Zorica Zarić u redovnoj rubrici „Ko je ovaj čovek?“ o haškom svedoku Nikoli Samardžiću, piše:
„Detinjstvo – gledao u more i znao da će ga odneti daleko…. Nacionalnost: Crnogorac. Nikada nije krio da mu se Srbi nimalo ne sviđaju, a mržnju prema svemu srpskom ispoljio u Hagu.“
Portret Nikole Samardžića gđa Zarić završava:
„Zanimljivosti – na sedu glavu sručilo mu se mnogo problema – umrla mu je supruga, obe noge su mu odsekli zbog bolesti, s dvoje dece živi u iznajmljenoj kući, daleko od svakog svog… Ipak, izgleda da mu je rođeni jezik najveći neprijatelj.“ („Glas“)
Mila Arsić, „kontroverzna voditeljka“, priča o svom letovanju:
„Sa mamom sam bila na letovanju na Tasosu. Imala sam nameru da se odmorim, mislila sam da ću bezbrižno moći da uživam, da me niko neće prepoznati, zaustavljati da bi me nešto pitao… zaprepastila sam se kada sam shvatila da su na Tasosu gotovo svi turisti iz Jugoslavije. Nisam mogla da živim od muškaraca, tražili su autogram, jurili su me po plaži. I stranci su mi prilazili tražeći autogram jer su mislili da sam Pamela Anderson. Stalno me je neko spopadao.“ („Svet“)
Magazin „U Fokusu“ dobio je i svoje TV izdanje, koje na televiziji „Sveti Đorđe“ u Inđiji vodi folk pevačica Vesna Rivas. Prema pisanju tog magazina, prva epizoda izgledala je, između ostalog, ovako:
„Vesna se odlično snalazila sa svim osim sa vremenom, tako da je ‘probila’ termin celih pola sata. Niko joj nije zamerio pošto je ona svojim šarmom ubedila i gledaoce i sve u studiju da je to za njih najbolje što je moglo da im se desi.“
Radmila Babić, predstavnica Udruženja tekstopisaca Srbije, o muzici i tekstovima:
„Direktor jedne diskografske kuće često materijal koji mu se nudi ocenjuje rečima: ‘Nije dovoljno žestoko i turski.’ A ‘dovoljno žestoke i turske’ su pesme pune psovki, kletvi (‘umri, umri, umri, zbogom, a ja ću za tobom’), vulgarnosti, koje pozivaju na ubistvo i samoubistvo (‘pištolj uzmi, život mi oduzmi, ja bez tebe i ovako umirem polako’; ‘umri muški na moj znak, ne plaši se, budi jak’), podstiču na konzumiranje alkohola i droga (‘popij jednu, hajde, hajde, kad si trezan, nema vajde’), čak se tekstovi nekih pesama poklapaju sa propovedima sekti (‘skočio bih i sa vrha solitera, samo da me na to tvoja ljubav tera’ – izvesne sekte zagovaraju samoubistvo skakanjem sa visine). Pri tom, ne mislim samo na tzv. folk muziku, jer situacija u roku nije ništa bolja. Tako imamo stihove kao što su ‘odrubi mi glavu na panju, neću više da živim u s..nju’, ‘gađaj me sa dva mitraljeza, samo da me smrt ne zeza’, ‘zakucaj mi eksere po glavi’….“ („Antena“)
Helena Mihić, bivša misica, sada poslovna žena sa mnogo ružnih iskustava, o muškarcima:
„Nikada se ne bih udala za sportistu jer su oni suviše glupi za mene. Takođe, nikada se ne bih udala za Srbina jer, posle svega što sam preživela, više volim da čujem ‘I love you so much’, nego ‘Volim te, j… ti mater’.“ („Antena“)
Milić Vukašinović, roker, opet se vajka na ovdašnju estradu i tvrdi da njeni poslenici ne znaju da osete pravi kvalitet. Zbog toga je Vukašinović, kako tvrdi, bio prinuđen da na ovogodišnjim festivalima sam otpeva pesme pisane za nekog drugog:
„Kad ih niko neće, onda sam ja obavezan da ih sam otpevam, da siđem među te smrtnike i da ih razvalim! Ja sam božiji izaslanik za kompletnu muziku, a ne samo za rokenrol!“ („Antena“)
Milanka Nikolić, žiteljka sela Trbunja kod Blaca, poznata je po tome što već pedeset godina svakog dana pojede bar jednu staklenu litarsku flašu. Sve je počelo zbog jake želudačne kiseline:
„Jednom prilikom, dok sam čekala red za pregled kod doktora, jedna žena me je upitala šta me muči. Ispričala sam joj, a ona se nasmejala i rekla: ‘Ne očekuj da će ti pomoći lekari. To se ne leči lekovima, treba svakog dana da pojedeš po jedno parče stakla i videćeš – za samo nekoliko dana, biće ti dobro.’ Nisam verovala, ali kada mi stvarno ništa nije pomoglo, odlučila sam da probam da jedem staklo. I stvarno, odmah nakon drugog dana osetila sam da me želudačna kiselina manje muči. Nastavila sam da jedem staklo svakog dana i potpuno sam se oporavila.“ Praktično, stvar izgleda ovako: „Flašu ili bilo koji stakleni predmet prvo dobro operem i prokuvam, zbog dezinfekcije, a onda usitnim na komadiće, koje lepo spakujem u papirnu kesu i po potrebi uzimam uz malo vode… To je kao da jedem bilo koju drugu hranu, staklo mi je postalo ukusno. Problem je što ne mogu da nađem dovoljno flaša… Kada odem u Blace u kupovinu, pošto dugo pešačim, svratim ponekad u kafanu da odahnem, ali ni tu nemam mira. Jedan kafedžija me je optužio da sam mu pojela dve čaše. Bilo me je sramota.“ („Zona sumraka“)
Dejan Milićević predstavljen kao „modni fotograf čije su se slike našle na najvećem broju domaćih audio-izdanja, reditelj čiji su se spotovi gotovo čitavu jednu deceniju neumoljivo vrteli na domaćim TV stanicama i umetnik koji je u najtežem periodu stvorio jedan novi i u mnogo čemu drugačiji imidž domaće estrade i medija“, o plakatu koji je radio za predsedničkog kandidata Vuka Draškovića:
„Jedno mora da se prizna, a to je da Vuk Drašković ima najbolji predizborni plakat, najbolje i najuočljivije bilborde. Slika uopšte nije retuširana, a čovek na njoj je samo maksimalno doteran kao i svi političari na Zapadu.“ („Svet“)
Irina Kruška, „novinarka o kojoj se najviše piše“, govori o sportistima i njihovim navikama:
„Ja ne mogu sebe da zamislim u vezi sa sportistom iz prostog razloga što mi je nepojmljivo da se sutra u novinama obračunavam sa što potencijalnim, što realnim švalerkama svog dečka. Ja još nikada nisam pročitala kako ijedan od njih govori da je u vezi sa bilo kojom devojkom, nego se svi brane i tvrde kako su slobodni. A onda se pojavljuju te devojke, koje govore kako su u srećnoj i harmoničnoj vezi sa njima.“ („Svet“)
Nebojša Pajkić, dramaturg, komentariše predsedničke kandidate i koncepciju kampanja pred drugi krug izbora:
„Koštunica isuviše podseća na Džerija Luisa, a uz to i abnormalno žmirka što mu daje parodičan izgled. Mislim da bi Koštunica obavezno trebalo da poseti oftalmologa, a dobra agencija bi mu pribavila i lepe markirane naočare. Što se tiče Labusa, njegove šanse da bude predsednik nisu naročite iz prostog razloga što ima nisku i široku zadnjicu, a Srbi nikako ne mogu da imaju takvog predsednika. Sada imamo drugi krug izbora u kojem naspram Koštunici, koji će sa naočarima ili bez njih sigurno pobediti, imamo grupu G17 sa Labusom na čelu, a ne mogu da ne primetim da je njihov spot jedna u nizu parodičnih replika u američkim trilerima na scenu iz Pekinpoove Divlje horde.
Isidora Bjelica, dramaturg, supruga, majka, na istu temu, predlaže. „Smatram da bi za srpski narod bilo najbolje da predsednika bira po principu igre na sreću loto. Izvlačenje „srećnog dobitnika“ mogla bi da obavi sama mašina, a ne bi bilo loše da to učini i naša najpopularnija i najlepša „loto-devojka“ Suzana Mančić. Na taj način bi se uštedele pare koje se troše na kampanje i mogli bismo da ih uložimo u oporavak neke fabrike.“ („Svet“)
Posle premijere filma Lavirint: „Priznajem da nisam sve shvatila. Moje poznavanje jeresi nije toliko da bih shvatila koliko je dramaturški urađeno adekvatno. Sviđaju mi se glumci, posebno Dragan Nikolić koji kao da je Iz poslednjeg kruga u Monci prebačen u film Umberta Eka. Pošto sam ja perverzna žena, to mi deluje perverzno i to me je jako zabavilo. Inače je film poučan i dobar za decu, tako bi trebao da se reklamira. Ovo je pravoslavni Hari Poter.“ („U fokusu“)
Marko Vešović, crnogorski književnik u rubrici „Iz mog ugla“, primećuje: „…Nije problem u Srbima, ako si danas protiv njih, sutra će doći na red Albanci, pa Muslimani, pa Hrvati, a meni crnogorski fašizam nije od srpskog miliji zato što je kepečast. Nema naroda koji je pelcovan na fašizam – bar toliko znam. Problem je u Srbima koji su juče Slobu davali pičke, a sad im Solana daje sise…“ („Monitor“)
Perica Markov, pesnik, autor zbirki pesama Kate i Glasovi: „Sagradio sam grešni grad i živeo u njemu kao avion bez aerodroma… Ljudi su otupeli, postali su stvari i ja se već dvadeset godina pitam zašto čovek živi bez čoveka. Kate sam baš na tu temu, o otuđenju, pisao dvadeset godina, negde od osamdesete godine kada sam u Divuljama služio vojsku. Jedno od značenja kata je ličnost i ja bih voleo da ove pesme budu prevedene na japanski jezik, oni su doživeli Hirošimu, to su ratničke pesme i Japanci bi ih razumeli.“ (zrenjaninski Radio Kojot)
