„Nedeljni telegraf„,
u borbi protiv „bele kuge“, za svoje čitaoce pronalazi
100 razloga zašto ovog vikenda treba da napravite bebu:
1. Zato što će onda za Božić biti jedan anđeo više
2. Zato što će te onda imati nekoga ko će vam u starosti čitati „Nedeljni telegraf“
3. Jer bi bilo šteta da se u mnogim školama ne govori srpski jezik
4. Jer Bred Pit i Anđelina Žoli izgledaju tako srećno
5. Jer žena narednih devet meseci ima opravdanje za dobro raspoloženje
Azem Vlasi,
prištinski advokat i bivši politički funkcioner Kosova, odgovara na pitanje „Na čemu zasnivate svoje tvrdnje da Kosovo nikada više neće biti deo Srbije“:
„Pre svega na činjenici da Kosovo nikada nije ni bilo samo u sastavu Srbije.“
(„Glas javnosti“)
Slaven Batočanin,
„zvanično kralj čvaraka“, proizvođač i prodavac suhomesnatih proizvoda iz Valjeva, ovih dana je upisan kao vlasnik žiga „duvan-čvaraka“:
„Nisam ja to zaštitio da bih se obogatio. Neko je to morao da uradi. Ne možemo u svet tako na divlje, a bolje što sam to ja uradio, nego neko van Srbije.“
(„Glas javnosti“)
Dragana Katić,
voditeljka TV Pinka, „svoje depresije i padove leči kupovinom“:
„Godinama sam vozila stari jugo. Kada sam jednog dana uletela u kuću iznervirana jer se pokvario i stao, rekla sam ocu da se to ne bi dogodilo da vozim novi audi. On me je uhvatio za ruku i odveo do mog američkog plakara, dimenzija 2,70 sa 4,70, koji je bio pun odeće i rekao: ‘Ćerko, ovde je tvoj audi.’“
(„Blic plus“)
Sandra Lalatović,
voditeljka kviza „Najslabija karika“, „obožava meso i krompir-pire“. Kada prži meso svi u kući su na oprezu, jer:
„Zazvonio je telefon i ja sam se zavalila na kauč u dnevnoj sobi i pričala, pričala… U kuhinju me je vratio gust dim. Kada je Ivan stigao kući, servirala sam mu ugljenisano meso. Samo je izgovorio ‘ovo je zaista lepo’, i ja sam shvatila da mi nikada neće naći manu.“
(„Blic puls“)
Milivoje Ćirković,
fudbaler Partizana, zadobio je povredu kolena igrajući uz desnu aut liniju kao i dvojica njegovih suigrača:
„Ne znam šta da kažem. Možda je najbolje da pozovemo sveštenika da osvešta tu stranu terena. Onako, metar po metar. Čini mi se da bi nam jedino to pomoglo da nas povrede zaobiđu.“
(„Kurir“)
Danijela Vranić,
pevačica, „sama je dizajnirala gotovo svaki komad nameštaja u svom stanu“ , koji „ravnopravno deli sa iguanom Laletom“:
„Njemu je dozvoljeno da bude svuda gde i ja, pa čak i da se ušeta u moj krevet. Često se dešava da prespava tu, voli da se izležava na kožnoj garnituri, ali omiljena mesta su mu sudopera i terarijum. Slučajno sam otkrila da voli sudoperu. Prala sam sudove i on se sam sklupčao unutra. Pošto često putujem, vozim ga u Valjevo kod roditelja u kuću, gde se oseća odlično pošto na raspolaganju ima i dvorište. Kad ga stavim u automobil, voli da se zakači na suvozačevo sedište i svi policajci koji me zaustave toliko se prepadnu i zbune da mi nikada ne naplate kaznu.“
„Danijela čita isključivo pred spavanje, čak i kad je vrlo umorna. Ima mnogo knjiga iako se to ne vidi na prvi pogled“:
„Stan u kome živim nije dovoljno veliki za sve moje stvari. Sve što imam u plakarima je. Ima ih mnogo, ali tačno znam gde se šta nalazi. Možda orman nije uobičajeno mesto za knjige, ali jednostavno nemam gde da smestim posebnu policu za njih. Ikone više volim da držim u srcu, nego na zidovima. Uživam da čitam verske spise pred spavanje. Danju nemam potreban mir za to. Stalno zvone telefoni, a ja ne volim da budem nedostupna. Znam da sam uvek nekome potrebna i žao mi je da isključim zvona. Stvarno volim da telefoniram, ponekad sam u stanju da po ceo dan to radim i čak uopšte ne primetim da se smrklo.“
(„Glorija“)
Vesna Pešić,
političarka, priča:
„Išli smo i u izborne kampanje zajedno, a kad je čovek u poslu od ujutro do uveče, najčešće u restoranu naruči roštilj. Sećam se da sam 1998. sa Zoranom Đinđićem i Nebojošom Čovićem gostovala na niškoj Televiziji 5. Tada je gradonačelnik Niša bio Zoran Živković. Posle emisije su nam on i njegovi saradnici priredili večeru. Sto je bio pretrpan ovalima s roštiljskim specijalitetima koji su primamljivo mirisali. Nas troje smo bili umorni od puta i televizijskog nastupa i, čim smo seli za sto, počeli smo da jedemo. Tek posle nekoliko minuta primetili smo da nas Nišlije samo gledaju. Kad smo ih pitali zašto se i oni ne posluže, Živković nam je odgovorio da tog dana svi poste. Moram da priznam, volim roštilj, a ni Đinđić nije bio vegetarijanac.“
(„Glorija“)
Aleksandar Matić,
„šarmantni student Beogradskog univerziteta“, saopštava podatke o vremenu na TV B92 na „nekonvencionalan način“:
„Prvi susret sa kamerom prošao je kao prvi sastanak sa devojkom. Glumio sam šmekera, a bio sam mnogo uplašen. Od tada bolje od Vujaklije znam značenje reči tahikardija.“
Kako se to radi u svetu?
„U Italiji, na primer, prognozu govori kapetan u italijanskoj mornarici. Ako takav autoritet kaže da je sunčano, može da bude i provala oblaka, nosićete naočare za sunce. Bitno je privlačiti pažnju.
Jednom mi je zasmetalo što poslanici traže prevremeni odlazak u penziju i, umesto da pišem grafit na Skupštini, svoje mišljenje sam ukomponovao u prognozu. Tako sam dobio ideju kako da pobegnem od stereotipnih vremenskih prognoza.“
(„TV revija“)
Snežana Stojković,
„jedna od najbolje obučenih Beograđanki, supruga legendarnog Piksija“, priča:
„Na kraju svake sezone odeću perem, dajem na hemijsko čišćenje i odlažem u specijalne kese, da bi potpuno sveža dočekala novu. Nisam u fazonu da svake godine obnavljam celokupnu garderobu. S vremena na vreme orman samo oživim nekim detaljem: kaišem, maramom, tašnom. Naginjem engleskoj modi. Uzori su mi Sijena Miler i Kejt Mos. Njima sve dobro stoji. Fascinira me japanski stil. Tamo na ulici možete svašta da vidite. Sve je dozvoljeno. Mladi su raznoliko odeveni. I kosa im je raznobojna. Stranci su potpuno zadivljeni, stalno škljocaju aparatima. S druge strane, na venčanjima, sastancima, ceremonijama, ručkovima i gala večerama postoji strogi kodeks odevanja. Žao mi je što kao tinejdžerka nisam odrasla tamo, jer bih mogla da eksperimentišem do krajnjih granica.“
(„Glorija“)
Miloš Aligrudić,
šef poslaničkog kluba DSS-a, govori u čemu je razlika između minuta ćutanja u deset časova, što je uradio SPS, i drugog minuta ćutanja u kome su učestvovali SRS, SPS i DSS:
„U tome što je moje duboko uverenje da se ne može dva puta ista stvar učiniti u istom domu. Mi smo se opredelili da u početku ne dođemo, ne možemo da očekujemo ili pretpostavimo da će to neko svaki put da traži, niti smo dužni da po bilo čijoj komandi ustajemo sa svojih sedišta. Naša pozicija i držanje u Skupštini Srbije pokazali su naš stav i to je to.“
(B92)
N.N.
sagovornik „Kurira“, služio je vojsku u Gospiću, u Lici, pre 39 godina sa premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom:
„Uvek spreman da pomogne prijatelju u nevolji, skroman, tih, u pravilu je najrevnosnije ispunjavao sva naređenja starešina. Bio je krajnje disciplinovan i uzoran vojnik, iako je vojnički život u Gospiću bio izuzetno težak. Svi ga pamtimo kao odanog prijatelja.“
„Uz sve najbolje o premijeru, njegovi drugovi često su znali da prepričavaju jednu anegdotu iz perioda dok su još bili na obuci, a u kojoj je Koštunica dobio zadatak da glumi mrtvog vojnika“:
„Voja legne i uopšte se ne mrda. Vežba se završi, a on i dalje leži. Nismo imali druge nego da ga dižemo.“
(„Kurir“)
