Aca Belonić,
poslednji vodeničar na Kolubari, „bivši šaner, Zemunac, dugogodišnji stanovnik Zabele, kaže da svoj vodeničarski sobičak od desetak kvadrata, stari slamnati krevet i slobodu koju mu pruža reka ne bi danas menjao za sve blago ovoga sveta“:
„Ovde se osećam slobodno, a danas je to u Srbiji postala privilegija.“
A demokratija:
„Kakva crna demokratija. Slušaj, nekada su zatvorenici u Zabeli živeli bezbrižnije nego što danas živi bar polovina Srba. Ja to najbolje znam jer sam tamo proveo punih 17 godina. Krao sam jer sam hteo da se lepo obučem, da imam najbolje ženske u gradu, da izlazim u elitne kafane. Nisam mogao sve to da priuštim s platom, samo vozeći barže po Dunavu. Ali se u moje vreme burazeru znao red, ko je lopov, a ko vlast. Kad te uhvati u krađi, policija ti izlomi koske. Danas se sve izmešalo. Kradu svi, a najviše oni na vlasti, pa najgore živi običan svet.“
Možda će nam sa novom Dačićevom vladom krenuti nabolje:
„Možda, ali čisto sumnjam. Nama nema pomoći. Pa, da li si čitao u novinama da su u Brazilu na nekakav sastanak koji je verujem mogao da prođe i bez nas otišli sa tri aviona…“
O budućnosti:
„Biće svašta, kad ti kažem. Siguran sam da će se na Kosovu situacija zaoštriti, još kad počnu da se prepucavaju ovi nikolićevci s tadićevcima, a sad je tu i mali Sloba, da začini stvar. Još kad nam se vrate Mira i njen sinčić Marko. Siguran sam da će ih njihov bucko uskoro da abolira!“
(„Alo“)
Rasim Ljajić,
lider SDPS-a, jedan je od političara koji je prognozirao rezultat finala Evropskog prvenstva u fudbalu, rečima da se „mnogo razočarao Špancima, pa će u finalu navijati za Italijane“:
„Italijani igraju bolji fudbal, tako da ću navijati za njih. Nikad se ne kladim, tako da neću ni sad. Na pitanje koliko bi uložio i kako bi odigrao kad bi se ipak kladio, – igrao bih 0, a uložio bih nešto simbolično, možda 200 dinara.“
Nemanja Šarović,
funkcioner SRS-a:
„Navijaću za Špance. Da se kladim, uložio bih maksimalno 1000 dinara, a odigrao bih iz keca u kec.“
Zoran Stanković,
ministar zdravlja, takođe je najavio da će navijati za Špance:
„Navijam za Španiju, ali neću da se kladim na njih. Stalno igram loto, svake sedmice uplatim po jedan listić i imam svoju kombinaciju koju uvek uplaćujem i najviše što sam dobio bila je ‘petica’.“
Velja Ilić,
lider Nove Srbije, kaže da „obožava španski fudbal, tako da će ove godine navijati za Španiju“:
„Španci mi nekako igraju najsličnije nama, tako da na Evropskom prvenstvu navijam za njih.“
(„Kurir“)
Radoš Bajić,
reditelj i producent projekta „Ravna gora“, najavljuje ovu produkcijski najveću igranu seriju RTS-a, koja će premijerno početi da se emituje u novembru sledeće godine, rečima:
„Dosta smo žmurili. Pre sedamdeset godina u Srbiji je brat na brata povukao oroz od puške i potegao nož. Stradali smo kao narod. Moramo da otvorimo oči, skinemo kataraktu i vidimo jasno šta nam se to tada desilo. Jer, još sluđeni tumaramo i ne pronalazimo put. Nismo izvukli pouke te velike tragedije.“
Šta je suštinska ideja njegove nove misije:
„Ovo je projekat koji ima ogromnu društvenu odgovornost, a nastaje po ideji RTS-a i na predlog Aleksandra Tijanića, koji mi je poverio pretešku ulogu da budem autor. Uveren sam da Srbija više neće biti ista posle serije ‘Ravna gora’. Progovorićemo o užasnom vremenu na jedan potpuno drugačiji način. Ovo nije ideološki pamflet niti nam je pretenzija da presuđujemo. Biće to priča o Srbima kao stradalničkom narodu i jezivom bratoubilačkom ratu čije posledice i danas osećamo. Užasne podele i duboke ideološke razlike traju do današnjih dana i razaraju nam društvo. Korene sadašnjih nedaća moramo naći i u zlu koje nam se desilo za vreme Drugog svetskog rata.“
Na pitanje „da li strahuje da će grebanje po bolnoj prošlosti samo probuditi nove podele i dublje iskopati srpske ideološke rovove“, Radoš Bajić kaže:
„Moj posao nije da skrnavim revolucionarne tekovine NOB-a i krv koju su komunisti prolili protiv fašista. Istovremeno sam veoma uzbuđen što mi je pripala čast da kroz igranu seriju u mediju filma i televizije prvi progovorim o najvećoj nacionalnoj nepravdi koja je učinjena patriotskom pokretu srpskog naroda na čijem čelu je bio đeneral Mihailović. Neka mi bude dozvoljeno da citiram Bibliju – i da kažem: mir braćo!“
Na pitanje „da li je i to paradigma srpskih preokreta i ideoloških akrobacija koje vidimo na političkoj sceni, da vi koji ste se proslavili kao partizan na filmu sada snimate o Draži Mihailoviću“, odgovara:
„Proslavio sam se kao Dalibor iz Partizanske eskadrile, nosilac sam zlatne značke RVO PVO-a, rukovao sam se sa drugom Titom u Puli 1975. godine, ali mi je istina najvažnija.“
Da li je posao ugrožen promenom vlasti:
„‘Ravna gora’ nije nikakav privatluk Radoša Bajića. Po temi koju obrađuje ona ima sve nacionalne atribute i mora imati podršku države. Pre nego što sam krenuo u sve ovo u svojstvu autora, razgovarao sam sa svim relevantnim pojedincima, intelektualcima, kao i političarima vlasti i opozicije: sa Tadićem, Nikolićem, Gačićem… Od svih sam dobio punu moralnu i verbalnu podršku, na čemu sam im zahvalan. Iza ove ideje stali su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, kao i visoki zvaničnici SANU-a.“
(„Večernje novosti“)
Slavica Đukić–Dejanović,
funkcionerka SPS-a, u pauzi između dve odgovorne funkcije našla je malo vremena da govori o automobilima koje voli i vozi:
„Roditeljski ‘fića’ je u to vreme bio veliko bogatstvo. Naš odnos prema tom automobilu bio je kao prema kućnom ljubimcu. Higijena tog auta, koju je održavao moj otac, bila je besprekorna, i svi smo u porodici davali svoj doprinos tome. Vrsta fetiša, kako bih to danas rekla. Kad kažem automobil, prvo pomislim na tog ‘fiću’ mojih roditelja i to mi je ubedljivo najdraži auto. Svi automobili koje sam posle toga vozila, uključujući i BMV, koji je bio poseban zbog ‘startnosti’, a koji sam vozila kao zrela, ali još mlada žena, iako je bio prestižan, nije u meni pobuđivao tu pravu emociju kao roditeljski ‘fijat 750’.“
Zaprošena je tako što je potencijalni mladoženja dovezao „BMV 325 tds“ pred zgradu u kojoj je radila. Da li je znala za njegove namere:
„Ne, nisam znala. Prosio me je i pre toga i ja sam to odbila. Kada je poslao ključeve i buket cveća, pomislila sam koliko nema ukusa. Sećam se da mi je poslao jedan notes u kojem su bili vozačka dozvola i dokumenta da je automobil preveden na moje ime. U tom momentu sam pomislila kako je to velika drskost, pa sam mu sve to odmah vratila i više od godinu dana automobil je stajao u garaži. Kasnije, kad su se promenile naše relacije, BMV je konačno postao moj. Taj auto, kad bolje razmislim, zapravo je prolongirao naš ulazak u brak.“
Poslednje četiri godine ne vozi, ima vozača, ali:
„Automobil je u ovom mandatnom periodu bio moja pokretna kuća. Tu se šminkam, presvlačim, pripremam nastupe, predavanja za studente… Sve što obični ljudi rade u svojoj kući, ja to radim u autu, sve što vam padne na pamet.“
(„Večernje novosti“)
Suzana Mančić,
„‘loto devojka’ za sva vremena, u emisiji ‘Letnjikovac’ na provokacije Jovana Marića, psihijatra i seksologa, da ove vrućine i nisu pogodne za seks, posebno ako dvoje nemaju klimu u svom domu“, kaže:
„Ja sam severniji tip, pa volim da je malo hladnije, dok moj dragi, koji je iz Grčke, voli, malo južnjački. Njemu toplota odgovara. Nekako se nalazimo. Gde zaškripi seks, tu je moja pogača, koju spremim i odnesem dole, kod njega. On obožava naše specijalitete!“
(„Press“)
Aleksandra Kovač,
muzičarka i studentkinja na FMU-u, doživela je stres tokom polaganja pismenog ispita za troglasnu kompoziciju, kada joj asistent nije dozvolio da ode u toalet:
„Shvatila sam da ću se upiškiti, a da mi je ostalo još pola rada da napišem! Asistent je verno poštovao pravila i rekao mi je da ako odem do toaleta, moram da predam rad. E, tad mi je stvarno prekipelo! Upala sam u raspravu sa dotičnim i na njegovu ponudu da pozove prodekana fakulteta telefonom, sa oduševljenjem sam pristala. Razgovor je, međutim, tekao tako što mi je prodekan na moju molbu da odem do toaleta poručio: ‘Trebalo je o tome ranije da razmišljate?!’ Da nemam skoro 40 godina, verovatno bih ćutala i upiškila se, ali se završilo tako što sam pretrpela neverovatno poniženje, stres i moja kompozicija nije ispala onako kako sam je zamislila! Ali sam ipak piškila i zato, veliko im hvala! Sram da bude FMU što tako tretira studente.“
(„Press“)
