Predrag Azdejković,
urednik portala „Gej eho“, kaže da je zabrinut zbog toga što predsednik opštine Jagodina u poslednje vreme više priča o homoseksualcima, nego o svom gradu:
„Mene brinu ljudi koji su opterećeni LGBT populacijom, kao što je, na primer, naš dragi Mungos. On je primetio da ga mediji zovu deset puta više da komentariše pedere, nego da priča o svojoj Jagodini, akvaparku, voštanim figurama i žirafi. Pljuvati po LGBT populaciji je politički isplativo, naročito kad je seljački i vulgarno, te je Mungos uzjahao temu i ne pušta. Moram da priznam da ga malo sažaljevam jer zamislite kad pored sveg vašeg uspeha u radu u javnosti budete prepoznati kao dežurni pljuvač po pederima. Jedino što imam da poručim Mungosu i svima koji se u preteranoj meri bave LGBT populacijom jeste da prestanu da gube vreme i da se posvete sopstvenoj sreći.“
Dragan Marković Palma,
predsednik oštine Jagodina, priča o slučaju iz svog profesionalnog života:
„Pre izvesnog vremena, kod mene su u kabinet došle dve lezbijke, koje su imale oko 35 godina. Rekle su mi koje su seksualne orijentacije i da imaju problem jer su nezaposlene. Saslušao sam ih i odlučio da im pomognem. Našao sam im posao, ali se to izjalovilo jer su njih dve bile na moru u periodu kada su bile pozvane na razgovor za posao. Pa neka mi neko sada kaže da ja mrzim gejeve lezbijke!“
(„Alo“)
Vesna Joksimović,
„majka pop zvezde Željka Joksimovića, nije sakrila ni tugu što je njen mlađi sin, glumac Saša Joksimović, u senci brata, a ima više kvaliteta“:
„Moram da priznam da mi je jako teško zbog Saše. Nikako nije uspeo da se probije jer neće da mu daju ulogu zato što je Željkov brat. A Saša je talentovaniji od Željka, ali, eto, nekako nema sreće. Mada se ni Željko nije nešto trudio da ga gura, nisu oni baš toliko bliski. Razlika između njih dvojice je devet godina, pa je možda i taj generacijski jaz učinio svoje. Različiti su, Saša je prirodan i neposredan, dok je Željko stidljiv.“
(„Press“)
Mira Škorić,
pevačica, „odavno je u ljubavi s pištoljima, a to nije tajna na estradi“, a sada otkriva i zašto:
„Uzbuđuje me i pomisao da držim pištolj u rukama. Volim da pucam, naravno, samo u streljani i moram da se pohvalim da sam dobar strelac. Čvrst stav i mirna ruka je dobitna kombinacija da pogodite metu u centar, a ja posedujem ove osobine. Neko se opušta u teretani ili kafiću, a ja ne mogu da se opustim ako nisam u streljani.“
Nekada je, kaže, bila razmažena princeza, ali to se promenilo:
„Ja sam nešto kao žena sa muškim mozgom. Volim da isprobam sve opasne stvari. Privlači me sve što je opasno, odnosno opasni momci i vatreno oružje.“
(„Kurir“)
Branislav Lečić,
glumac koji je obeležio srpski film i pozorište, a od devedesetih godina počeo da ispisuje i političku biografiju – bio je vođa „plišane revolucije“, studentskih demonstracija u doba Miloševićevog režima, ministar kulture u vladi Zorana Đinđića, jedan od osnivača LDP-a, kasnije je osnovao i Pokret „Moja Srbija“, koji je bio u „koaliciji“ sa DHSS-a u vreme Vladana Batića, priča zbog čega je razočaran:
„Zato što je cilj političara, koji ne mogu da prate zahteve i glad jednog društva kao što je naše, da, u stvari, poravnaju razlike. Da postanu slični, malo ovo – malo ono, jer svi imaju isti zajednički interes, iako se drugačije izražavaju. Niko više nije izvoran, nijedna partija, što možda čak i ne bi bilo za neku vrstu kritike, jer je normalno da se i politička misao i društvo menjaju, ali pod uslovom da se menjaju nabolje. Nažalost, to nije tako vidljivo.“
Lideri partija su autokrate:
„To sam upoznao lično, i mene na tom planu više niko ne može da vara. Kad bi u svakoj od partija koje sebe nazivaju demokratskim zaista bilo demokratije, kunem se da bi onda i u društvu bilo demokratije. Dakle, ne pitajte me za pojedince. Za svakog lidera moglo bi se postaviti pitanje šta je ono što je uradio, i dobro i loše. Kada taj većinski procenat dobrog u onima koji predstavljaju politički život Srbije bude stvarno 51 odsto u odnosu na loše, mi ćemo biti u jako dobrom stanju.“
(„Večernje novosti“)
Minja Miletić,
lekarka, koja više voli da bude voditeljka jutarnjeg programa, priča o primeni svog znanja u svakodnevnom životu:
„Dešava se da me pitaju za savet i donesu lekarski nalaz da im ga protumačim, kada im pozli, uglavnom mene prvo pozovu u pomoć. Desila se zanimljiva situacija u kafiću gde stalno izlazim: jedna devojka se onesvestila i ja sam joj pomogla, a konobar me je u čudu gledao i upitao: Zar ti nisi voditeljka?“
(„Bazar“)
Jelena Popović–Ivanović,
profesorka engleskog jezika u Mašinskoj školi u Novom Sadu, „koja je na svom Fejsbuk profilu javno izvređala pripadnike gej populacije i pozvala na nasilje protiv manjina, napisala je dopis direktoru škole Dejanu Erdeljanu, koji će, kako je naveo, na osnovu njene izjave preduzeti adekvatne korake u skladu sa zakonskim normama i statutom škole“:
„Gade mi se nosioci antisrpske medijske propagande. Stav da je homoseksualnost bolest potvrđen je u mnogim inostranim zvaničnim istraživanjima. Molim da me javnost ispravi naučnim dokazima koji tvrde suprotno. Fejsbuk koristim da obavestim đake o terminima za dopunsku nastavu, ali i da komentarišem društvene anomalije.“
(„Kurir“)
Danijela Vranić,
pevačica, „napokon je progovorila o hapšenju zbog vožnje pod dejstvom alkohola i napada na policajca“:
„Znala sam šta me čeka, tako da sam možda malo pružila otpor. Izvinjavam se ako sam možda bila malo drska. Smatram da su organi reda vrlo dobro to odradili. To što sam se branila i pokazala svoju prirodu i temperament sada je već moj problem i ja odgovaram za to.“
Da li joj je neprijatno zbog noći koju je provela u zatvoru:
„Tamo mi je bilo divno, napokon sam imala mir, niko me nije uznemiravao, nije bilo mobilnih telefona, bila sam sama… Morala sam tamo da provedem 24 sata, kao što je i predviđeno uzimajući u obzir moju agresivnost, koje se uopšte i ne sećam. I baš me briga što se ne sećam.“
Da li se kaje zbog vožnje u pijanom stanju i da li ima nešto da poruči:
„Iskrena sam, stojim iza svih svojih postupaka i ne kajem se ni zbog čega. Ali, uvek postoji neko žrtveno jagnje, kao što je slučaj sa Acom Lukasom. Ne poistovećujem se s njim, nego samo želim da se opravdam. Kao, samo se Aca Lukas drogira, svi su, kao, okej. E, pa nije tako!“
(„Press“)
Oliver Njego,
operski pevač, profesor pevanja i tehnike glasa, govori o svojoj profesiji:
„Opera? Nema više, to sam otpevao. Na koncertima se pojavljujem, pevam klasiku, sve što je u granicama učtivosti i lepog ukusa. Opera je sama po sebi suvoparan žanr.“
Šta voli da oblači:
„Ono što bih nosio to je mantija, ona mi lepo stoji i to monaška. Mnogo mi lepo stoji i vojnički fazon, sve bih probao. Na groblja i koncerte oblačim odela.“
Kako dolazi do garderobe:
„Sve što imam u kući od odeće je poklon, nikada ništa nisam kupio, osim donjeg veša i čarapa. Sve bih obukao, većina moje odeće je od pokojnika. Ne šalim se. Ako mogu to da nosim, mogu i sve ostalo. Radmila Bakočević mi je od pokojnog supruga Aleksandra dala brdo stvari. Prosledio sam ono što ne mogu da obučem, a ono što mogu zadržao sam.“
(„Ilustrovana politika“)
