Nives Celzijus,
hrvatska pop pevačica, priznaje da je bila na plastičnoj operaciji, ali da bi smanjila grudi: „Hirurg u Beogradu najpre se nećkao, ali budući da ga znam i da sam imala neke veze, ipak je odlučio da me operiše. Sad mi je žao što ih nije učinio bar još malo manjima. Onako velika prsa smetala su mi i pri hodanju, a o trčanju da i ne govorim. U srednjoj školi upravo sam zbog toga nastojala da što češće izbegavam časove fizičkog vaspitanja“. O razlozima zbog kojih je smanjila ono što se obično povećava, Nives kaže: „Dosadile su mi priče kako sam se probila svojim grudima, iako u tome, naravno, ima i istine. Ipak, ne znam zašto bi bio problem to što oblačim dekoltirane haljine. Devojke koje imaju male grudi ili grudi manje od mojih obuku još dekoltiraniju haljinu i onda to nije nikakav problem. Jednostavno, smetale su mi te priče i to je bio jedan od razloga da se operišem.“ („Tina“)
Sandra Nikolić,
manekenka i bivša članica grupe Models, vajka se nad sudbinom estradnih zvezda u Jugoslaviji: „Postoji velika razlika u odnosu prema javnim ličnostima ovde i u Hrvatskoj. Tamo su zvezde stvarno – zvezde. Kad dolazi neko poznat, odmah sve zažubori, brže-bolje se oslobađa sto, šalje se piće… Meni se dešavalo da dođem u diskoteku i da me ne puste, zato što obezbeđenje glumi zvezde. Jednom smo jedan glumac, jedan veoma poznat pevač i ja molili konobara da nam donese novu turu pića, a on je mrzovoljno odgovorio da će uskoro zatvoriti. U inostranstvu bi svakome bilo drago da tri poznate osobe sede u njegovom lokalu ili bismo, u krajnjoj liniji, mi imali takav lokal.“ („Tina“)
Isidora Bjelica,
dramaturg i spisateljica, kaže da ne voli nudističke plaže: „Prvi i poslednji put kada sam posetila nudističku plažu, osećala sam se kao da sam među seksualnim manijacima! Zašto? Suviše je penisa oko mene. Ja volim jedan do dva.“ („Tina“)
Oliver,
elegantno popunjeni pop pevač, odgovara na ocene da nikada neće postati zvezda jer ne izgleda kao Zdravko Čolić: „Ženama se više sviđaju krupni muškarci. Zamisli da imaš nekog žgoljavog frajera pa kad zagrliš njega zagršliš i sebe. A zabluda je da sam ja debeo. Ja sam krupan. Uopšte nemam stomak, ali to se na televiziji ne vidi.“ („Blic nedelje“)
Petar Panić,
bivši telohranitelj Vojislava Šešelja, tvrdi da je tokom 1991. godine folk pevačica Vendi bila ljubavnica njegovog bivšeg šefa i priseća se početka te veze: „Sećam se kao da je juče bilo. Vendi se pojavila u tesnoj crnoj haljini koja je isticala njene bujne obline. Tražila je da razgovara sa Šešeljem. U prvom trenutku sam se uplašio da je hrvatska državna bezbednost poslala Vendi da izvrši atentat na Šešelja. Detaljno sam je pretresao i pustio u Šešeljevu kancelariju…“
Panić kaže i da su Vendi i Šešelj jednom prilikom proveli šest sati iza zaključanih vrata: „Povremeno sam lupao na vrata i vikao im da prekinu jer mi je dosadilo da čekam. Šešelj nije hteo da izađe i ja sam se setio da je on alergičan na polen, pa sam uzeo osveživač za vazduh sa mirisom pokošenog sena i pola spreja odjednom ušpricao kroz ključaonicu u njihovu sobu. Mislio sam da će ga to isterati, ali on je stoički izdržao. Nisam odustajao pa sam počeo da prskam lak za kosu i razne dezodoranse od kojih bi i potpuno zdrav čovek bio ošamućen. Šešelj je konačno napustio ljubavno gnezdo i zajedno sa Vendi izašao iz sobe.“ („Antena“)
Dragana Kuzmanović,
portparol JUL-a, priča o svom odnosu sa Bogoljubom Karićem: „Uvek sam stremila da što više naučim, a ne samo da stvorim lovu. Naš kontakt je bio solidan sve dok nije došlo do diskusije o kašmirskim buhara tepisima. Karić je rekao da je kupio Pikasov tepih u Kini za ne znam koliko para, a ja ga na to pitam: ‘Jel’ iz plave Pikasove faze?’ Onda je izbila frka.“ („Antena“)
Vuk Bojović,
direktor beogradskog ZOO vrta, poručuje: „Misli svuda na sve strane. U visine neba, u dubine pakla, na istok, ali na zapad – ne!“ („ID“)
Marijan Rističević,
sekretar Koalicije Vojvodina, tvrdi da je problem vojvođanskih stranaka u tome što građani misle da su sve one iste. Prema njegovim rečima, pitanju statusa Vojvodine zbog toga se ne prilazi dovoljno ozbiljno: „Mi smo zainteresovani da se rasprava vodi argumentovano, da se čuje naš glas, a ne da se na bazi jeftine Pink popularnosti, kakvu je Čanak prigrabio u poslednje vreme, po sistemu ‘jedan Čanak među deset guzova’, njemu prepusti da izigrava autentičnog predstavnika vojvođanskih interesa“. („Blic nedelje“)
Gospodin Janko,
naučnik i istraživač čije je usluge Vojska Jugoslavije koristila pri otkopavanju zakopanog blaga kod Šupljg kamena, kaže:
„Profil geoloških slojeva u steni je pokazao da se do dubine od 12 metara nalazi rastresiti kamen, ispod tog nivoa šupljina je puna samorodnog zlata – čestica koje se nizašta ne mogu upotrebiti…“
(„Glas“)
Dijana, Mile i Ištvan,
mladi Subotičani, koji su se tokom novosadskog Exit festivala izgubili u katakombama petrovaradinske tvđave, pričaju kako su uz pomoć „više sile“ uspeli da izvuku „živu glavu“:
„…Činilo se da nam je stvrno došao kraj. A onda se dogodilo čudo… Odjedno na dnu hodnika ukazalo se prigušeno svetlo. Brže – bolje smo ustali i pohitali mu u susret. Počeli smo da dozivamo i vičemo, ali niko nam nije odgovarao. A onda se pred nama ukazao neverovatan prizor. Na par metara od nas, okružen plavičastom svetlošću, stajao je nekakav oficir u husarskoj uniformi. Ukočeni blenuli smo u njega sledećih nekoliko sekundi. Nismo znali šta da radimo. Stajao je pred nama gord, u zategnutoj uniformi, sa brkovima kakvi su se tada nosili i sjajnom sabljom oko pasa. Tišinu su prekinule njegove reči. Govorio je mađarski. Ištvan ga je razumeo. Podigao je jednu ruku, progovorio još par reči, a onda nestao u dubini hodnika… Ostali smo zbunjeni, a onda nas je prekinuo Ištvanov glas: Ovim putem…
(„Zona sumraka“)
Mirjana Marković
predsednica direkcije JUL-a i supruga bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, u intervjuu koji je dala nemačkom nedeljniku „Špigl“,demonstrira vrhunski cinizam komentarišući izveštaje o masovnim grobnicama u Srbiji u kojima su pokopani Albanci ubijeni na Kosovu, naziva ih „morbidnim“, dodaje da „niko ne veruje da su albanski leševi sa Kosova prevoženi u Srbiju“ i kaže:
„To su leševi možda stari 100, 200, možda i 15 godina. To su sve laži, deo specijalne borbe protiv Jugoslavije i pre svega protiv Srbije. Da je postojala nekolicina vojnika ili policajaca koji su počinili izgrede koji nisu bili sadržani u konceptu odbrane i koji su kod nas kažnjivi – toga ima svuda u svetu.“
(„Glas“)
Duška Jovanić,
novinarka, pisac „Ženskog viteškog romana“, odgovara na pitanje da li njen tip muškarca „stanuje na Balkanu“:
„Svojevremeno sam, zbog nepopravljive kratkovidosti kad su frajeri u pitanju, morala da se oslanjam isključivo na čulo sluha, te sam otkidala na duhovitu žvaku. U međuvremenu sam naučila kako da izmislim lik koji bi me osvojio. Takvom je vredelo i podmetnuti nogu, ako drugačije nije hteo ili smeo da padne. Možda moji tipovi i žive na Blakanu, ali nisu saznali gde ja stanujem, a kako izgleda i ne trude se previše.“
(„Duga“)
Bojan Milić,
„haker koji se bavi politikom“, potpredsednik opštine Rakovica iz Demokratske stranke, govori o svojoj omiljenoj kompjuterskoj igrici:
„Civilizacija je moja omiljena igra. Ona mi je dala bolji uvid u razvoj civilizacije nego kompletno moje školovanje, kao i bolji uvid u funkcionisanje države. U njoj , i igrama sličnog tipa, možete da proverite koliko ste dobri u upravljanju, kolika su vam znanja. Te političke igre predstavljaju neke situacije koje ja imam u stvarnosti. Čak i neke igrice liče na našu situaciju. Većini političara dao bih da odigraju par tih igara, pa ako imaju suviše mali broj poena, onda bih ih kao nedovoljno sposobne isključio iz politike.“
(„Duga“)
Vojislav Žanetić,
„propagandista“, u svojoj redovnoj kolumni „žanetićarije“, daje predlog za smanjenje broja telefonskih impulsa:
„Polako se sređuje stanje u zemlji. Pa je na primer poskupeo telefon, za skoro polovinu. Ali građani koji budu za 50 odsto manje pričali, neće osetiti razliku. Samo je potrebno usvojiti nove modele komunikacije: umesto „Halo!“, na početku razgovora treba reći „Ha!“, što je za rečeni deo manje slova. Čak se i znatnije uštede mogu postići: mišljenje o poskupljenju iskazuje se preko telefona samo jednom rečju – „materina“, čime se postiže ušteda od čak dve reči koje nismo rekli…“
(„Nin“)
