Robert Pešut,
poznatiji kao Manjifiko, slovenački muzičar koji je skrenuo pažnju na sebe kada je za bend Sestre napisao pesmu Samo ljubav mogu da ti poklonim, koja je pre dve godine pobedila na slovenačkom izboru za Pesmu Evrovizije:
„Uh, kada su Sestre pobedile, svi su me napali kako sam provokator. Ja im kažem, ljudi to je samo zajebancija. Po meni, provokacija je kada Merkator hoće da otvori 20 prodavnica u Srbiji. To je, izgleda, najviše pogodilo u srce Janeza Janšu, koji je izjavljivao da će zbog mene sada Evropa misliti kako su svi Slovenci pederi.“
(„Blic“)
N.N.
zatvorski čuvar iz Zabele, primećuje:
„Ubice su teški ljudi, na svoj način. Ne prave probleme i u većini poštuju kućni red. Jedan deo njih u ćeliji ima i TV, pa čak i igrice. Bolje im je dati te sitnice, pa da budu mirni, nego da prave probleme. Ali nisu svi takvi, ima i drugačijih…“
(„Blic“)
Siniša Kovačević,
dramski pisac, na pitanje šta se desilo sa njegovim aktivnim učešćem u politici, kaže:
„Moje drame su uvek bile veoma politički angažovane, možda više nego sve demonstracije u kojima sam učestvovao, i za koje verujem da su poznate vašim čitaocima. Onda je došao toliko željeni peti oktobar i ja sam sa grupom prijatelja ubrzo konstatovao da više ne postoji demokratska opozicija Srbije. DOS je postao vlast, a ono što je tada bila opozicija bile su stranke koje su upravo sišle sa vlasti. Tada smo osnovali programski časnu Narodnu stranku Pravda, koja je jedino u Bambukovici imala priliku da iznese svoj program, što nije bilo dovoljno da preživi, i stranka je, bez obzira na validnost svojih ideja, bila mrtvorođena. No, samo se idioti ne bave politikom i ja ću i dalje, na ovaj ili onaj način, biti politički aktivan i, ako bude trebalo, ponovo se penjati na traktorske prikolice.“
(„Blic“)
Nadežda Mirković Seka,
glumica Beogradskog dramskog pozorišta, o svojoj matičnoj kući:
„Obnovljeno Beogradsko dramsko više mi liči na ginekološko-akušersko odeljenje, i to na sale gde se vrše kiretaže. U situaciji smo da se po pozorištima radi šta hoće, pošto je na snazi Zakon o preduzećima, koji daje neograničena ovlašćenja direktorima. Kod nas, recimo, direktor pozorišta Nebojša Bradić vrši dužnost umetničkog direktora Nebojše Bradića. On samom sebi dodeli režiju, angažuje sebe da uradi scenografiju, a zatim i da uradi adaptaciju određenog komada. On je devojka za sve, i niko mu ništa ne može. Sam radi jedno sedam-osam poslova. Siniša Pavić je najnoviju knjigu predao Bradiću da je režira. To će se sve odigrati o državnom trošku u Beogradskom dramskom pozorištu. On će da uzme honorar, novac za adaptaciju, režiju, biće slavan jer je radio Pavićevo delo, ali tu nema pozorišta.“
(„Balkan“)
Balkan
„Dužina sakoa jeste nedoumica u kojoj ste se možda i vi našli nekom prilikom. Postoje dva metoda koja vam mogu pomoći da ne napravite grešku u toj situaciji.
Po klasičnom, prihvatljiva dužina sakoa nalazi se u horizontali sa vrhovima prstiju osobe koja ga nosi. Mera se uzima kada su ruke prirodno opuštene uz telo, a prsti blago savijeni. Budite precizni pri ovom merenju, pošto svaki centimetar viška kvari toliko bitnu proporciju. Moderan metod, ali isto tako validan kao i klasični, još je jednostavniji: sako bi trebalo obući i biće dobra ona dužina koja vam u potpunosti pokriva zadnjicu – jednostavno i tačno.“
Miroslav Vulin,
vatrogasac iz Žablja, pronalazač bubnja za veš-mašinu „koji je čekićem na licu mesta napravio od starog, a pomoću kog će i dete moći da otkloni kvar za pet minuta“, kaže „nije ni znao kol’ko su Srbi, pametan narod“. Na nedavno održanom Sajmu pronalazaštva predstavili su: novi dizajn Formule jedan, pa električnu ve-ce šolju, jedan iz Niša programirao veštačkog dirigenta, pa hit sredstvo za skidanje masnoće sa akvarijuma.“ Miroslav Vulin priča o svom izumu:“Jedan dan, usred pranja, mašina je stala, zapao brushalter u bubanj i zaglavio ga. Dođe majstor, rasklopio je, čačk’o do podne, od podne do predveče sastavlj’o i na kraju naplatio debelo. Gledam onaj kazan, i u trenutku kao da mi se upalila sijalica u glavi. Sve sitnice koje bi zapušile aparat ili otišle u filter ostaju u posebno namenjenom mestu u bubnju, izvade se – i mašina normalno nastavlja s pranjem.“
Kako se predstavio na Sajmu:
„Pronalazak nisam poneo da neko ne ukrade ideju, već pozajmim lap-top i na sajtu ga predstavim. Platim zakup dva kvadrata četiri hiljade, i četir’ dana sam samo prič’o ko papagaj od ujutru do uveče. Sad ne znam otkud mi snaga da tol’ko divanim. Taman jednom objasnim kako stvar funkcioniše, eto ga drugi, pita čemu to služi, pitaju je l’ to mašina pere bez vode, pa pričaj ispočetka. Objašnjavam da sam dodao još jedno sito i da ni najsitniji detalj ne može više da zaglavi mašinu. A to je glavni problem koji nijedan proizvođač aparata neće da prizna.
Tačno sam se poplašio za ovaj moj patent kad sam video šta su sve ljudi izmislili.“
(„Glas javnosti“)
Radiša Mihajlović Drnda,
vlasnik prodavnice pogrebne opreme, priča da je „petnaestak Braničevaca, uglavnom onih s jednom nogom u grobu, ove godine, za života, od požarevačke firme Drnda naručilo mrtvačke sanduke“. Prema njegovim rečima „budući pokojnici najčešće naručuju sanduke po meri i ne ustručavaju se da na licu mesta legnu ko od šale, ispruže se i probaju ‘večni dom’. Tek kad sanduk dobro odmere iznutra, vade novčanik i plaćaju.“
„Dok u sanduku leže opušteno, ne mogu da verujem s koliko hladnokrvnosti to rade. Zamoli me neki deda u Kučevu da ga povezem do njegovog sela. Sva sedišta za pratioce bila su puna ucveljene pokojnikove familije pa mu rekoh da je jedina mogućnost zadnji deo gde je već bio sanduk. Nema veze, kaže on, i onako neću dugo.
Kad smo stali da sipam gorivo, došlo dedi da pita točioca koliko je sati. Kad je iskočio na zadnja vrata, nesrećnik s pumpe se našao u šoku, a crevo uperio kroz prozore baš na nas pa smo svi morali na hemijsko čišćenje, naravno o mom trošku.“
(„Glas javnosti“)
Filip Sedić,
naše gore list, „osvaja svet zlatnim vibratorom za moderne žene koje znaju šta hoće“:
„Kada sam video sva vulgarna pomagala shvatio sam da nedostaje proizvod koji bi bio spoj mode i ženstvenosti, dizajna i tehnike. Osmislio sam kako bi trebalo da izgleda i funkcioniše, a dvojica dizajnera su mi pomogli pri konačnom oblikovanju. Vibratori sve više postaju luksuzna roba i statusni simbol. Za razliku od klasičnih vibratora, imaju bateriju na punjenje koja traje sedam sati i zadovoljava svačije nagone.Vibratori su anatomski oblikovani, fini i vodootporni, što onima sa malo više mašte daje verovatno beskrajnu inspiraciju. Vibrator „Iva“ napravljen je od sto grama srebra i pozlaćen je osamnaestokaratnim zlatom. Mediji su ga već proglasili must have proizvodom.“
(„Svet“)
Bojana Nikolić,
voditeljka RTV Pink,“nekrunisana kraljica beogradskih žurki“, priča o alkoholu: „Do pre tri godine sestra i ja nismo probale alkohol, čak ni za diplomski nisam ni kap okusila. U jednom trenutku sam se uplašila da sam potencijalni alkoholičar i da od toga nesvesno bežim, pa sam poželela da znam šta je to magično u flaši. Alkohol me definitivno ne stimuliše jer sam podjednako vesela i trezna i pijana. Pri tom volim da nazdravim i pijem kada sam raspoložena. Sve što sam želela, ostvarila sam. Ne osećam potrebu da se skidam gola kad popijem, ali bih se na sve načine zezala sa mladićima, čak bih štipala devojke.“
(„Svet“)
Srđan Dragojević,
reditelj, govori o najupečatljivijim erotskim scenama u domaćoj kinematografiji:
„Niti je meni mnogo stalo do erotike u filmu niti je naš film bogzna kako bogat suptilnom erotikom, osim one tipa gurni je na seno (tarabu…), pa udri. No kad bolje provrtim kroz glavu filmove iz detinjstva, sećam se da mi je izuzetno erotična bila pogibija Silve Koščine, mlade i jedre partizanke koja gine iza stećaka od četničke ruke, te kada u istom filmu Milenu Dravić, seksi tifusarku, šišaju na kratko i oslobađaju vaši. Zašto mi je sve to bilo seksi – đavo bi ga znao! Reč je o filmu Veljka Bulajića Bitka na neretvi.“
(„Evropa“)
Milutin Petrović, reditelj, malo je kritičniji:
„U našim filmovima se već decenijama ljudi prikazuju isključivo u nepristojnim i nedoličnim situacijama. To je na neki način postao zaštitni znak kinematografije. Umetnička podrška ljudskoj nedoličnosti se tako već ugradila u mentalitet. Glumci izgovaraju psovke ko poslednja fukara, bekeljeći se da pokažu koliko su bezvredni i nevaspitani ljudi koje igraju. Veština glume kod nas se ne sastoji u tome da znaš da jašeš ili pevaš, već od veštine da možeš u isto vreme da držiš otvorena usta iz kojih ti curi bala dok rukom češeš muda. Ideja glumca od kapaciteta kod nas jeste neko ko sebi može da veže pertle. Svaka zadriglost je dobrodošla. Ljubavne scene u našim filmovima su upravo takve – seksualno opštenje zadriglih metafora koje se bekelje u situacijama nedoličnim čoveku. Uprkos tome, ljudi su mnogo bolja bića nego u filmovima uvaženih domaćih autora.“
(„Evropa“)
Nives Celzijus,
pevačica, odgovara na pitanje da li se nekada oseća tako da „može da ima svakoga koga poželi“:
„To pomislim svaki put kada se pogledam u ogledalo!“
Da li je bolje imati seks šemu, ili je bolje apstinirati dok se čeka prava prilika:
„Mislim da su vibratori dovoljno dobri da zamene sve te kvazi frajere.“
(„Evropa“)
Slađa Delibašić,
pevačica, „u srećnoj je vezi sa Nikolom Sandulovićem“, ali naslućuje da mu se ne dopada njen posao:
„Znam da nijednom ozbiljnom muškarcu nije OK da mu žena đuska u šorcu i da je svi gledaju.“
(„Evropa“)
