Dušan Bajatović,
socijalista, političar sa najvećim primanjima, neženja, uvek se nalazi na listama najpoželjnijih muškaraca u Srbiji, poručuje potencijalnim kandidatkinjama:
„Slobodan sam ko ptica na grani, pa, devojke, navalite! Nemam neki određeni tip žene, važno je da prorade leptirići. Mada, blagu prednost imaju visoke crnke.“
Srđan Milivojević,
poslanik DS-a, materijalno situiran „zakleti neženja, šarmantan, britkog jezika, sa nespornim smislom za humor“, visoko kotiran na listi najpoželjnijih, o sebi kaže:
„Kad imate 47 godina, to uistinu i nije neki uspeh!“
Marko Đurić,
funkcioner SNS-a, sa 27 godina krupnim koracima napreduje na partijskoj lestvici, ali i na listi najpoželjnijih muškaraca. Ipak, on ovom izboru prilazi sa velikom ozbiljnošću, što i priliči jednom naprednjaku:
„Imam stabilan emotivni život. Takođe, mislim da političari treba da se nameću svojim idejama, a ne izgledom, pa takav imidž želim i da izgradim. Ipak priznajem da mi kao i svakom muškarcu godi što sam se našao na vašoj listi najpoželjnijih neženja!“
(„Alo“)
Marijana Milankov i Predrag Cvetičanin,
istraživači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, predstavili su rezultate istraživanja „Kulturne prakse građana Srbije“, koje je sprovedeno tokom 2010. godine na reprezentativnom nacionalnom uzorku od 1600 osoba o kulturnim potrebama, navikama, ukusima, znanju o kulturi i posedovanju kulturnih dobara:
„Građani Srbije slabo poznaju umetnost. Većina njih nije navodila svoje omiljene reditelje, kompozitore, likovne umetnike, pisce jer nisu bili u stanju. Čak 30 procenata anketiranih nije znalo ko je Danilo Kiš niti je čitalo njegove knjige. Ko je Biljana Srbljanović nije znalo 57 procenata, David Albahari – 66 posto, a Marina Abramović – 77.
Sa druge strane, kada je reč o zabavljačima poput Lepe Lukić, Predraga Živkovića Tozovca, Svetlane Cece Ražnatović, Goce Tržan, Jelene Karleuše ili Željka Joksimovića, gotovo da nije bilo ispitanika koji nije znao ko su oni.“
(„Press“)
Dragana Mirković,
pevačica narodne muzike, supruga i majka, na novinarsko pitanje da li joj se dopada „trend na estradi da se žene zabavljaju sa petnaestak godina mlađim muškarcem“, kaže:
„Nisam pristalica tolike razlike u godinama. Suprug je mlađi od mene četiri godine i smatram da je to granica koja ne treba da se prelazi. Ne bih volela da imam drastično mlađeg muškarca.“
Da li „i dalje zavodi supruga“:
„Iskreno, sada ga zavodim mnogo više. Ne plašim se da će neka mlađa da mi ga preotme, već mi je postao mnogo interesantniji.“
I za kraj, kakav joj je seksualni život:
„Degutantno mi je da u 44. godini govorim o intimnim stvarima, ali se kod Tonija i mene po tom pitanju ništa nije promenilo. Kada nekoga voliš celim bićem, savršeno funkcionišete na svakom polju. Verujte da bih sada ostala trudna kada bi mi onaj odozgo to omogućio jer nema ništa lepše od toga da na svet doneseš bebu.“
(„Press“)
Cile Marinković,
umetnik, govori o mladosti i uzorima svoje generacije:
„Rokenrol je ušao u Beograd i Rolingstonsi su nam bili kao neko pop ogledalo. Njihova muzika je budila najbolje i najluđe u nama. Kad smo polazili na prijemni na Akademiju, nalazili smo se kod mog druga Vlaje koji je imao neki rok bend, pa je naslikao Džegera sa nekim zmijama u kosi i drugim čudima. To je bila neka fantastika, a svi smo bili u toj fazi, pa smo se molili Džegeru za pomoć na prijemnom. Posle mnogo godina priznao sam sve to Roniju Vudu na jednoj izložbi u Londonu. On je neverovatan lik. Završio je Kraljevsku akademiju u Londonu i sve vreme crtao Rolingstonse. Kratko mi je rekao da je naša opčinjenost njegovim bendom bila logična jer su popularni u celom svetu.“
(„Blic“)
Olivera Kovačević,
novinarka i urednica na RTS-u, „otkriva kada je na sebi imala najsmeliji autfit pred kamerama“ (slika u foto galeriji):
„Bila je to noć izbornog predsedničkog duela Tadić–Nikolić koji je direktno prenošen na RTS-u, a mi smo na tadašnjoj BK televiziji preuzimali duel i komentarisali iz studija. Borba za rejting je podrazumevala skretanje pažnje na sve pristojne načine. Bila sam stilizovana tako da je kožno odelo na meni i military izgled bio na ivici skandaloznog. Kada je reč o gledanosti bila je bitno veća od očekivane.“
Tokom bombardovanja uključenje u program u pidžami:
„To je bio primer nužde. Kada vam u dva noću bomba padne ispred zgrade, tada ne razmišljate kako ste obučeni. Iako sam bila najbrži reporter, sutradan su me ljudi zaustavljali da pitaju da li sam bila u pidžami. Valjda smo na bombe bili navikli, pa su pidžame na ekranu izazivale veću pažnju.“
(„Story“)
Angelina Mladenović,
sekretarica načelnika beogradske policije Stevana Bjelića, otkriva čitaocima navike svog šefa:
„Načelnik ne traži da ga čekaju kafa, doručak ili nešto slično i kada je to u pitanju nije od zahtevnih šefova. Na stolu jedino mora da bude kompletna dnevna štampa.“
Biljana Radujko,
šefica kabineta načelnika Bjelića, o svojim obavezama i šefovim navikama:
„Zadužena sam za svu dokumentaciju i praćenje sprovođenja instrukcija i rokova koje načelnik naloži. U policiji se prosto znaju hijerarhija, procedure i obaveze koje morate ispoštovati. Šef insistira da se poštuju rokovi i dogovori i da informacije budu tačne i nikako polovične, jer to ima dalje posledice na njegov rad.“
Uprkos brojnim obavezama, načelnik voli neretko i da se našali sa saradnicima:
„Kada je Angelina isplanirala godišnji odmor i donela načelniku da joj potpiše rešenje, on joj je rekao da mu je žao, ali da zbog silnih obaveza trenutno ne može ići. Vratila se na svoje mesto, bila ćutljiva i tužna, razmišljajući kako da otkaže već uplaćeni aranžman sa suprugom. Nakon celih sat vremena, pojavio se načelnik iz kancelarije i izdiktirao joj zadatke i tek usputno rekao:
‘Gino, da znaš, šalio sam se za odmor!’“
Stevan Bjelić,
načelnik, kaže da je zadovoljan svojim timom „jer su od prvog dana shvatili šta traži i tako se i ponašaju“:
„Mora da vlada radna atmosfera, da se dolazi na vreme na posao i svi moraju ispuniti ono što se od njih očekuje. Pravila važe najpre za mene, tako da moraju i za njih. Zna se jasno šta može, a šta ne može, niko ne treba da dođe na posao s temperaturom, ali nema zabušavanja. Jedna greška nije strašna, svakome se dešava, i na osnovu nje se ne može suditi o čoveku. Kada se i pogreši, mislim da je razgovor s ljudima najdelotvorniji, zato otkako sam ovde niko nije kažnjen smanjenjem plate!“
(„Alo“)
Danilo Šerbedžija,
reditelj filma 72 sata, koji je nedavno imao holivudsku premijeru, na kojoj su naravno bili i prijatelji Anđelina i Bred, otkriva nam da su na proslavi nakon projekcije, baš oni bili najveseliji gosti:
„Na zabavu su došli prvi, i to bez telohranitelja, a otišli poslednji, pred jutro. Super su se zabavljali, šalili su se da su napokon uspeli da se iskradu iz kuće. Slavili smo u kafiću jednog Banjalučanina koji je za nas pripremio ćevape, jagnjetinu i ostale fine istočnjačke specijalitete. Anđelina se oduševila jer je bilo ajvara, za kojim je luda, a Bred je napokon otkrio gde u Los Anđelesu može da ga nabavi. Fino su se najeli, ali i naplesali. Anđelina, moram da priznam, zna dobro da đuska, ona i Bred bili su najaktivniji na plesnom podijumu.“
Šta se Anđelini dopalo sem ajvara:
„Posebno je pohvalila glumce iz njegovog filma, Miru Banjac i Živka Aničića.“
(„Press“)
Aleksandar Srećković Kubura,
glumac, na novinarsko pitanje „da li suprugu nekada iznenadi doručkom u krevetu“, kaže:
„U krevetu jedva da stignemo da spavamo, a kamoli da u njemu doručkujemo.“
(„Story“)
