Darko Panović,
TV voditelj i otac troje deca, nije želeo da prisustvuje rađanju dece:
„Da me neko ne shvati pogrešno, mišljenja sam da je pomalo degutantno da muškarac bude tu jer žena nema pojma gde je i jedva čeka da se sve završi, a možda je malo i iritira prisustvo i potpuno ogoljavanje pred muškarcem koji je voli. Poznajem muškarce koji kažu da su bili na porođaju i da je bilo sjajno, ali da posle toga nisu vodili ljubav godinama.“
O imenu svog sina:
„Vuk je ime koje sam ja oduvek voleo i želeo da dam sinu. Lepo narodno ime koje ima simboliku, i nema ružnih nadimaka. Lepo je išlo uz prezime, jedino nije lepo išlo u političkom kontekstu.“
(„Stil“)
Ljiljana Blagojević,
glumica, „inače i uspešna producentkinja, ima neuobičajen stav o pojavi klanova u srpskoj kinematografiji“:
„Najviše volim da radim sa svojim prijateljima. Više mi prija da radim sa dobrim čovekom, pa čak i ako on i nije baš ‘hiljadu posto’ dobitna kombinacija, nego sa nekim ko će mi praviti probleme. Nisu mi potrebni stresovi na snimanju. Kada bih se bavila režijom, zvala bih svoje prijatelje i ljude koji bi mi pomagali u tom poslu. Činjenica je da klanovi postoje, kao što postoji i pripadnost po partijskoj i raznim drugim opcijama. Problem nastaje kada klan počne da funkcioniše tako da želi da neistomišljenike zbriše sa scene, da ih ukloni. Vrhunski umetnici i kvalitetni ljudi ne pripadaju klanovima, njima to nije potrebno. Umetnik želi da bude vođa i da ga drugi prate, ne može on da sledi nekoga.“
(„Press“)
O gostima:
„Smatra se da goste najavljuje pas kad liže rep ili mačka kada umiva mačiće. Ukoliko se gost prilikom ulaska spotakne desnom nogom, smatra se da je dobronameran, a ako je u pitanju leva noga, značenje je suprotno. Pravilo je da gost mora malo da posedi kod domaćina, pa barem nakratko, kako ne bi ‘odneo mir’ iz kuće. On uvek treba da sedi sa desne strane od domaćina i obavezno je počastiti ga jelom i pićem. Ako odbije bilo šta od toga, mogao bi da se razboli. Domaćica mora obavezno da raspremi sto pre nego što gosti napuste kuću, jer ih u suprotnom očekuje nesreća. Na rastanku domaćin mora da isprati gosta preko praga kako mu ovaj ne bi odneo sreću iz kuće.“
O donjem vešu:
„Smatra se da naopako obučen veš štiti od uroka i veštica. Mnogi i danas naopako oblače donji veš i čarape, naročito ako ih očekuje neki važan zadatak. Veruje se da čovek koji obuče naopako košulju postaje neranjiv. Takođe, naopako obučena spavaćica ili pidžama štiti od noćnih mora.“
(„Zona“)
Katarina Rašić,
pevačica i supruga košarkaša, napušta karijeru:
„Trudim se da se sklonim i pustim ga da se odmori kada uvidim da su mu potrebni mir i odmor. Želim da mu olakšam napore i bar dok je kod kuće da mu bude lepo. Ne mogu mnogo da pomognem, osim da budem klasična domaćica, što mi i prija. S obzirom na to da tokom sledeće nedelje završavam s obavezama u Loco bendu, gde sam bila samo privremena zamena, jedva čekam da se posvetim Saši i našem domu. Nemam kućnu pomoćnicu, sama radim sve poslove i to mi nikada nije zasmetalo.“
(„Story“)
Nataša Bekvalac,
pevačica, bila je u prilici da objasni zbog čega ona i suprug spavaju u odvojenim sobama:
„Ne razumem zašto ljudi dižu prašinu oko toga. Brak ne podrazumeva da sa partnerom delite baš sve. Muškarci i ne znaju koliko toga ne delimo s njima. I ne treba da znaju. To nije stvar taktike, već želje da imam svoju intimu. I verujem da bi mnoge žene isto uradile da imaju mogućnosti.“
Da li će i ubuduće biti plavuša:
„Biti plavuša je stil života od kojeg zasad ne odustajem. Bila sam crnka na 24 sata u svojoj prvoj profesionalnoj glumačkoj ulozi u ‘Ženama sa Dedinja’ i ne bih više eksperimentisala. Sve je lakše kada trepneš kroz plave uvojke!“
(„Press“)
Marijana Mateus,
poslovna žena i plavuša, o vicevima koji ismevaju plavuše:
„Iskrena da budem, kad god čujem neki vic o plavušama, slatko se nasmejem, ali ne trudim se da ih zapamtim.“
(„Stil“)
Velimir Bata Živojinović,
glumac, priča o događaju sa početka karijere:
„Jednom se desilo to što se desilo. Neke ljubavne scene snimali smo u Sloveniji, u velikom ateljeu, koji je bio potpuno prazan, samo krevet na sredini. Inače, uloge ljubavnika su mi najgore. I u životu sam često pucao ćorke, a u tim filmovima sam to uradio uvek. Na tom snimanju, gde su sva svetla bila pogašena, čkiljila je samo radna sijalica, lepa mlada glumica Majda Potokar i ja ležali smo lako obučeni u krevetu. Svi ostali su otišli na ručak, kad su se odjednom vrata hangara otvorila, dnevna svetlost je prodrla unutra i začuli su se koraci. ‘A za vas nema pauze?’ Bila je to moja Lula (supruga, prim. ur.) koja se nenajavljeno pojavila usred Ljubljane. Od tada, ta pauza traje celog života i na sva moja snimanja mogao je da uđe ko hoće.“
(„Gloria“)
Slavica Đukić-Dejanović,
predsednica Skupštine Srbije, o zapošljavanju radnika u uslovima ekonomske krize u Šumaricama na prvomajskom uranku:
„Ljudi treba da žive od svog rada, ali obzirom na tešku ekonomsku krizu nama zaista treba malo strpljenja.“
(B92)
Snežana Samardžić–Marković,
ministarka sporta, na pitanje s kojim ministrom bi najpre išla u teretanu, kaže:
„Išla sam sa jednim bivšim kolegom, s kojim sam sedela na sednicama vlade, a sada je gradonačelnik. To je Dragan Đilas. I Slobodan Milosavljević to praktikuje, ali kod kuće.“
(„Arena“)
Halid Muslimović,
pevač, „plavi čuperak“, ima mišljenje o kolegama koji „uz pomoć vudu magije dolaze do uspeha“:
„Iako sa svih strana čujem priče o crnoj magiji, ne pridajem tome veliki značaj. Znam da neke osobe umeju da skidaju vradžbine, što je opet dobro na neki način. Međutim, postoje i one koje ih prave i mislim da im to nije neka pametna rabota.“
(„Zona“)
Romana Panić,
pevačica, na pitanje da li „opravdava seks za jedno veče“, kaže:
„Za jedno veče ne, ali za dve – da.“
Njen najveći adut je:
„Pa mogu slobodno da kažem – od svega pomalo.“
Šta radi kad joj crna mačka pređe put:
„Svaki put kažem: Pu, pu, pu i obavezno se tri puta prekrstim.“
(„Story“)
Slobodan Pavlović,
američki biznismen, patriota i dobrotvor, gradi sopstveni grad Slobomir:
„Želim da ostvarim svoje snove, da se iz tuđine vratim kući i darujem svom narodu sve što mogu. Mi smo prvo napravili most 1992. godine, koji je spasao mnoge ljude koji su 1995. bili prognani iz Hrvatske i BiH. Izgradnja Slobomira započela je pre desetak godina, kada je otkupljeno 45 hektara zemlje kraj Drine. Univerzitet smo osnovali 2003. godine i odmah uspostavili tesnu saradnju sa Čikaškim univerzitetom, čime smo obezbedili da profesori iz srpskih zemalja i Amerike drže predavanja, ali i da diplome ovog univerziteta u Slobomiru važe i u Republici Srpskoj, u Srbiji i SAD. A 2008. smo u Slobomiru promovisali prvu generaciju akademaca našeg univerziteta, od kojih smo najbolje odmah zaposlili u našim firmama.“
(„Arena“)
Radmila Pešić,
komšinica porodice Koštunica u Belanovici, rado je novinarima ukazala na kuću bivšeg premijera:
„Normalan je čovek naš Voja, samo ga dugo nije bilo.
Bilo je to pre neku godinu, vraćam se ja s groblja, a on i žena mu piju kafu na terasi. Kuca im sedi na stolu. Znali su mog pokojnog muža, Peru časovničara, pa me svratili da se odmorim. Ja prihvatim, pa se ljudski ispričamo.“
Vojislav Koštunica,
predsednik DSS-a i bivši premijer, srdačno pozdravlja novinare ispred svoje vikendice u Belanovici:
„Otkud vas put naneo u ovo mesto? Ja dugo nisam bio, ali sam, evo, uspeo malo da za praznik, na dva-tri dana, nađem vremena da se ovde odmorim. Jutros smo nekako stigli, uprkos gužvi na Ibarskoj magistrali, pa sad uređujemo šta treba. Žena i ja smo doveli dve mace iz Beograda da budu s nama. Lepo je ovde, čovek se preporodi.“
(„Alo“)
