Predrag Marković,
predsednik Skupštine Srbije, objašnjavajući zašto će referendum trajati dva dana, kaže da „na referendumu ne sme da se pogreši“:
„Ako građanin ima neke obaveze i zakasni u subotu, on će u noći između subote i nedelje moći da se zapita da li može mirno da spava, a da je o državi odlučeno bez njegovog glasa. Zato moramo da omogućimo da ustane u nedelju i glasa.“
Posle nekoliko dana, predsednik dodaje:
„Posle ovako bolnih konsultacija i ubeđivanja, sada treba da ostavimo građanima da oni sami sebi podare tekst novog ustava. Srbija je stara kuća i moramo da je preuredimo tako što ćemo prvo učvrstiti njene temelje. Od toga ćemo krenuti da bismo posle mogli da krečimo, unosimo nameštaj i malo komoditeta u naše živote. Hvala svima vama koji ste umeli da prepoznate trenutak.“
(„Večernje novosti“)
Kristijan Golubović,
zatvorenik, oženio se „Suzanom, koju je upoznao u jednom beogradskom kafiću, tri meseca pre hapšenja, u leto 2004. godine“, i sa ponosom ističe:
„Suzana je zaslužila da mi bude žena do kraja života. Ona je devojka koju ne interesuje ništa drugo osim moje ljubavi i pažnje. Nas dvoje smo onaj spoj koji smo oboje čekali celog života. Odlučili smo da se venčamo, ali ne zato da bih ja pokazao da vodim normalan život, kako neki pričaju, već zbog toga što između nas postoji prava, iskrena ljubav dva bića koja se u potpunosti razumeju.“
Posle odsuženja kazne:
„Odlučio sam da definitivno stavim tačku na prethodni život. Krajnje je vreme da se drugačije radi. Ova zemlja je, nažalost, puna licemera. Razočarao sam se. Zbog toga želim samo da otaljam ovu kaznu i da posle toga u miru odem odavde. Ne želim da ostajem u ovoj zemlji i da u njoj gradim novu porodicu i započinjem novi život. Mnogima smetam, očigledno samo zato što sam ja Kristijan Golubović. Zbog toga sam definitivno odlučio: po izlasku iz zatvora, put pod noge, odlazim u inostranstvo, gde ću se posvetiti zdravom životu i porodici sa, nadam se, mnogo dece.“
(„Kurir“)
Ivica Kralj,
golman Partizana, ovih dana je dobro radio svoj posao, odbranio penal i kaže:
„U jednom trenutku nisam mogao da verujem da ćemo ispasti zbog dva penala, koja su u najmanju ruku bila sumnjiva, ali na kraju nas je i Bog pogledao. Groningen je na poslednjoj utakmici postigao gol sa bele tačke tako što je igrač šutirao u donji desni ugao. Ne mogu da se setim ko je bio u pitanju, ali sam u svakom slučaju odlučio da se u oba navrata bacim desno. Dakle, reč je bila o intuiciji i na kraju se isplatilo.“
(„Kurir“)
Olivera Kovačević,
TV novinarka, „u zgradi Radio-televizije Srbije potpisala ugovor o prelasku na ovu televiziju“. Otkriva:
„Teško donosim odluke, jer razmatram stotine naizgled nebitnih detalja. Na kraju me moj instinkt opredeli. Ne želim da robujem gledanosti, jer sam već pokazala da ona putuje sa mnom. Ne želim da na meni isključivo zarađuju, jer sam već pokazala da su sve kuće na mom radu bile u finansijskom plusu.“
(„Blic“)
Zoran Živković,
„naš najprevođeniji savremeni pisac“, odgovara gde je naše mesto na literarnoj mapi sveta:
„Tamo smo gde nas prevode. Velika većina ovdašnjih autora i dalje prostodušno očekuje da strani izdavači na neki volšeban način doznaju za njihovo delo, pročitaju ga na srpskom izvorniku ili bez oklevanja ulože u prevod da bi ga pročitali, a onda pohitaju da ga očarano objave. Ništa nije dalje od stvarnosti od toga.“
(„Glas javnosti“)
Slavko Beleslin,
TV novinar, koje je radio na BK televiziji, potom na Pinku i sad na B92, otkriva ima li tu neke razlike, makar iznutra gledano:
„Naravno da ima. Iznutra, BK TV bio je u zgradi koja nije građena za televiziju pa je prostor bio malo skučen i taman. TV Pink je potpuno u staklu i svetla ima na sve strane. Na TV B92 sam samo ‘spoljni saradnik’, ali sam primetio da je sve u zgradi podređeno poslu. Nažalost, pušenje je svuda zabranjeno.“
(„Blic puls“)
Siniša Mihajlović,
pomoćnik trenera italijanskog Intera, na pitanje sluša li ga Adrijano, s obzirom na to da je odskora postao „neka vrsta njegovog mentora“, kaže:
„Ja sam sa ovim timom igrao dve godine. Dobro me znaju, jako poštuju. Kad god imaju neki problem, oni dolaze kod mene i pričaju sa mnom. Svima sam prijatelj, tako sam se postavio prema njima. Dolaze prvo kod mene, kažu sve što imaju, pa onda ja odem kod Manćinija i kažem mu šta se dešava. Adrijana mnogo volim, jer je dobar dečko, pošten je i simpatičan. Sada mu je teško jer ima višak kilograma…“
(„Blic“)
Bora Đorđević,
pevač i bivši savetnik ministra kulture, na pitanje da li gleda „Velikog brata“ kaže da ne, ali ima sugestije za producenta:
„Neke zemlje su šou pretvorile u erotski film. Ne bi me čudilo da se to desi i ovde. Moramo ići u korak sa Evropom.“
(„Blic nedelje“)
Dragana Mirković,
folk pevačica, „u ispovesti za nedeljno izdanje tiražnog dnevnika“, kaže:
„Prvog dečka imala sam u 21. godini. Ma, skoro da se nisam ni poljubila pre toga. Svesna sam da današnjim devojkama ovo zvuči neverovatno, ali zaista je tako bilo. Imala sam i taj neki osećaj odgovornosti za svoje ponašanje, jer sam imala armiju obožavalaca, stotine hiljada uglavnom mladih ljudi. I želela sam i morala da idem pravim putem. Mislila sam, ako ja skrenem na stranputicu i oni će.
(…)
Zaokrižila sam priču svog života: imam odvojen privatni život, karijera mi je ljubav, a ne posao, a televizija mi je hobi.“
(„Blic nedelje“)
Milijana Popov,
majka Eme Popov, takmičarke u „Velikom bratu“, priča kako je instruirala kćer za takmičenje i život:
„Rekla sam joj da prema svima bude fina i druželjubiva. Da ne šikanira ljude oko sebe ili, kako to već ona ume, da ih pomalo ignoriše. Ona mi je kratko uzvratila: ‘Mama, to onda nisam ja, neću da glumim i da se foliram.'“
Milijana je otkrila da je Enu odmalena učila da ne bude sponzoruša:
„Iako nije znala šta ta reč znači, ja sam joj objasnila jer sam htela da u životu bude poštena! I rekla sam joj: piće može, svi popijemo ponekada, ali droga nikako!“
(„Blic puls“)
Miloš Šobajić,
slikar i skulptor, „od prošle godine dekan Fakulteta za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu“, govori o „interakciji umetnosti i politike“:
„Nije više umetnik taj koji vodi, nego administracija i kustos. Oni su ‘zvezde’. Kao ovaj Italijan koji je došao iz Venecije, on je taj koji daje ocene, pa je čak izjavio u ‘Politici’ da umetnost ne postoji! Pa hvala mu! Da li je to on odlučio da ‘umetnost više ne postoji’, a pre samo deset godina je rekao da samo ‘njegova’ umetnost postoji, umetnost njegovih štićenika! Da li razumete šta to znači? To je čista politika iz centra moći, iz Amerike, koja razbija evropsku kuluturu i civilizaciju uopšte! Po njima, svi smo mi umetnici, to je teza. I moja je tetka umetnik, samo da uzme četkice, da vidite šta bi sve ona uradila. Ili da zaigra kolo, pa da bude i balerina ako treba, svi smo mi umetnici.“
(„Politika“)
Svetlana Ražnatović,
zvezda, jedna je od onih koji su odabrali da decu upišu i privatnu školu. Njena deca, kao i deca Lepe Brene, idu u englesku školu, koju ona nije odabrala „iz hira, niti misli da je njihovo školstvo bolje od našeg, već da njena deca ne bi doživljavala stresne situacije“:
„Zamislite Veljka i Anastasiju u srpskoj školi, pa ne bi imali mira. Stalno bi nosili teret moje popularnosti. Ovako, druže se sa decom koja nisu upućena u našu estradu.“
(„Blic puls“)
