam snimio prvi deo filma Mi nismo anđeli.
(„Blic“)
Jasminka Jakovljević,
zamenik sekretara Narodne skupštine Republike Srbije, kaže da ne postoji nikakav dokument kojim se utvrđuju pravila ponašanja i oblačenja zaposlenih u republičkom parlamentu:
„Zaposleni u Skupštini jako su loše obučeni, što takođe važi i za neke poslanike. S obzirom na to da kod nas radi puno mladih ljudi, često se događa, posebno u ovim vrelim letnjim danima, da nam službenici dolaze u papučama na posao ili majicama na bretele, što svakako ne bi smelo da se događa. Kada bi postojao pisani kodeks oblačenja, onda ni radikali ne bi mogli da na sednice dolaze u majicama i demonstriraju ono što bi u kampanji trebalo da rade.“
Prema njenim rečima, Narodna skupština na osnovu zakona o javnim nabavkama ima sklopljen ugovor sa četiri firme u kojima radnici ove institucije mogu da, za određenu svotu novca koju preko računa plaća Skupština, kupuju garderobu:
„Često nam se događa da se na tim računima kao stavka pojavljuje i dečja garderoba, ali ne možete kriviti ljude što to čine, jer niko od njih neće sebi priuštiti nešto novo ukoliko dete nema šta da mu obuče. To, svakako, nije opravdanje, jer poslanici i svi zaposleni u Skupštini treba da budu uredni i pristojni, što ne zavisi od materijalnih mogućnosti.“
(„Glas javnosti“)
Vladimir Petrović,
selektor mlade reprezentacije, o atmosferi i problemima sa kojima će fudbalski olimpijci Srbije i Crne Gore otputovati na Igre u Atini, na kraju jučerašnjeg sastanka u FSSCG-u:
„Sad nam ostaje samo da se pomolimo Bogu, da nam se ne povredi neko od ovih igrača koji su na spisku.“
(„Danas“)
Anabela Basalo,
spisateljica:
„Ovog leta se nose mlađi muškarci.“
(„Blic njus“)
Isidora Bjelica,
spisateljica, žena koja voli da bude elegantna, u dnevniku iz Istanbula piše:
„Tog dana, i sutra, i naredna dva dana. Svi moji programi, dnevni i noćni, bili su prekidani blic proverama da li je ovaj butik (kao da je tu stigao iz nekog mog sna, kao da je teozofska materijalizacija mojih želja) konačno otvoren. I, evo čuda, poslednjeg jutra, dva sata pred naš povratni let za Beograd, zatičem otškrinuta vrata dućana mojih snova i mojih najfinijih želja. Radosno poskakujem, trčkaram od jednog do drugog, do trećeg, do ko zna kog šešira, bacajući usputne poglede pune zadovoljstva, naizmenično prema suprugu i krupnoj ženi zahvaljujući čijoj dobroti sam konačno na ovom mestu, koje se ne može porediti s bilo kojim drugim. Konačno odlučim, pošto se nekako smirim, pošto nam se žuri na avion, da priupitam za cenu dva-tri modela. Žena me gleda bledo, ona ne zna nijednu reč bilo kojeg jezika sem turskog, ja ne znam turski, ali lagano počinje da me obuzima zebnja, osećam da nije stvar u jeziku. Žena čudno vrti glavom, konačno promumla rent, ne sećam se da li je rekla možda i for sejl, ali sam shvatila… Ti prekrasni šeširi se ne prodaju, oni se iznajmljuju, rentiraju se za sve vrste specijalnih situacija, od svadbi do sahrana, tek sada registrujem da su svi ti neobično ekstravagantni modeli ili beli ili crni. Grozničavo smišljam šta da uradim. O. K. Platiću rentiranje za tri dana najmanje i zbrisati za Beograd. Pokušavam da napravim dil sa ovom ženom koja takođe ne deluje, kao ni njen butik, da je iz ovog vremena, kao da je neka projekcija, ja joj objašnjavam, a ona uglavnom sumnjičavo vrti glavom, uostalom kao i moj muž koji pronalazi najgori trenutak za emitovanje svojih legalističkih predrasuda (on misli da se upuštam u prevaru) i filmofilskih frustracija (orijentalni zatvori su užasni). Besna sam, ne uspevam da se dogovorim, uprkos prevodiocu kojeg sam angažovala, odlazimo u hotel. Osećam se strašno usamljeno, povređeno i očajno.“
(„Srpska reč“)
