„Blicnews„,
nedeljnik, o proslavi 5. oktobra:
„Umesto da se napravi koncert, ako već ne Madone, kako se planiralo (pokajničko milionče, koliko ta zabava košta, uplatio bi grešni Bogoljub Karić, neumorna kasica svake vlasti), a ono bar Bregovićevog orkestra za svadbe i sahrane – stvar protiče nekako tiho, toliko tiho da se čak i lideri DOS, u napadu naprasne skromnosti i zauzetosti tekućim problemima, ne busaju zaslugama.“
Čarls Simić,
američki pesnik:
„Pre će talibani obrijati brade i obući ženama mini suknje, nego što će američka elita pristati da kritički razmotri svoje ponašanje i svoju politiku.“
(„Glas javnosti“)
„To što još uvek ne slavimo 5. oktobar najveća je njegova tekovina.“
(BK Telekom, emisija „Uvećanje“)
Nataša B. Odalović,
novinar, u svom komentaru pod nazivom „Granice dobrog ukusa“ zapaža: „Neko može smatrati da je to u redu, pogotovo kada je reč, kao u slučaju gospođe Zorice Radović, o vrsnom stručnjaku koji se i od ranije, uvažavan od strane stručne javnosti, bavio sličnim poslovima. Ipak, dozvolićete, u državi u kojoj većina problema leži upravo u odsustvu prihvatljivih ustavnih rešenja, i u kojoj Predsednik države izuzetno insistira na Ustavu, a u kojoj je isti Predsednik često u koliziji sa mnogim nosiocima vlasti, sama informacija da njegova supruga piše Ustav ne zvuči ni preterano dobro ni preterano ukusno.“
(„Danas“)
Dragan Blanuša,
smenjeni upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, tužen zbog objavljivanja knjige „Kako sam čuvao Miloševića“, u belešci o piscu (samom sebi; prim. ur.) te iste knjige, piše:
„To što sam se rodio kriva je najpopularnija babica u Bajinoj Bašti, blagopočivša Vrca, mala rastom, ali odlučna žena. Godine 1945, u Bajinoj Bašti srušena je kuća gde smo stanovali, uništene sve stvari i majka moja iz ruševina je izvukla nešto vrednije i pošla to da proda da bi prekinula trudnoću. Kada je došla kod babice ova je ukorila i vratila rekavši da to ne čini i ako bude muško da ću ja najviše slušati, što je i bilo.“
O svom političkom angažovanju, Blanuša otkriva:
„… Od 1999. godine pa nadalje bio aktivan u demokratskoj opoziciji, kada je postao član Demohrišćanske stranke. Radio kao noćni čuvar u prostorijama Demohrišćanske stranke u Zmaja od Noćaja u Beogradu.“
Milutin Mrkonjić,
inženjer, član SPS-a, poslanik u Saveznom parlamentu, o predsedniku svoje stranke kaže:
„On je žrtva, heroj. Čovek koji zaslužuje svoje mesto u istoriji bez obzira na sve. Pokazaće vreme. U krajnjoj liniji, Slobodan Milošević je prvi bio borac protiv terorizma, a evo šta se sada dešava u svetu. Bin Laden. Sad je svet shvatio da je terorizam velika opasnost. Trebalo bi da ga puste iz zatvora sad kada se to desilo. Jer se on na Kosovu deset godina borio protiv terorizma.“
(„Reporter“)
Ljubiša Đokić – bagerista Džo,
ikona DOS-a i član SPO-a, o predsedniku SR Jugoslavije, kaže:
„Koštunica, po meni, nije nikakav pomak napravio. To se vidi po njemu; nije ni posedeo. Đinđić je bar osedeo, vidi se da je pod stresom.“
O radu republičkog premijera misli:
„Đinđić je dosta uradio, ali za sebe i za DOS.“
(„Reporter“)
Milomir Marić,
beogradski novinar, potvrđujući da je imenovan za novog glavnog i odgovornog urednika BK TV:
„Nikada se nisam bavio televizijom, o novinama ponešto znam, pa ću valjda od njih nešto i naučiti, pošto je to najbolja televizija.“
(B92)
Jelena Karleuša,
mega zvezda jugoslovenske estrade, na pitanje koji je od političara njen favorit odgovara:
„Gajim simpatije prema srpskom premijeru, koji je svetski tip političara. Najzad u politici imamo čoveka koji dobro izgleda.
Pre par godina smo u avionu sedeli jedno pored drugog, na relaciji Minhen – Beograd. Popričali smo, a sećam se da sam mu dala i moj CD. Bio je veoma komunikativan i normalan, što me je začudilo.
„…U biznis klasi smo bili samo nas dvoje. Iako je sigurno imao niz obaveza o kojima je morao da misli, pokazao se kao veoma šarmantan i neposredan sagovornik. Ako sve to prevedem na političke relacije, reći ću da ga nije mrzelo da broj svojih pristalica poveća za još jednu osobu. Delovao mi je toliko ambiciozno i istovremeno sposobno da realizuje sve svoje planove pa sam stekla utisak da će taj čovek sigurno uspeti.“
Na pitanje novinara kojem od političara bi dala „tamnu masku“, Jelena Karleuša kaže: „Naravno, Šešelju, koji čak ni vizuelno ne liči na političara, a da ne govorim o njegovim postupcima za koje je teško naći adekvatan izraz. Reč sramota je suviše blaga a, igrom slučaja, i on mi je nekada bio simpatičan.“
O svom ocu Draganu Karleuši: „On je čovek starog kova, odnosno policajac u pravom smislu te reči. Nije opušten kad su u pitanju kontakti sa medijima, ali se u poslednje vreme, sticajem okolnosti upetljao u tu priču. Namerno kažem upetljao, jer – za razliku od mog posla gde je eksponiranje korisno – ne znam da li se to može reći i za njegov posao. Ali to je već druga tema. U svakom slučaju on je uvek verovao u mene, ali nije slutio da ću postići uspeh koji se, bez preterivanja, može smatrati grandioznim. Sve to ga je na neki način zateklo.“
(„Svet“)
Branko Bulatović,
bivši, sadašnji i budući generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije, o uspesima jugoslovenskog fudbala u proteklom periodu:
„Bila su to vrlo teška vremena, u kojima je trebalo preživeti kao savez i fudbalska organizacija i u svetu i u zemlji, gde je takode bilo političkih pritisaka. Ostali smo svoji, opet podvlačim, čisto fudbalski i sportski. Zato smo i uspeli. Sa sto i nekog mesta naša reprezentacija je dogurala do trenutno 13. mesta, a ove će, verovatno biti prve kvalifikacije u celom tom periodu da nećemo uspeti da se kvalifikujemo na šampionat…“ „… FSJ je za sve ovo vreme ostao čisto fudbalska, sportska organizacija najviše zahvaljujući Miljanu Miljaniću. Miljan je zaista ljudska i moralna gromada, uvek je pronalazio načine i rešenja da FSJ ostane to što jeste, a ne treba podsećati na težinu uslova i vremena, sa svim što se pri tom podrazumeva.“
(„ID“)
Ljiljana Lašić,
glumica i dramski pisac, i pored razumevanja za svoje kolege koji „ono što nemaju u sebi moraju da imaju oko sebe“ o snimanju reklama kaže: „Ima glumaca i ‘glumaca’. Ja nisam tezgaroš. Moram da imam umetnički nivo. U životu nisam snimila ni jednu reklamu, niti ću snimiti. Postoji crta ispod koje ne mogu da idem. Ne treba da nas poistovećuju sa pevačima. Glumci su obrazovani ljudi, a obrazovanje je obraz… “ „Zamislite, igram ‘Ledi Magbet’, a neko iz sale vikne ‘Karneks pašteta!’ To bi smetnulo moju misao.“
(„Svet“)
Oliver Njego,
popularni operski pevač, koji je sa glumcem Peđom Miletićem rešio da stigne „pedalama do mira u duši“, te je otišao biciklom iz Beograda put manastira Hilandar na Svetoj Gori (četrdeset kilometara kroz Makedoniju štitili su ih pripadnici međunarodnih snaga), kaže:
„Već dve godine krstarimo biciklima širom naše zemlje. Na Svetoj Gori boravićemo mesec dana. Uz pravi duhovni odmor, živimo sa kaluđerima na svetogorski način. Budimo se u tri ujutru, celog dana obilazimo manastire, jedemo posnu, ali ukusnu hranu, pijemo fenomenalnu rakiju, crno i belo vino iz manastirskih vinograda, uz učešće u monaškim radovima i molitvama.“
(„ID“)
Jevrem Brković,
crnogorski književnik, predsednik Dukljanske akademije, u tekstu komentariše „reagovanja na američku tragediju“:
…U podgoričkom naselju Masline, narodnjaci, esenpeovci, šešeljevci bučno su proslavljali teroristički napad na američke simbole civilizacije, ne spominjući žrtve. Pjevalo se protiv NATO-pakta, klicalo Slobi-Slobodi, Srbiji. Igrali su se moravci, čarlame, čačak kolca i ostali tresiguzi uz koje se fijukće i manito nogama plete, a sve to u slavu američke tragedije…
…U podgoričkom naselju Zagorič TV prijenos Američke Tragedije pratio se uz pucnjavu pištolja i revolvera, naravno bez dozvole. Kako su stanovnici tog naselja uglavno jarke sjeverne pedigriranosti, nešto bučnijeg estradnog četništva, klicalo se čika Draži, Radovanu Karadžiću, Pavlu Đurišiću i naravno dr Božidaru Bojoviću, srpskom sinu iz Šarenaca, odnosno Jezera. Do prvih jutarnjih vijesti, i zagoračkih kokota, telefoniralo se rodnim krajevima, već usnulim i uspavanim zavičajima, čije krovove kuća još ne krase TV antene. Slavila se – Slobova pobjeda! Ima svjedoka tih slavokrvnih karnevala, paranoičnih kućnih i komšinskih procesija, morbidnih slavskih i slavljeničkih stanja, koji su glasno tvrdili da su Americi sve to uradili Slobovi momci, ljuti srpski osvetnici. Eto, u Crnoj nam Gori bilo je i takvih Bojovićevih, Šoćevih i Momirovih, pa i Peđinih, humanista. Bio je, tu i tamo, i po koji DEPEESOVAC, od onih što su još pupčanom vrpcom vezani za ideale zajedničkog DEPEESA!…
…U anketama privatnih televizija u Crnoj Gori, kao i u radio anketama, napravljenim na ulicama nekolika crnogorska grada, mnogo više je onih koji iskreno saučestvuju s američkim građanima, što osuđuju terorizam i javno se zgražavaju nad vandalskim činovima nepoznatih počinilaca. Zanimljivo je da niko od anketiranih, izuzev dvojice Podgoričana, s prepoznatljivim došljačkim akcentom, jednog Danilovgrađanina, trojice Nikšićana, i gotovo svi Beranci, nije imenovao počinioce ovog gnusnog zločina. Anketirani su pojedinci, iz navedenih gradova, odmah prihvatili da je to nedjelo Palestinaca…
(„Crnogorski književni list“)
