Olivera Katarina
pevačica, glumica, „femme fatale“, govori o sebi:
„Imam ogromnu ljubav u sebi. Volim život, volim ptice koje stalno lete oko mog prozora, golubove koji mi dolaze. Volim ljude na pijaci s kojima se lepo ispričam, te naše divne seljake koji me vole i uvek mi daruju ponešto, gurnu mi neku voćku u korpu na poklon.“
(„Blic“)
Seka Aleksić,
pevačica, kao što već verovatno znate, vratila se godišnjeg odmora u Gani i obožavaocima otkrila kako nalazi nadahnuće:
„Svi su se čudili kako sam mogla 20 dana bez telefona i interneta, ali verujte da sam odmorila mozak. Vidim da ništa spektakularno nisam ni propustila. Gana je na mene ostavila jako pozitivan utisak, stanovništvo je ljubazno, kulturno, a pre svega prepuno pozitivne energije, koju su preneli i na nas. Jako su mi se dopale žene koje na glavama nose marame zamotane kao turbane, pa sam odlučila da naredni period to bude moj novi imidž.“
(„Press“)
Aleksandar Filipović,
TV novinar, „kažiprst i smiren ton su njegov lični pečat“. Petnaest godina uređuje i vodi „Tabloid“, „jednu od nagledanijih zabavnih emisija na domaćim televizijskim kanalima“, govori o ulozi rejtinga u TV novinarstvu:
„U svojoj poslednjoj godini na BK televiziji, trebalo je zaraditi visokim rejtingom plate za sve nas. Imate kod kuće malo dete, a od rejtinga vam zavisi budućnost emisije i radna knjižica! To je verovatno taj tranzicioni kapitalizam za koji smo se borili posle petog oktobra. Tada sam zvao pevačice i tabloidne ličnosti koje nemaju pokriće u svojim karijerama, ali imaju u rejtingu koji donose. Ne kajem se zbog toga, samo konstatujem. Neki su mi zbog toga zamerili, a ja se sada preispitujem što sam ozbiljno shvatao te kritike, jer i najlošiji ‘Tabloid’ je umetnost za kataklizmu u tok-šou programima koja je posle usledila.“
Koji lapsus mu je najdraži:
„Pitao sam Evu Ras: ‘Da li ste oduvek bili Mađarica?’ i dobio prestižnu nagradu (Mister lapsusa, prim. aut.). Zeku Milionera sam pitao: ‘Želite da postanete milicioner?’, umesto ‘Želite li da postanete milioner?’ Jednom sam rekao: ‘Moj gost je najveći i najbolji srpski novinar Aleksandar Filipović’, a gost mi je bio Aleksandar Tijanić! A znate kako Saša Tijanić može da bude nezgodan u razgovoru, kao Tajson. Srećan sam što sam taj razgovor preživeo i što je to dokazalo da imam dobru ‘socijalnu inteligenciju’.“
(„Blic žena“)
Marina Veselinović,
direktorka Srednje poljoprivredne škole u Žitorađi, rodnom mestu Svetlane Ražnatović, tri godine je starija od Cece:
„Ona nam je prva poznata osoba. Napravili smo reklamni materijal za školu. Za prvih deset godina mature njene generacije donirala je pare školi.“
Ivan Radulović,
profesor u Poljoprivrednoj školi, Cecin školski drug, kaže o drugarici:
„Ceca je bila odličan đak. Vedra, vesela, dok je njena sestra Lidija bila opasnija, zatvorenija. Nije dolazila ovde godinama. Ceca dolazi, i uvek se javi. Ostala je ista. Inače, Ceca je obožavala časove srpskog i rado je drugarima pisala sastave.“
Zoran Stanković,
domar škole, potvrđuje profesorove reči:
„Ma, Ceca vam je čudo! Uvek vesela, nasmejana. Divno dete. Drugovi su je obožavali.“
Šta misli o malverzacijama u „Obiliću“:
„Nisam video, pa ne mogu da sudim. Ali, kad dođe ovde, Ceca uvek svrati do škole, iako se inače po Žitorađi ne šeta. A njen sin Veljko igra se na ulici s drugarima.“
Gordana Simonović,
profesorka hemije, seća se i Svetlane i Lidije:
„Ceca je bila dobro dete i dobar đak, u skladu sa svojim mogućnostima. I danas mi se javi kad se vidimo. To je, znate, lepo. Šta da vam kažem za ovu situaciju. Pare promene čoveka… Za Lidiju bih vam imala štošta reći. Ona je bila… Posebna! Četiri godine sam joj bila razredna. Ceca i ona ne mogu da se porede. Ceca je bila neposrednija, milija, dok je Lidija bila…“
(„Kurir“)
N.N.,
„pouzdani izvor“ iz hotela Hajat, u kome obično prilikom posete Beogradu odsedaju članovi delegacije MMF-a, kaže da je među sobaricama ovoga puta „vanredno stanje“, zbog slučaja sa koleginicom iz Njujorka i direktorom ove organizacije. Izvor iz hotela otkriva da su mislili na sve:
„Sve naše sobarice su mlade i lepe. Međutim, uvek kada borave vrlo važni gosti, uključujući i predstavnike Međunarodnog monetarnog fonda, za sobe su zadužene seniorke. Tako nazivamo spremačice koje imaju najviše radnog iskustva. Postoje stroga pravila, tako, recimo, ne smeju da razgovaraju s gostima, u sobu ulaze samo kada je prazna i, eventualno, mogu da uđu samo ako ih gost pozove da nešto obrišu ili uklone lom. Pored toga, seniorke obavezno moraju da znaju osnove bar jednog stranog jezika.“
(„Alo“)
Jovan Marić,
psihijatar i seksolog, jedan je od onih koji komentarišu slučaj doskorašnjeg direktora MMF-a, i kaže da je praksa pokazala da se moćni muškarci „veoma pale na sobarice, ali i konobarice, pa čak i dadilje svoje dece“, jer:
„Asociraju ih na žene s pločnika, zato što je pretpostavka da su žene s kojima svakodnevno komuniciraju, kako supruge tako i poslovne saradnice, fine i lepo vaspitane, da s njima ne mogu da ostvare svoje vulgarne seksualne egzibicije. I da to mogu da rade samo sa ženama nižeg socijalnog ranga, kao što su sobarice, konobarice, dadilje… Nekim moćnim muškarcima davanje novca predstavlja kočeći mehanizam u krevetu i zato oni pribegavaju, na primer, sobaricama, koje na njih stimulativno deluju, da bi dokazali svoju moć, kako u politici tako i u sferi finansija, javnog života.“
(„Alo“)
Miloš Mićović,
maneken, proglašen je za najelegantnijeg muškarca sveta na takmičenju Mister univerzuma, priča kako je to izgledalo:
„Sve je bilo fantastično. Imam utisak da sam bio na razglednici. Boravili smo u tri različita hotela. Flamingosi u dvorištu, teretana na plaži, u hotelu stalne predstave, bar u vodi, hrana nikad ukusnija. Finale je bilo u Punta Kani, u hotelu u kom sam prvi put video toliko različitih restorana na jednom mestu: italijanski, meksički, dominikanski, japanski… Imali smo gomilu žurki dobrodošlice, bili smo specijalni gosti u raznim emisijama.“
(„Press“)
Vuk Jeremić,
šef srpske diplomatije, izabran je za predsednika Unije teniskih profesionalaca, za tu funkciju neće primati novčanu nadoknadu jer je reč o „organizaciji neprofitnog tipa“. Šta mu je sve to trebalo: „Lična motivacija u ovome ne postoji. Novak Đoković je najbolji na svetu, a ja sam daleko od toga. I kada stanemo Đoković i ja jedan pored drugog, onda se to jako dobro vidi. Kada mi je ova ponuda prvi put predstavljena, imao sam veliku dilemu, jer predstavlja izuzetnu odgovornost, izazov, ali i priliku da ostvarim san iz detinjstva. Na kraju sam rešio da prihvatim funkciju iz dva razloga. Prvi leži u spoljnopolitičkoj dimenziji, jer je predstavljanje Srbije u svetu ono što radim, moj život, a srpski tenis je najbolji brend Srbije. Drugi je što smatram da treba izgraditi društvo koje neguje viteštvo i džentlmenstvo, koje pokazuju upravo naši teniski reprezentativci.“ U kojoj stolici mu je udobnije, ministarskoj ili u loži Novaka Đokovića: „Pa znate kako je kad gledate bilo koji, a posebno teniski meč. Kao da sedite na žeravicama!“
(„Blic“)
