Stambol Geštamov
iz Nacionalne kulinarske unije kaže da je primetio kako strani turisti koji dolaze u Beograd više nego ranije traže salate, ribu i, uopšte, laku hranu.
„Smanjila se količina u porcijama mešanog mesa i pršute, a potaž sve više odnosi primat nad telećom čorbom. Porcije su u Srbiji ogromne i svi se takmiče ko će više da posluži kako bi ostalo na tanjiru i moglo da se, na kraju, spakuje. Poseban problem, u smislu hrane su japanski i kineski turisti, koji su san svih turističkih radnika. Oni malo traže, a dosta troše. U našim restoranima posle svakog obroka sede sa suzama u očima, jer pojedu samo dva ćevapčića i dok gledaju u preostalih osam sigurno se pitaju zašto je, bre, sve tako obilno…“
(„Večernje novosti“)
Nataša Miljković,
„lepa i popularna novinarka, autor emisije ‘Ključ’ na RTS-u“, smatra da „reći za nekoga da je mačo nije nikakav kompliment, to nikako ne znači da je neko više muško“:
„Kad kažem da je neko mačo, to često kažem da bih ga spustila na zemlju. Doživljavam ga patrijarhalno, on pije pivo, gleda fudbal, žene zavodi rekreativno, ne plače, hrabar je i voli da se bije. Ako gleda romantične filmove iz video-kluba, obavezno kaže kako ih uzima za devojku, i sramota ga je da nosi cveće. Ceo život živi u samo jednom strahu: da ne bude šonja. Taj strah razumem, mada i jedni i drugi znaju da budu podjednako smešni. Mačo je lik za filmove, ne za život. Čini mi se da ovo nije generacija žena koje to vole. Draži mi je neki uber muškarac koji ima fajterski stav, bokser je, ali pomalo ‘pesnik’. Teško mi je da se setim imena, ali u novinarstvu i politici to su Jugoslav Ćosić, Čedomir Jovanović, Dragan Đilas, u muzici Vlado Georgiev, na filmu Rade Šerbedžija.“
(„NIN“)
Anja Drulović,
rediteljka, priča šta je za nju mačo:
„Njegov san su naslovne stranice žute štampe, radi kao privatnik, nema mnogo mašte kad je reč o zabavi i slobodnom vremenu. U restoranu obavezno sedi u separeu i obično se dosađuje, devojka pored njega mora da bude ljubazna po cenu pića ili parfemčića. Izlazi samo na mesta gde može da prošeta novi sat i parkira auto ispred kafića… Otkrio je plavi ?Džoni Voker’, ali pije Čivas. ‘Don Perinjon’ i jagode su mu pojam otmenosti, iako mu ta kombinacija stvara žgaravicu.“
(„NIN“)
Zora Kiš
iz Kikinde priča da je „pre tridesetak dana njena kokoška počela da nosi zelena jaja, što u ovom delu Banata nije zabeleženo. Interesantno je da koka stara osam meseci do sada nije nosila jaja. Od dvadesetak, koliko je do sada snela, sva su zelena“.
„Po stasu ‘vuče’ na fazanku, ali u kokošinjcu, u kome joj društvo pravi još deset koka i petao, nema nikakav poseban tretman.
Pred uskršnje praznike za mene će biti manje posla jer se majka priroda pobrinula da umesto mene ofarba jaja. Planiram da ih skuvam i ukrasim šarenim sličicama kako bi njihova neuobičajena boja došla do većeg izražaja. Prema nekim pričama, zelena jaja su dobra za osobe koje pate od holesterola.“
(„Kurir“)
Branko Pavlović,
bivši direktor Agencije za privatizaciju, „upozorava da Srbija gubi mnogo novca zbog otezanja sa formiranjem nove vlade. Pavlović upozorava da je u toku ‘velika pljačka Srbije’“:
„Od toga nema ništa! Tih para više nema! To je naduvana priča. Da je moglo da se uđe u trag tom novcu, CIA bi to odavno uradila. Drugo, kad Borka Vučić odradi nešto, to je vrlo ozbiljno. S njom nema šale. Samo naivni mogu da veruju da ćete nju uhvatiti u kršenju zakona.“
(„Press“)
Radio Pančevo
objavljuje vest važnu za sugrađane:
„Penzije će sutra biti isplaćivane u Mesnoj zajednici Strelište i u kafani Belo jagnje.“
Nataša Bekvalac,
majka i „nesebična zvezda srpske pop scene, koja ne može da uporedi snagu snažnih emocija prema suprugu, s onima koje oseća za svoju novorođenu bebu“:
„Danilo i ja imamo stabilni dubok odnos, divnu komunikaciju i dogovaramo se oko svega. On je izuzetan profesionalac, jako poštujem to što radi i radujem se njegovim uspesima više nego svojim. Želela sam da ga maksimalno rasteretim, a kada se vrati biće dovoljno vremena i prilika da potpuno opušten uživa u nama dvema.“
(„Story“)
Mile Plavšić
„iz Kovilja ima najviše magaradi u Banatu“, „dva’est pet“. „Za godinu dana računa da će imati pedeset“ i objašnjava zašto uzgaja magarce:
„Kupuje narod. Za kobasice brate. Ne valja kobasica što se neće dodati magarećeg mesa.“
(„Glas javnosti“)
Nino Brajović,
predsednik UNS-a, „jednog od dva udruženja novinara u Srbiji“, najavljuje pokretanje inicijative za dodelu nacionalnih penzija istaknutim novinarima i navodi kao bitnu preporuku nagradu za životno delo koja se retko osporava, kao i poštovanje novinarskih standarda:
„Sigurno da će određivanje kriterijuma biti najveći problem jer kod osoba koje se bave javnim poslom podrazumeva se sujeta, gordost, a ponekad i površnost. To bi moglo da se prevaziđe osnivanjem komisije koju bi sačinjavali članovi novinarskih udruženja Srbije. Takođe, kriterijumi koji bi preporučili novinara za nacionalnu penziju trebalo bi da budu borba za profesiju, opus koji ima univerzalni značaj, kako ga mi nazivamo – ‘novinarstvo bez granica’, kao i koliko je novinar uspeo da ostane van dnevne politike. Potencijalni kandidati bili bi Slavoljub Đukić, Bogdan Tirnanić, Zaharije Trnavčević, međutim, Trnavčeviću u ovom trenutku ne bih dodelio penziju, po cenu da budem puritanac, jer je prekršio esnafski kodeks snimivši reklamu za seme. Još nekoliko novinarskih imena bi u budućnosti mogla da budu kandidati za nacionalnu penziju. Recimo, Dragan Bujošević i Ljiljana Smajlović, dok bi o Aleksandru Tijaniću verovatno bilo dosta polemike da li zaslužuje penziju ili ne. U prvo vreme tu penziju bi moglo da dobije oko 20 ljudi godišnje, a kada se priznanje ustali, godišnje oko deset novinara.“
(„Glas javnosti“)
Dragutin Zagorac,
veliki komander Vrhovnog saveta Velike ujedinjene masonske lože Srbije, priča o uticaju masona na domaću političku scenu:
„Masona u politici ima dosta. Ali, cilj masonske obedijencije nije da u njoj budu samo političari, naprotiv. Mi u VNLS-u izbegavali smo da ih bude mnogo, tačnije trudili smo se da ih uopšte nemamo.
Zato što političari, uglavnom, nisu ‘dobri ljudi na dobrom glasu’. Politika sama po sebi u ovim tranzicionim vremenima ne može da bude poštena i moralna delatnost. Oni koji su se zalagali za prijem političara u masoneriju, težili su masovnosti i statusu snage i moći organizacije, što je pogrešno. Trudili smo se da iz naših redova iznedrimo političare i u tome smo uspevali. Naravno, ne smem da kažem na koga mislim.“
(„Glas javnosti“)
Ilija Bozoljac,
teniser, planira da sa svojom devojkom poseti domovinu i malo joj približi ovdašnji mentalitet:
„Ramona i ja se odlično razumemo, a uskoro ću je dovesti i u Beograd kako bi je videli i moji roditelji. O Srbiji sam joj pričao sve najlepše, a nju su interesovali jedino ovdašnji muško-ženski odnosi, tačnije, da li i ovde vlada strogi patrijarhat kao u Iranu.“
(„Story“)
Dara Stojadinović,
novinarka Radija 202 i supruga glumca Marka Stojadinovića, govori o stanu u koji su se uselili nakon dugog podstanarskog staža:
„Ovde komšiluk zaista nije bajan, a stanovi uglavnom pripadaju penzionerima sa partizanskim navikama, koji ne prihvataju nove stanare. Kada smo se doselili u leto 2003, ispred zgrade sam čula nekoliko komšija kako raspravljaju o broju pobijenih Nemaca u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji 1941. godine. Najpre nisam mogla da verujem da pričaju o tome, ali kasnije sam shvatila da ti ljudi žive u svom svetu i da se to ne može promeniti. Inače, teško je da čovek ostvari normalan život na ovoj lokaciji i zbog fudbalskih derbija između Partizana i Crvene zvezde, tokom kojih se navijači oba tima sakupljaju u obližnjem parku.“
(„Story“)
Maja Nikolić,
pevačica, otkriva neke detalje iz svog života i odgovara na pitanje da li je tačno da se za svog muža Vuka Kandića udavala četiri puta:
„Tačno je! Prvo je to bilo u Las Vegasu, zatim na dominikanskoj plaži, pa u beogradskoj opštini i na kraju u crkvi. Ni na jednom venčanju nije bilo više od desetak zvanica.“
Da ste u liftu koji vrtoglavo pada, šta bi vam prošlo kroz glavu:
„Setila bih se reči svog fitnes instruktora da uvek koristim stepenice.“
(„Story“)
