„Glas„:
„U Srbiji je sujeverje u poslednje vreme rasprostranjenije nego ikada, a verovanje u čini plod je, kažu psihijatri, zaostavština iz starih paganskih vremena.“ Evo nekoliko saveta (zlu ne trebalo): „Ne valja: da ti crna mačka pređe put, da se klatiš na stolici, da pereš kosu sredom ili petkom jer može da odpadne, ne mešati nožem po šerpi, ne čistiti ruke od testa nožem, ne okretati hleb naopačke, zaobljen nož treba da gleda nagore, ne istresati stoljnjak posle zalaska sunca, mlada devojka se neće udati ako sedi na pragu kuće, ne valja se noću ogledati u ogledalu, metlu odlagati drškom nadole (zbog veštica). Ne bacati smeće uveče, ne prolaziti ispod merdevina.“
Kapetan Milorad Janković,
načelinik SUP-a Požarevac, govori o sve većoj efikasnosti ove policijske stanice: „Nemamo adekvatnih istraživanja, ali čini mi se da se smanjio broj uživalaca, što zvuči neverovatno. Sve više narkomana iz Braničeva javlja se na dobrovoljno lečeenje, što je indikativno. Niko se ne javlja dobrovoljno ukoliko ga nismo ostavili bez relativno lakog načina da nabavi drogu. Jedini motiv jeste višednevno kriziranje“. („Nedeljni telegraf“)
Jevrem Brković,
književnik, urednik „Crnogorskog književnog lista“ i osnivač Dukljanske akademije, na pitanje da li je ipak moguća priča „o dva oka u glavi“ (odnosi se na Crnu Goru i Srbiju), odgovara: „To su gluposti. To su metafore. A čitavo srpsko anticrnogorstvo zasnovano je na metaforičnosti. Na jeftinoj guslarskoj metaforičnosti. Na četiri ocila,na četiri slova ‘S’, koja to nisu, nego četiri ocila koja su preuzeta iz Dušanovog grba, a Dušanov grb je preuzet iz Vizantije, a Vizantija iz čimerske dinastije Jan Cu. Ta četiri ocila, četiri ognjila koja su, u toj dosta neukoj metaforičnosti srpskoj i prosrpskoj u Crnoj Gori, preuzeta kao Samo Sloga Srbina Spasava, međutim, ‘es’ se piše znamo kako, a ne okrenutih leđa, to su četiri ognjila. U Crnoj Gori je 1918. bilo poruga na ta četiri ocila, bila je druga varijanta: ‘Sveti Sava Smokve Suši’.“ („Status“)
Vesna Tašić i Maša Vukićević
u tekstu o srpskoj Bridžit Džons „Suze zalivamo lozom, a ne martinijem“ primećuju: „Iako žene, pokazuju istraživanja, trepću duplo češće od muškaraca, širom planete jalova jurnjava žena Kojota za muškom Pticom Trkačicom nastavlja se. I trajaće sve dok se udaje ne uvrste u ljudska prava! (…) Na prvi pogled, londonska Bridžit ima samo više para od srpske. Međutim, pored te materijalne, srpska Bridžit morala je da savlada još nekoliko prepreka: dok su prvoj na raspolaganju tek šefovi i ostali uspešni mladi ljudi, srpska ima daleko širi i daleko sumorniji izbor (čak i kad istoleriše 60 odsto muškaraca koji pljuju i zanemari onoliko njih koji mljackaju i prde): navijače, političare, alkoholočare, povratnike s ratišta… takođe, originalna Brudžit se plaši da je on izašao s nekom mršavijom, srpska da je izašao s nekom koja može da sluša narodnjake.“ („Status“)
Fatima Kovačić,
žiteljka okoline Bihaća, poznata po isterivanju duhova, priča o jednom od svojih iskustava s izvesnom Sanom: „Uhvatim je preko grudi, stegnem obema rukama i uvučem unutra, a ona gotovo zaurla i poče da se trese. Onda se nekako ukoči, zaledi joj se pogled i suze joj skliznuše niz obraze. Upade u neki samrtni ropac, a kada se nekako smiri, na moju molbu otvori mi srce. Ispričala je da je pohode demoni, da huču, lupaju po kući, lome sve. U strahu su živele i njene tri kćerke koje se nisu smirivale. Dovodila je sveštenike i hodže, sve za koje je mislila da bi mogli pomoći, ali osam meseci nije bilo promena. A onda su je ukazanje i glas u snu doveli do mene. ‘Samo Fatima te može spasti’, čula je Sana u svojim košmarima.“ („Zona sumraka“)
Aco Pejović,
pevač u usponu, odgovara na pitanje zašto nikada nije radio „tezgu“ s pevačicom: „Kratko vreme sam radio s njima, međutim, kada sam video kakvu bedu navlače na ljude iz ekipe, smučilo mi se. Znate ono – neki pijani gost ih pomazi po guzi, a one naprave skandal, ispadne sve na krv i nož, a sutradan s tim istim štipačem ode u krevet. Od tada ne želim da vidim koleginicu ni u blizini bine na kojoj pevam.“ („Ekskluziv“)
Vuk Kostić,
glumac, odgovara na pitanje o tome šta ga najčešće pitaju novinari: „Šta više volim – pozorište ili film. To je kao da pitate mesara da li više voli da kolje jagnje ili prase. On je čovek mesar, pošteno radi svoj posao, sasvim mu je svejedno šta kolje.“ („Ekskluziv“)
Isidora Bjelica,
književnica, dramaturg i još mnogo toga, najavljuje objavljivanje drame koja će se baviti domaćim temama: „Što se tiče domaćeg terena, materijala ima na pretek. Sadašnja politička situacija u Srbiji bila bi mnogo inspirativnija za dramu nego za roman. Zato sam i napisala dramu Popička u parlamentu koja na burleskan način govori o novinarki koja je lustrirana i radi kao čistačica u republičkoj skupštini, jer je pisala pozitivno o mački Radovana Karadžića. Ona nam sada odaje sve tajne parlamenta i objašnjava ko, s kim, zašto i kako. Iz toga kakav je odnos Đinđićevog hrčka i Koštuničine mačke, može se puno toga zaključiti.“ („U fokusu“)
Zrenjaninski Otpor,
najavljujući organizovano okupljanje 15. novembra, komentariše funkcionisanje DOS-a na lokalnom nivou: „DOS-ovci imaju u Zrenjaninu novo ime: Topalovići, ali za razliku od Topalovića, čak ni krematorijum nisu u stanju da završe. Gradonačelnik Čežek takođe ima novo ime: Kristofor Kolumbo. Potukao je sve rekorde, obišao je, sa sve deviznim dnevnicama, ceo svet u roku dve godine i uspeo da stigne u Ameriku.“ (Radio Kojot)
Olivera Aranđelović,
pop pevačica, govori o vešticama, Noći veštica i mnogo čemu drugom: „Moderna veštica se ne može ‘provaliti’ na osnovu spoljašnjeg izgleda, ali je zato specifičan karakter odaje… Ali, da se razumemo, ja nisam od onih veštica koje u svom stanu čuvaju teglice s kosom i muškim srcima… Savremene veštice jesu kučke, ali samo prema onima koji su ih na bilo koji način povredili ili izneverili. Naravno, tada sledi osveta. Postoje različiti vidovi osvete koje ja praktikujem, od nekih sitnih pakosti do vudu magije i lomače… Najgore veštice su plavuše! Ja sam prirodna crnka, što znači da sam dobra veštica. Najviše volim da noću, kada je pun mesec, letim iznad Beograda i čuvam sve one ljude koje volim, koji mi znače i do kojih mi je stalo. Međutim, ljudima koji me povrede ili iznevere smeštam male zamkice, pa tako oni padaju, lome noge, opada im kosa, urastaju nokti.“ Olivera o muškim vešticama, zavođenju i činima: „Veštac koji bi stao uz mene mora da izgleda kao Aladin, da se pojavljuje samo kada ja protrljam čarobnu lampu i da ispunjava sve moje želje. Kada ga ne zovem, on tužan sedi u svojoj lampi i čeka da je ja protrljam… Prvo bih ga hipnotisala očima i svojim zanosnim pogledom, a zatim bih mu smućkala neki čarobni ljubavni napitak. Sastojci koje bih upotrebila bili bi sitno rendana krila šišmiša, dinstan želudac od žabe, beli luk, malo tajnih sastojaka, rep od pacova i desna noga od guštera. Moram da napomenem da se svi ovi gore navedeni sastojci stavljaju u minimalnim količinama kako konzument ne bi ništa provalio… U slučaju da me ne posluša, trajno bih ga zatvorila u lampu i nikada više ne bi izašao napolje. Ukoliko bi me baš mnogo naljutio ili izneverio, upotrebila bih vudu magiju i tako ga postepeno uništavala i mučila. Dugo, dugo bih u jednu lutkicu zabadala iglice kako bi on osećao bol i tako se mučio i plaćao za sve ono što mi je učinio.“ („Svet“)
Prof dr Višeslav Hadži Tanović,
generalni sekretar Srpskog lekarskog društva i predsednik Privatne lekarske komore, priča: „Dok su bili na vlasti, lideri opozicionih stranaka lečili su se u privatnim bolnicama. Čim su došli na vlast, i čelnici stranaka koje čine DOS krenuli su da se leče u specijalnim državnim bolnicama, koje su fantastično opremljene. Najveći broj njih ide na VMA. Sad ih ja pitam: u čemu je problem? Do juče su bili za privatnu, a sad su za državnu zdravstvenu praksu. Zar su promenili lično i političko mišljenje samo zato što treba da plate privatnog lekara, pa sada idu tamo gde je navodno besplatno? Čim je naš opozicioni političar postao vlast, odlučio je da ga narod izdražava i leči o svom trošku…“ („Nedeljni telegraf“)
