Ana Bekuta,
pevačica narodne muzike, u poslednje vreme u medijima povezivana sa ministrom Mrkonjićem, funkcionerom SPS-a, na pitanje da li joj je već nuđeno neko ministarsko mesto, kaže:
„Ja sam u svom poslu više od ministra jer moj mandat traje već 27 godina. Nisam član nijedne partije, niti nameravam da se politički angažujem. U štabu SPS-a sam na dan izbora bila da ih podržim kao prijatelj i da im se makar na taj način odužim, jer su i oni mene podržali kada sam organizovala koncerte.“
Predrag Azdejković,
LGBT aktivista, nema primedaba na ideju da pevačica postane ministarka:
„Ja apsolutno podržavam ideju da Ana Bekuta bude ministarka kulture. Bilo bi odlično da njene pesme postanu sastavni deo gradiva muzičkog vaspitanja i da se pevaju na školskim priredbama. Vidimo da je Mrka sposoban čovek, graditelj i sigurno ne bi izabrao neku nesposobnu i smotanu da bude izabranica njegovog srca. Zato moj glas ide predlogu da Ana Bekuta bude ministarka kulture!“
Goca Tržan:
„Mislim da je to genijalna ideja! Podržavam je u potpunosti.“
Goca Božinovska:
„Ana je divna žena. Mislim da je ona rođena za to. Ima tu facu ministarke.“
Maja Nikolić:
„Slažem se! Ja volim Anu, ona je prava dama i zaslužuje svako poštovanje.“
Žika Jelić,
muzičar, na pitanje koliko mu je trebalo vremena da položi vozački ispit, kaže:
„Nisam od onih koji su se mučili i patili i išli u auto-školu, pa posle polagali vozački ispit. Ja sam sa svoje 24 godine otišao u vojsku, u motorizovanu jedinicu. Kako sam bio vozač tenka, po odsluženju vojnog roka dobio sam civilnu dozvolu za B i C kategoriju.“
U koji automobil je, kao vozač, prvo seo:
„Porodični ‘folksvagen’ bio je prvi auto koji sam vozio. Niko od mojih ukućana se nije usuđivao da mi bude saputnik, jer sam ja taj auto vozio isto kao tenk. Svi su jedva čekali da se smirim i da me prođe ta vojnička navika.“
(„Večernje novosti“)
Dragana Mirković,
pevačica narodne muzike, nekoliko dana posle izbora govori o devedesetim godinama i pomalo o sebi:
„Devedesetih uopšte nije bilo teško da ti neko radi o glavi. Nije bilo naivno vreme i svako ko je pokušavao da živi normalno teško je opstajao. Da mi se nije dogodila ljubav, nikada ne bih otišla iz Srbije. Gde bih to mogla da odem? Sa kim? Kome? Bog me je spasao u svakom smislu i odvojio me od svih problema. A sama sebi sam najveći problem. Ovakva kakva jesam, normalna, poštena, osetljiva, jedva sam se borila sa svojim strahovima. Spasena sam pre svega na taj način što sam uspela da sačuvam svoje zdravlje. Zato sam sada ispunjena i srećna.“
I još o devedesetim:
„To je bio grozan period kog ne želim da se sećam, jer nije jednostavno biti mlada i popularna u zemlji u kojoj nema zakona. Bila sam poželjna u svakom smislu i mnogim političarima i strankama koje su želele da me pridobiju za sebe. Ne znam kako sam iz svega toga izašla neokaljana i neobeležena. Možda sam imala više sreće nego pameti. Sklanjala sam se, žrtvovala svoje devojaštvo i mladost, samo da me nigde nema. Nije se znalo ko se čime bavi, ko šta radi, od koga bi se trebalo sklanjati…“
Kako danas rešava probleme sa neprijateljima:
„Povukla sam se, nisam u žiži interesovanja, odbijam najsjajnije ponude za solističke koncerte i bilo šta veliko, jako u Srbiji. Ali, ma koliko da se povlačim, to izgleda nije dovoljno. Ime, uspeh moje televizije su mi nekako oprostili, ali dvorac mi nikako ne praštaju. Nisam uzalud ćutala da smo kupili tu građevinu, iako suprug i ja da bismo je kupili, nikome ništa nismo ni uzeli ni ukrali. Niko nije zaplakao zbog nas. Sve smo stekli svojim radom i sposobnošću.“
(„Story“)
Ivan Ivanović,
TV lice, promovisao je sebe kao predsedničkog kandidata u kampanji „Napred malim koracima“. Kako kaže, prema istraživanju „pojedinih agencija“, pred izbore je imao podršku 5,8 odsto birača, na pitanje da li bi se možda priključio nekoj političkoj opciji, kaže:
„U ovom trenutku ne postoji nijedna politička partija kojoj bih se priklonio. Takođe, nikoga od političara ne bih primio u svoj štab, jer je sastavljen od kreativnih ljudi, kakvih među političarima uglavnom nema. Vrlo sam ponosna na svoj tim i ne može neko tek tako da postane deo njega.“
Ko su mu uzori u politici:
„Nemam. Jedini čovek u svetu politike kome sam se divio bio je pokojni Zoran Đinđić.“
Ko je kandidatu za predsednika Ivanoviću pisao govore:
„Svaki govor u kampanji napisao sam i izgovorio ja. Znam da to zvuči neverovatno, jer cela Srbija misli da ne znam ništa da napišem. U stvari, i ne pišem govore, nego na licu mesta improvizujem. Verujem u iskreno i direktno obraćanje ljudima, cela moja karijera je građena na tome i ne vidim zašto bih to u kampanji menjao. Ne mogu da pobegnem od sebe.“
Koliko je Ivanović brinuo o svom izgledu tokom kampanje:
„Nimalo, nosio sam garderobu koju i privatno oblačim, a ljude je to malo zbunjivalo jer su navikli na Ivana Ivanovića iz emisije, u odelu. U suštini, stajling nije presudan, ali nije ni nebitan. Nije stvar šta nosiš, nego kako nosiš.“
Kada bi pobedio na izborima, šta bi dobio on, a šta građani:
„Ja bih dobio sve, a građani nešto. Vozio bih se državnim avionom, limuzinom, imao svoje obezbeđenje, ništa ne bih plaćao, imao vrstu moći koja magijski deluje na ljude. Svi te odjednom vole, posebno žene. Narod bi dobio nešto, ali sigurno manje od onog što bih ja dobio.“
Šta bi predsednik Ivanović uradio za svoj narod:
„Znam da bih ljudima poboljšao obrazovanje, uložio bih u kulturu, ali ne u filmove jer je u filmovima uvek neka prevara. Ti im daš lovu, oni snime film za manje para nego što si im dao, a sve ostalo stave u džep. Zato su naši filmovi nedovršeni i neispričani. Uložio bih u istorijske spomenike i njihovo renoviranje, dao bih mnogo novca u pozorište i operu.“
(„Gloria“)
Nikola Samardžić,
kolumnista, piše:
„Za publiku ‘Pobjede’ sigurno je najvažnije pitanje, zašto je ‘viđenijim’ otporašima stalo da ‘ruše’ Đukanovića? Kako su Demokratska stranka i njeni otporaši zaboravili njegovu Crnu Goru u kojoj su se krili i punili torbe dolarima koji su završili u njihovim zamašćenim gaćama, umesto u srpskoj demokratiji? Da li će crnogorski ‘otporaši’, ujedinivši Crnu Goru, srušiti ‘Đukanovićev režim’ i u Crnoj Gori uspostaviti demokratiju i vladavinu prava? Politička korektnost i savremene levičarske sociološke teorije verovatno ne dopuštaju da se postupci i odluke vezuju za socijalno poreklo, karakter ili domaće vaspitanje. Ali, među nama, razumećete, fukara ostaje fukara. I kad se obuče, i tobož upristoji, kad se obogati, i kad počne da se pita. I nadam se da je ovo sve početak kraja, ne Crne Gore kakva jeste, nego one Srbije koju je fukara prilagodila potrebi da opere svoje poreklo.“
(„Pobjeda“)
