Miloš Bojanić,
pevač narodne muzike, tokom susreta sa Aleksandrom Nećakom, predsednikom Saveza jevrejskih opština, izvinuo svim Jevrejima zbog svoje izjave da „su nas Jevreji bombardovali“:
„Nikad više u rijaliti, to vam tvrdim. To što sam rekao nije bilo iz mržnje, već iz revolta. Ono što sam tamo izrekao, verujte, u nekim normalnim uslovima ne bih nikad, ali dva dana pre tog događaja bio sam udaren punom flašom u oko. Verujte, u Boga se kunem, pored fizičkog napada, preživeo sam strahovit duševni bol, ceo narod je video da na psovanje „prvog reda na mojoj sahrani“ i ostale strašne uvrede nisam odgovorio mržnjom. To je mene toliko pogodilo da nisam mogao da se smirim, Maja Nikolić mi je dala tablete za smirenje, ali sam i dalje bio nervozan, pa sam popio dve-tri čaše ‘gorkog lista’, tako da je to uticalo na mene, uz zatvorenost u prostoru, ljude, nisam imao orijentaciju šta ide, a šta ne ide uživo. Maja je u toj svađi izgovorila da ne voli Jevreje, što je njeno pravo. Pokušavajući da smirim situaciju, iz mene je progovorio revolt, a ne mržnja.“
(„Puls“)
Irinej Bulović,
vladika bački, o pokušaju crnogorskog premijera Igora Lukšića da inicira dijalog Srpske pravoslavne crkve sa Crnogorskom pravoslavnom crkvom, kaže da to uopšte nije tema, jer:
„Niti je Miraš Dedeić vladika, niti je Crnogorska crkva – crkva. Mi (Crkva, prim. ur.) tu ne možemo ništa dodati, ni oduzeti. Ljudi sebe nečim proglašavaju, a da sa tim nemaju suštinske veze.“
(„Blic“)
Džej Ramadanovski,
pevač, u razgovoru o ekonomskoj krizi i honorarima pevača, kaže:
„Definitivno, ja ne lažem, ceo svet je u krizi pa i mi. Mi još i lepo živimo… Nekad smo lepo zarađivali, pogotovo na Zapadu, sada toga više nema. Meni je lako, tikepa 35 evra i džemper od 20 evra, ali ženama je teže, one moraju da se obuku, mada imam i ja jakne od 2000. Ja sam isto pevač ko Majkl Džekson, a švorc sam ko Muja. Najviše sam trošio na ulicu, žene i kafanu.“
Vesna Rivas,
Džejeva koleginica, ne krije da je situacija loša:
„Bije nas glas kako radimo za hiljadarke, kolege se neprimereno gađaju ciframa. A s nama pevačima i estradnim umetnicima se i bendovi sprdaju. Juče se ispilili, naučili 20, ajde 50 pesama, nemaju ulaganja, ja moram da platim i njih i ozvučenje i prevoz i porez, a oni ne znaju ni šta znači zabaviti narod. Još nam se smeju iza leđa. Nemaju pojma kako je to uraditi svadbu kad ti svako udari kragnu, zagrli te, poručuje… Pa, šta te briga koliko zarađujem? Vi cirkate, a ja imam odgovorniji posao, treba držati svadbu pet dana!“
Saška Karan,
pevačica koja se pre 20 godina proslavila hitom „Daću, daću, daću nego šta ću“, o svom opstajanju na tržištu kaže:
„Imam pozitivnu energiju i prenosim to na publiku i to mora da bude povratna informacija. Mi smo izabrali taj posao i moramo da ga izguramo.“
(„Stil“)
Elena Karić,
dizajnerka nameštaja i vlasnica preduzeća Lorka dizajn, supruga Jugoslava Karića, otkriva čitaocima neke svoje sklonosti:
„Najčešće se Jugoslav šali i opisuje kojom brzinom jednom nedeljno pakujem kofere i vraćam se u svoj stan. I dan-danas mi nije jasno otkud mi tolika količina energije za tako nešto. Tada pakujem bukvalno sve, od dece, kučića i sebe same. A spakovati moj robni inventar je ravno osvajanju Mont Everesta. Bili smo tada pokretna čerga. Do te mere sam ozbiljno pristupala problematici i formiranju života u funkciji selidbe da sam kupila drugi stan, u istoj ulici, identično ga opremila, da deca ne bi primećivala razliku! Na kraju su oni počeli da komentarišu: ‘Idi ti, mama, slobodno, mi ćemo ovde sa Jugom…’“
(„Story“)
Lea Kiš,
„popularno TV lice, zadovoljna je nehirurškim fejs-liftingom, koji popularno u svetu zovu mezoterapija“:
„Vidno sam se podmladila mezoterapijom lica koja je manje bolna od istog postupka za telo. Ubrizganim koktelima mi je probuđen kolagen, što je najvažnije za svaku ženu koja pređe četrdesetu. Godinama koristim profesionalnu tešku televizijsku šminku koja isušuje kožu, pa mi je hidratacija ovim postupkom bila preko potrebna. Suprug me je podržao u odluci da se podvrgnem ovom tretmanu. Bez obzira na tretmane, moj izgled ima prilično veze sa genetikom. Moja majka, sa skoro sedamdeset godina, izgleda kao lepa žena u četrdesetim. Svi moji pokušaji da ostanem podmađena padaju u vodu kada stanem pored nje, jer ona bez ikakvih tretmana izgleda fantastično.“
(„Hello“)
Tamara Eklston,
kćerka vlasnika Formule 1, i Slavice, beogradske lepotice, priča kako joj se otac brzo snašao posle razvoda, a to što ima osamdeset godina mu ne smeta da voli mladu brazilsku lepoticu:
„To je dosta čudno. Ne poznajem je baš najbolje. To je njegov život. On se nikada ne žali. Oporavio se veoma brzo. I odlično izgleda za svoje godine, jednostavno se ne menja. Godinama ima istu frizuru. Oh, Bože, sto godina! Mi ga uvek molimo da promeni frizuru, ali on to izričito odbija. Verovatno misli da je to njegov zaštitni znak.“
(„Hello“)
Željko Mitrović,
vlasnik Pinka, posle dugog lečenja vratio se u Beograd, pa se na aerodromu obratio radoznalim novinarima:
„Bio sam na ivici smrti. Petnaestak dana se nije znalo da li ću ‘vamo ili tamo, srećom, Sveti Petar je odlučio da me ostavi u životu. Promenio sam se kao čovek i to tako što sam, s jedne strane manje tolerantan, ali na drugoj strani sam osećajniji na ljudsku nesreću.“
O doktorki koja ga je lečila:
„Prihvatila me je u stanju koje se zove ‘podgrejan leš’. Nakon njene takozvane konjske terapije, kada mi je davana konjska krv, ozdravio sam. Ona je stvarno čudotvorac.“
O planovima:
„Predstoji sređivanje programske šeme i drugi projekti, a naravno, reformisaću i svoj život i onda ćemo videti ko je bio prijatelj a ko ne.“
(„Alo“)
Leposava Marković,
„prva i zasad jedina žena instruktor najelitnije srpske policijske jedinice, Žandarmerije, pokušava da razbije predrasude u razgovoru sa novinarom:
„Press“:
„Leposava danas nije ništa manje ženstvena u uniformi policijskog majora, dok njena plava kosa svakako ne predstavlja poziv u pomoć bespomoćne žene koja vapi za zaštitom balkanskog muškarca, pa je kolege ne oslovljavaju sa koleginice, već kolega, što u ovom slučaju nije pejorativ već kompliment.“
Leposava:
„Niti sam konfliktna ličnost, niti sam sklona dokazivanju moći i demonstraciji sile, osim kad plan obuke to ne zahteva! Ponavljam, izuzetno volim svoj posao, ali sam pre i posle svega sasvim obična devojka sa možda malo drugačijim afinitetima. Ovo sam jednostavno ja, i ako bi me neko sputao ili uputio na nešto drugo, tu više ne bi bilo ni L od Lepe! Volim dinamiku, volim adrenalin i volim sport! Srećna sam što sam sve to uspela da sjedinim u ovoj profesiji, i da se opet vratim na početak, baš ništa ne bih menjala.“
„Press“:
„‘Divlja’ i krotka u prekrojenoj maskirnoj uniformi, pod plavom beretkom i u čizmama lišenim svakog prizvuka mode. Daleko veća delom negoli stasom, kojem više priliči večernja toaleta, ili je i to tek jedan od recidiva vremena u kojima je jedina uniforma dostojna žene bila – kuhinjska kecelja. Devojče koje kad nije u uniformi, vozi rolere, kad ne vozi rolere, igra tenis, kad ne igra tenis, igra stoni tenis, a kad se umori od svega, ode u pozorište…“
Leposava:
„Zašto vas to čudi?! U pozorištima sam redovan gost! I ljudi u uniformama su ljudi, sa istim potrebama, željama i nadanjima kao i drugi. Dobro, psihofizički spremniji, ali samo ljudi.“
(„Press“)
