DŽEJ RAMADANOVSKI,
folk pevač, odgovara na pitanje kako vaspitava svoje ćerke: „Šta imam ja da ih vaspitavam, neka ih vaspitava majka! Moje je da stariju odvedem u školu, a mlađu u obdanište. Sa decom retko pričam, ali kada se desi, trudim se da sa što manje reči što više kažem. U stvari, kako kažem – tako mora da bude.“
Džej još malo o svom porodičnom životu: „Do sada nisam imao razloga da udarim ženu, jer nikada nije napravila veliku grešku kojom bi zaslužila batine.“ („Ekskluziv“)
DARKO KOSTIĆ,
modni kreator i modni guru domaće estrade, o tome šta nije u trendu ove sezone: „Crna boja. Sve horor žene koje se predstavljaju kao top modeli. Plastične sandale, jer sam provalio da i ženama smrde noge.“
Odgovor na pitanje šta obično šapuće na jastuku: „Moram priznati da se striktno držim najdebilnijih tema. Obično pre seksa diskutujem o političkim stavovima, a posle o predsedničkim kandidatima.“ („Ekskluziv“)
JELENA KARLEUŠA,
folk ikona i seks simbol, o sebi: „Iako lepota daje samopouzdanje, za razliku od suprotnog pola koji misli da je sve u nogama, grudima, zadnjici i usnama, tvrdim da je pamet najjače žensko oružje. Sigurna sam da bih, i da me je Bog stvorio kao neuglednu devojku, u društvu deset top manekenki za pola sata šarmom, humorom i intelektom osvojila više muškaraca nego te lepotice.“ („Ekskluziv“)
DIN,
bosanska pop zvezda u usponu na jugoslovenskoj sceni, o naočarima koje nosi i skromnosti: „Najradije nosim ‘kartije’ iz ograničene serije, sa okvirom od čistog zlata, kombinacije belog i žutog, sa ružinim drvetom, koje sam platio 1250 eura. Stakla se prelivaju od tamnosmeđe ka svetlosmeđoj boji. Nisam opterećen time da naočari moraju biti firmirane i ne smatram sebe snobom. Jednostavno, desilo se da su sve koje su mi zapale za oko bile kvalitetne i skupe.“ („Ekskluziv“)
RUŠKA JAKIĆ,
voditelj TV Pinka, o ženama novog doba: „Sada je vreme jakih žena koje u svojoj tašni nose pištolj, karmin i prezervativ. One su u stanju sve da urade, ali zašto da budu same?“
Ruška o sebi u novom dobu: „Nemam pištolj jer mene niko neće napasti. Ako bi me neki frajer i napao, sigurno se ne bih branila pištoljem. Nosim telefon i ogledalce, a nekada donji veš i četkicu. Nikada se ne zna šta nosi dan, a šta noć.“ („Ekskluziv“)
ANGELINA KARDAŠ,
čitateljka magazina „Čudo“, čiji je sin prošle godine sreo ni manje ni više nego Isusa Hrista, piše o još jednom susretu: „Uveče u 11 sati 11. maja 2001. ja i moj mlađi sin smo se spremali na spavanje kad je on na vratima kuhinje ugledao Svetog Savu. Kaže moj sin, poznajem ga, to je Sveti Sava. Ja sam se okrenula prema vratima i rekla: ‘Dobro došao u našu kuću, Sveti Savo!’ Zamolili smo ga da nas blagosilja, klekli smo i on nas je blagosiljao. Posle toga sam ga zamolila da sedne i da se odmori i sipala sam mu vodu da pije, kad moj sin kaže: ‘Evo, ide još neko, i njega poznajem, to je Sveti Nikola. Ja kažem: ‘Sveti Nikola, dobro došao u našu kuću’, i onda sam ga pozvala da sedne i da se odmori. Taj dan sam kuvala pasulj i poslužila sam ih hlebom, pasuljem, vodom i stavila sam u tacnu so.“
RADMILA RAJICIĆ,
vračara iz Male Kamenice kod Negotina, kaže da se u svojoj 60-godišnjoj praksi mnogo puta srela s Nečastivim i navodi jedan primer: „Pre pet godina u moju kuću je banula sredovečna žena s kćerkom jedinicom. Ta devojka više nije smela sama da legne u postelju, jer se kod nje neko noću zavlači i prinuđuje je na obljubu. Ona je tog dana nekako uspela da se odbrani, ali smatra da sve manje ima snage da se odupre. O tome se najpre poverila majci. Majka bi uveče legla u kćerkin krevet, a kćerka u majčin. Ali se zla sila uvek selila kod devojke, ma gde ona te večeri spavala… Jednog dana odem kod njih u Bor. U međuvremenu se s devojkom dogovorim da ja legnem u njen krevet, a ona da se podvuče ispod kreveta. Ja sam obukla njenu pidžamu i legla. Rukama sam već držala dugačke gvozdene šiljke, čiji su vrhovi bili premazani smolom i katranom… Negde iza ponoći zatrese se soba, pa sam se i ja prilično uplašila. Budna sam. A srce mi lupa kao u zeca. Ubrzo, osetim kako nešto povlači ćebe i zavlači se ispod njega, a onda postepeno počinje da mi se približava i dodiruje. Nečastivi je bio hladan kao led, pa sam vrisnula od studeni. Dok je đavo navaljivao da me obuhvati oko struka i čvrsto zagrli, a drugim delom tela zalazio između mojih nogu, sakupila sam snagu, pa sam šiljcima počela da ga udaram gde god sam stigla…“ („Čudo“)
VESELJKO KOPRIVICA
u tekstu „Panika u etru“ piše o „TV Pinku koji je ovih dana pokrio gotovo cijelu Crnu Goru, unio paniku među vlasnike privatnih TV stanica“:
„Pink je zadobio masovne simpatije crnogorskog TV gledališta. Umjesto ogromnih količina turbo-folka i kiča, kako su mnogi očekivali, povodeći se za izborom iz Pinkovog programa koji odavno emituje podgoročki TV Elmag, na ekranima se smjenjuju dobri filmovi, aktuelne serije, urbane emisije…
Vrlo osvježavajuće u odnosu na strereotipne programe desetak domaćih TV stanica.“ („Danas“)
PETAR LUKOVIĆ,
novinar, u uvodu razgovora koji je vodio za sarajevske „Dane“ sa Željkom Mitrovićem, čovekom koji je „šef, vlasnik onoga što se zove The Pink Imperia“, opisuje mesto susreta sa svojim sagovornikom:
„U njegovom objektu – inpresivnoj zgradi usred Dedinja koja je nagrađena kao arhitektonski original: smesa stakla, čelika, plastike, u pastelnim gotovo humanim bojama, daleko ali blisko spram tradicionalne američke sterilnosti – od 1. avgusta ove godine u svim prostorijama zabranjeno je pušenje. Zaposleni, kao na Zapadu, stoje ispred Građevine, divane, puše, gledaju saobraćaj; istovetni west-feeling kao da je reč o primenjenom life-styleu, vidi se po kancelarijama (kakve sam lično uvek želeo da imam: raskošni stolovi, tapisoni, air conditioning, tople fotelje, čak vešalica za odelo), toaletima, restoranu, kafiću ili neverovatnom studiju o kojem, recimo, bratski RTS/FTV B&H mogu samo da sanjaju.“
Svog sagovornika Luković ovako opisuje:
„Privatno da privatnije ne može biti: u razgovoru za „Dane“ Mitrović je savršeno tolerantan, iznenađujuće otvoren i ponekad brutalno iskren: njegova pragmatičnost – koju kao da je nasledio od Đinđića – nije poza, da je u pitanju poza, od ovakvog TV Pinka ne bi, verovatno, ništa bilo. Ume da prizna svoje zablude, zna gde je grešio i što je još važnije – zašto; ne odbija neugodna pitanja.“
Jedno od neugodnih pitanja je sledeće:
Luković: „Pažljiviji TV manijaci primetiće da više nema emisija iz serije ZAM, Svet ili narodnjački greatist shits. Danas je TV Pink umiveniji, čistiji, gotovo da ne liči na sebe u odnosu na pre pet-šest godina.“
Mitrović: „Ideja je da se obraćamo kvalitetnijoj, zahtevnijoj publici koja možda nije tako brojna, ali je zahvalna jer uvek traži nešto novo. Želi da TV Pink bude odraz svetskih televizija, odavno smo, mislim, prevazišli tu lokalnu razinu samozadovoljstva nad domaćim folk-zvezdama ili jeftinom muzikom…“
(…)
Luković: „Konačno, kad ćeš se pojaviti u Sarajevu? Kad si poslednji put bio u Bosni?“
Mitrović: „Mislim da će to biti vrlo brzo: u Sarajevu sam, preciznije u Rajlovcu, 1986. služio vojsku, biće mi čast i zadovoljstvo da opet vidim grad koji mi je toliko značio u godinama kad nikom od nas nije bio na pameti. Hoću da verujem da je sa ratom završeno: ono što danas TV Pink radi, koliko god to nekome izgledalo kao reklama, jeste povezivanje i pomirenje. Uostalom, pitajte gledaoce: bez jezika mržnje, bez fašizma, bez animoziteta – mi smo alternativa politici, možda najbolja od svih alternativa na ovim prostorima.“
GOCA BOŽINOVSKA,
folk pevačica, udovica, iskusna žena, u „ljubavnoj ispovesti“, priča:
„Mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da se muškarci pale na šikaniranje. Što je žena bezobraznija to bolje prolazi! Da sam bila bezobrazna prema muškarcima koje sam volela, više bi me cenili! Uživam u tome da povređujem muškarce. Što su prema meni bolji, to sam ja prema njima gora! Nije to u mojoj prirodi, nisam to prava ja, ali me je nešto spopalo.“
O muškarcima koji je okružuju, kaže:
„Nemam pojma u čemu je štos, ali nikada me nisu jurili bezveznjaci. Oduvek nalećem na dobre, moćne i jake muškarce. Što je najčudnije, gotovo svaki bi odmah da se oženi sa mnom već posle mesec-dva zabavljanja. Samo meni nije do udaje. A one jadnice što bi da se udaju nikako da nađu mladoženje! Nevolja je u tome što me saleću sportski tipovi koji se užasavaju alkohola, duvana i društva prijatelja. Nema tog frajera zbog kojeg bih se odrekla drugarica i prijateljica!“ („Sabor“)
MILOVAN ILIĆ MINIMAKS,
novinar, najpoznatiji estradni voditelj, za rubriku „Da sam vlast“, kaže:
„Znate šta bih uradio sa onima što su im dodeljene kućerine i stančine? Ne bi oni mogli da sede u njima kao da ništa nije bilo. Sagradio bih soliterčinu od mnogo spratova negde u Batajnici ili na Novom Beogradu. Onda bih ih sve tu potrpao! Onome ko ima jedno dete pedeset kvadrata, onome ko ima dvoje nešto više… Miri Marković bih, recimo, dao devedeset kvadrata da može lepo da uživa sa svojim unukom, na petnaestom spratu! Jeste da nije ni to zaslužila, ali neka joj…“(„Sabor“)
