Dragan Veselinov,
republički ministar poljoprivrede, odgovara na pitanje Margit Savović da li pamti kako izgleda bez brade: „Iskreno, jedva da se sećam. Kada se uželim, uzmem sliku od pre trideset godina i podsetim se. Ali, nemam nameru da se brijem. Dovoljno sam lep i sa bradom. Na sreću, nemam tako lepe noge kao ti, Margita, pa ne moram svaki dan da ih brijem!“
Odgovarajuži na pitanje da li i njemu može da se dogodi seks afera, Veselinov kaže: „Može, što da ne može. Pa nisam ja tamo neki smotanko. Vole mene žene. Samo, ne verujem da bi se neka mogla požaliti ili pričati kako sam je seksualno uznemiravao. Nisam ja od onih koji ostave ženu na pola posla, pa ona posle nezadovoljna ide okolo i blebeće da je napastvovana. Žene koje su bile sa mnom imaju samo reči hvale!“
(„Ekskluziv“)
Ivan P.,
četrdesetogodišnjak, priča o svojim zdravstvenim problemima i o tome kako ih je rešio koristeći napitak max pot: „Bio sam totalno mrtav s onu stvar. Sav mlitav i onemoćao. Žena htela da me napusti. Za max pot sam čuo u Vrnjačku Banju kad sam otišo da tražim lek. Pre sam silne pare dao za neki ereks čaj, pa vijagru. Onda i neki čaj s Adamovim imenom, pa neki sprej, ali ništa ne pomaže. Bio sam uveo, oseć’o se k’o ispražnjen akumulator. Čak je i mali prst počeo da mi se suši. Sad u meni proradila krv. Pakao odjednom postao raj. Iz duše vam ovo pričam. Ubila me žalost, tri groba sam im’o zaredom. Sad žena vež počinje da me pomalo izbegava. Verujte, ni stana ne bi žalio za ovu lepotu.“ („Ekskluziv“)
Jovica Stojanović,
antropolog, smatra i ukazuje: „Srpkinje su omamljene mirisom novca i zahvaćene su teško izlečivim sindromom prostitutke, uz apsurdno paradoksalnu priču o svojoj moralnosti i poštenju. To je bolest koja će dugo morati da se leči i koja je nanela ogromne frustrirajuće posledice srpskoj muškosti… Vekovima je poznata činjenica da iza uspešnog muškarca (u bilo čemu) stoji uspešna žena. Ovde su žene suviše stajale i nacija je od toga dobila političku vrtoglavicu, a režim koji je iza nas – pao je na ispitu muškosti. Tačnije je reći da ispod svakog uspešnog muškarca leži neka uspešna i u svojoj ženstvenosti stabilna žena, koja učvršćuje muževnost muškarca . Prirodni položaj žene nije vertikalan, već horizontalan, ležeći, ljubavni. Srbi ipak počinju da se vraćaju svojoj muškosti. Logično je očekivati da će se adekvatno vratiti i ženama, koje ih poodavno željno očekuju.“ („Ekskluziv“)
Danilo Ikodinović,
vaterpolista, ogorčen na ponašanje mađarskih navijača i vaterpolista na Evropskom prvenstvu, tvrdi: „Verujte, jedva sam čekao da se završi finale. Da smo za rivala imali Mađare, posle pobede bih skinuo gaće! Bukvalno bih to uradio, toliko sam bio pun nekog besa i revolta. Ali, pošto smo ipak savladali Italijane, a ne njih, uzdržao sam se.“
Ikodinović je podjednako ogorčen i diskutabilnim suđenjem jugoslovenskog sudije Branimira Petrovića na meču Mađarske i Rusije: „Ne znam šta bih mogao da kažem, osim da čovek uopšte nije normalan! Svi smo se u tome složili. Da smo mogli, bacilli bismo ga u onaj Dunav, sa sve kamenom oko vrata.“ („Svet“)
Svetlana Ceca Ražnatović,
zvezda i predsednik fudbalskog kluba Obilić, kaže: „Znam da me moji fudbaleri zovu ‘mama’, ‘keva’, ‘gazdarica’ i ‘predsednica’, a kako me ostatak javnog mnjenja naziva zaista ne znam. Na te nadimke gledam sa simpatijama, jer je to dokaz neke prisnosti i korektnog prijateljsko-starateljskog odnosa. Moji fudbaleri uglavnom započinju telefonski razgovor rečima: „Gde si, mama?“ Tako da se može reći da sam ja prirodni fenomen, jer su ‘moji sinovi’ moji vršnjaci.“ („Svet“)
Borivoje Tanić,
kum Marka Miloševića, govori o Slobodanu Miloševiću:
„Njegova greška je u njegovoj veličini. A veličina je u praštanju, a on je mnogo praštao. Sve ove je trebalo on da pohapsi da ne bi bio uhapšen. A uhapšen je na pravdi Boga, bez ijednog razloga… Zna se da je sve što je radio, radio za interese srpskog naroda, a ko radi taj i greši.“
Tanić i poentira: „Mnogi Slobodanu prebacuju da je sam donosio važne odluke. A ja kažem, ako je to istina – treba da bude srećan. Jer da je sa ovim poltronima oko sebe, iz užeg rukovodstva, donosio te odluke, ko zna gde bi završio. I da je više slušao suprugu bio bi još dugo na vlasti.“ („Svedok“)
Dr Veselin Šanjević,
saradnik „Blica nedelje“, tvrdi da bi nevladine organizacije i nezavisni mediji kao „paralelna organizacija zajednice“ trebalo da budu ukinuti: „Nema potrebe da pored tri programa RTS-a postoji i B92. A i samo ime B92 je neprikladno: u X međunarodnoj klasifikaciji bolesti, sa B92 označena je jedna teška zarazna bolest koja se zove Sequelae leprae (posledice gube). Centar za kulturnu dekontaminaciju bi se integrisao u neko od beogradskih pozorišta i promenio bi ime, koje ne asocira baš na kulturu, već više na nasilje nad kulturom. ‘Žene u crnom’ bi se integrisale u Crveni krst Srbije. Ime ‘Žene u crnom’ je morbidna zloupotreba osećanja žalosti i osećanja unesrećenih majki i kao takvo je neprihvatljivo za bilo kakvu humanitarnu organizaciju u civilizovanom svetu.“
Žarko Korać,
potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Socijaldemokratske unije, iskoristio je priliku da nam još jednom objasni da njegova stranka nema nikakve veze sa organizacijom manifestacije Gay pride:
„Ne samo da moja stranka nema nikakve veze sa tim, nego ja nisam ni znao da se tog dana održava gej parada. Sreo sam jednu popularnu javnu ličnost na ulici i krenuo sa njim u šetnju, a ubrzo nam je prišao jedan čovek i rekao da na tom skupu uzvikuju moje ime i da će me tamo linčovati. Postoje dva nivoa te priče. Sve manjine ili grupe imaju pravo da budu zaštićene i to je jedno od osnovnih demokratskih načela. Istovremeno, te grupe treba da procene da li je pametno da u trenutku kada je atmosfera naelektrisana zbog Miloševićevog izručenja organizuju takav skup. Nasilje koje je tamo viđeno ima sva obeležja fašizma. Zašto je moja stranka stavljena u taj kontekst možete odgovoriti samo ako znate ko su pravi organizatori batinanja.“
(„Glas“)
Gordana Matković,
ministar za socijalna pitanja u Vladi Srbije, govori o isplati penzija po dolasku na vlast:
„Jeste, pogrešila sam. Nije trebalo da se zalažem za tu dodatnu isplatu u decembru. Hteli smo da pomognemo siromašnim ljudima, bilo mi je žao. Računala sam da im to na neki način dugujemo, neka pred Novu godinu kupe nešto hrane… Kajem se.“
(„Glas“)
Dragiša Blanuša,
upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, u knjizi „Kako sam čuvao Miloševića“, otkriva nam detalje koje možda nismo morali da znamo:
„Supruga Mirjana Marković stizala je svakoga dana u posetu u isto vreme. U podne. Pričali su sat, kasnije sat i po, o svemu i svačemu. Ali meni je zapalo za oko kako se oni jedno prema drugom ponašaju. Susreti su bili, smem da kažem ritualni. Često su se držali obema rukama za obraze, ona je njemu ljubila ruke, i on njoj, čak sam u jednom trenutku primetio da ona njega ljubi u kolena. Oslovljavali su se: ona njega mili moj, mali moj, a on nju isto. Nijedan trenutak nisu propuštali da jedno drugom nešto od lepih reči ne saopšte. Najveći deo vremena prolazi u uzajamnim izlivima nežnosti…“
(„Glas“)
Aleksandra Slađana Milošević,
o knjizi „Adame, ne ljuti se“, koju je pisala sa prijateljicom Jasminom Malešević, kaže:
„Ona aktuelizuje ideju koja se više puta pojavljivala kod teoloških teoretičara u prošlosti. To je tema četvorstva tj. uvođenja Majke-Boga. Ne postoje samo, Bog-Otac, Sin i Sveti duh, već i Bog-Majka. U istoriji hrišćanstva se ideja četvorstva u više navrata pojavljivala i uvek, nažalost, bila odbacivana. Ali, kao što je rekao Jung, doći će trenutak u istoriji ljudskog roda kada će ideja morati da bude obnovljena i kad-tad prihvaćena. Mislim da je započela era osvešćivanja, osamostaljivanja ženskog roda i duhovna emancipacija koja će naterati čovečanstvo da prihvati egalitet polova u svakom smislu. U mnogim mitologijama i učenjima prvi tvorac sveta bila je žena, odnosno taj entitet, svevišnje biće, bilo je ženskog roda. U mojoj knjizi su dva boga ravnopravna. pomirena je dihotomija suprotnih principa, što jeste najlogičnije.“
– Kako njih dvoje odlučuju?
„Kako odlučuju? Parlamentarno.“
(„TV novosti“)
Danko Lazović,
omladinski fudbalski reprezentativac, govori o pripremama za Evropsko prvenstvo u Finskoj:
„Mnogi od nas prvi put oblače odelo. Kada smo naručivali, nismo znali koji broj da zatražimo, pa nam se sada rukavi vuku po podu.“
(„Glas“)
Uroš Đurić,
beogradski slikar koji je proveo tri meseca u Beču kao stipendista austrijskog „Kultur kontakta“, kaže:
„…Došavši u atelje u Beč, pri upoznavanju sa nekoliko austrijskih umetnika, koji tamo rade godinama, postavljali su mi često pitanje: koga poznaješ i sa kim sarađuješ ovde? Kada bih naveo listu imena mojih poznanika i saradnika, isti bi poskočili i počeli da se smeju uz komentar: ‘Pa ti si zvezda, dok se mi ovde borimo da preživimo.’ Što je zapravo apsurd, jer ja kao zvezda iz Srbije i van Srbije, ne mogu da preživim tu odakle sam, a napolju mogu, u uslovima koji mom statusu ne odgovaraju, a opet ja takve uslove nemam u Beogradu.“
(„Blic“)
