Žuta štampa i crna hronika

Televizija je medij koji deluje najlicemernije kada se bavi etikom. Prosto, šum koji televizija pravi potpuno zaglušuje etičku diskusiju. Slika će vas odvući od suštine, govornik će vam možda biti antipatičan iako su vam njegova gledišta bliska, ozbiljan razgovor prekinuće blesave reklame, a voditelj će hteo to ili ne uvek biti u poziciji nekakvog arbitra čemu po pravilu nije dorastao. Televiziji je potreban spektakl, a ne razum, pa sam zato uvek skeptičan kada se najavljuje „otvoreno o“, ili „analiza svih aspekata“ ili „fenomenološki pristup“. Iza svih kvazipolemika, ili stoji naivna ideja da će se promeniti stav gledalaca (naročito politička orijentacija) ili loše prikriveni materijalni interesi – čitaj, lova bato.

Protekle nedelje u Hrvatskoj su se odigrala dva medijska mini zemljotresa. Prvi je spektakularni koncert Lepe Brene u Zagrebu, koji se poklopio sa organizovanjem Gay Pride manifestacije (osmi put po redu). Možda je redosled mogao biti obrnut. Desničarske organizacije su protestovale, a HRT im je dao priliku da iskažu svoje mišljenje. To su nekakve stranke čistog prava, vjekovne čistoće, najčistije kakvoće, priznajem da su likovi izgledali kao da su ispali iz neke novele Ante Tomića. Znate, to su oni likovi (nalik na ove odavde) što dišu 100% čisti hrvatski zrak, pa ih gej parada dovodi do izbezumljenja. Po pravilu, u ovakvim situacijama je ključno kako će se ponašati – policija. Ako se organizuje profesionalno, onda nema problema, Gej ekipa održi paradu, ovi „čistunci“ zapenušaju, ali se na kraju svi raziđu srećni i zadovoljni. Problem nastaje kada televizija želi da izvuče „moralne pouke“ za sledeći put.

Dakle, samo što su desničari i nacionalisti nekako progutali mrske homoseksualce, postavio se problem koncerta Lepe Brene. Logika je jednostavna – ovi dečki i cure, makar se i voleli istopolno, na kraju su Hrvati i Hrvatice, al šta će u Zagrebu Lepa Brena. Opet se na televiziji pojavila diskusija o ulozi Lepe Brene, o štetnosti folka i turbo-folka, o genocidnom Grandu i udrugama branitelja koji tobože pristaju da koncert bude održan, ali da novac bude uplaćen u humanitarne svrhe. Eto kuda nas je opet odveo turbo patriotizam, do pitanja – kome ide lova. U tom pitanju leži i odgovor na sve kvazipatriotske dileme, jer Brenin koncert ima nekoliko značenja. OK, otopljavanje odnosa je jedan, možda najmanje bitan. Mnogo je važnije otvoreno priznanje (kao i tokom koncerata Bijelog dugmeta) da je hrvatska medijska scena (čitaj estrada) strogo kontrolisano i monopolizovano tržište. Lepa Brena je u paradoksalnom smislu – za hrvatsku ekonomiju, primer slobodnog tržišta, razbijanja monopola i legalizacije faktičkog stanja. Zamislite – Hrvati i Hrvatice – vole narodnjake i, štaviše, vole narodnjake iz Srbije! Ponovo je policija imala značajniju ulogu od televizije, koncert je protekao bez problema, obezbeđenje je bilo profesionalno i tu se priča završila.

U Srbiji je slika bila malko drugačija. Ukoliko su tabloidi tvorci medijske slike u Srbiji, onda smo svi skupa dovedeni u veoma nezavidan položaj. Zamislite zemlju u kojoj će vrhunski moralni arbitri biti tabloidi, a tv-programi će se samo truditi da iste priče ekranizuju. Jedno od pravila žute štampe je ta vizura „iz ugla običnog čoveka“ koja je veštačka. Taj „obični čovek“ je u stvari ekipa za linč, koju samo treba usmeriti prema najbližem pederu, narkomanu, preljubniku/preljubnici, slobodoumnom čoveku ili, što je najčešći slučaj, prema žrtvi. Ko će sutra biti žrtva, određuje onaj ko plati, ili mogući tiraž – dakle opet pare. Čini mi se poštenije kada se predstavite kao 100% čisti Hrvat, Srbin, mudžahedin, mrzitelj Brene, ili pedera – napišete transparente, vičete „ua“ i pokažete šta hoćete. Međutim, ako se svakoga dana u tabloidima predstavljate (ili tačnije krijete) iza „glasa običnog naroda“ i „zdravog razuma“, onda imamo ozbiljan problem. Onda se svi ponašamo kao oni seljaci iz Ždeglova kod Lebana gde je pre nekoliko dana duševni bolesnik Slobodan Ivković zaklao Bojana Đokića, dečaka od 17 godina. Svi u selu su godinama znali da je Slobodan lud ko struja, da po ceo dan sedi pred kućom i zapisuje „koga će sve da sredi“. Niko nije reagovao na njegove pretnje, nego su svi sa njim iz straha bili u divnim odnosima, po logici – daj lepo sa ludakom, pa neće da te dira. Taj snishodljivi odnos sa ludacima prepoznatljiv je i u slučaju medijskog linča lista „Kurir“ nad Oljom Bećković i njenim detetom, a podsećam vas da je ona već bila žrtva tabloida. U tom slučaju, ako smo slobodu medija sveli na ludačko ponašanje, lišeno odgovornosti i profesionalizma – onda zbogom, pameti.