Zlo pod suncem

Pitanje da li treba izvršiti samoubistvo, prema Alberu Kamiju je centralno pitanje filozofije. Za razliku od Viktora Frankla, koji je utemeljio “lečenje smislom”, Kami je upravo besmislenost života smatrao osnovnim uslovom slobode, a sizifovski posao besciljnog postojanja proglasio istinskim razlogom za sreću. Knjiga Na vrhuncu beznađa, napisana desetak godina pre Kamijevog Mita o Sizifu, međutim, beznađe i očajanje uzdiže kao najviša iskustva ljudskog postojanja.

U vreme kada se još zvao Emil Čoran, pre odlaska u Pariz i promene prezimena, Sioran je, postavljajući samome sebi pitanje “Zašto ne izvršim samoubisvo?”, odgovorio: “Zato što smrt prezirem isto kao i život”. Samo prividno, ova sentenca ima prizvuk zen-priče. U stvari, život i smrt, prema Sioranu, treba da postanu predmet prezira tek onda kada prestanu da budu fluidni i neuhvatljivi, kada njihov sadržaj bude zarobljen “izrazom i formom”, kada, sistematizovani i uronjeni u nekakav smisaoni sklop, postanu polovi, suprotnosti. Život, divlji rast “duhovnih sadržaja”, prema Sioranu, u svojoj najvišoj manifestaciji je istovremeno – slika smrti, a jedini način da se u svetlu ovog iskustva odgodi umiranje je pokušaj da se ono objektivizuje, da se o ovom iskustvu piše. Pronašavši katarzu u pisanju, dvadesetdvogodišnji Sioran u Rumuniji nije skončao, za razliku od Ota Vajningera koji je bio približno istih godina i živeo u Beču, tridesetak godina ranije.

Na vrhuncu beznađa iz 1934. godine je prva Sioranova filozofska knjiga. Pa ipak, njen autor je, na više mesta, kasnije naglašavao da ona sadrži sve one teze koje će godinama biti razrađivane u potonjim rumunskim i francuskim radovima, i da predstavlja njegovo najdoslednije delo. Razbarušenost forme, odustajanje od “geometrijskog reda” izlaganja, podseća na strukturu Ničeovih dela koja su inače bila glavna Sioranova lektira za vreme studija filozofije u predratnom Bukureštu. Dionizijska neukroćena iskustva, sadržaji koji se opiru svakoj sistematizaciji, baš kao i u Ničeovim ranim tekstovima, spojena su sa apolonskom kreativnošću, “vremenskim begom iz kandži smrti”. Međutim, dok kod Ničea ovaj spoj, o kome svedoči antička tragedija, podrazumeva makar simbolički gubitak individualnosti i povratak mitskoj utrobi, “prirodi” – kod Siorana je najdublje i najpotpunije iskustvo života moguće samo u samoći, očajanju i ljubavi, dakle, u omeđenim individualnim iskustvima: “Plamenovi života gore u zatvorenoj peći, odakle toplota ne može da izađe” – piše Sioran. Individualna strast besmisla “baca demonsku svetlost na haos”, na neuređen svet, u kome je svako osuđen na sopstveno očajanje, neuporedivo sa očajanjem drugih. Nije moguće univerzalizovati ni jedno samotno iskustvo očajanja i na osnovu toga graditi vrednosti, sisteme, logički konzistentne iskaze, filozofske teorije. Zato je, za razliku od Ničea, iskustvo života suočenog sa besmislom kod Siorana nalik mističkom, ne-racionalnom, nadumnom doživljaju, o kome se, međutim, ipak može govoriti i pisati. Ova individualna iskustva lišena su ne samo smisla, nego i odgovornosti prema bilo kome i bilo čemu. Samoubilački raspoloženi Sioran, u jednom periodu, podržava nacizam, tada tek dospeo na vlast u Nemačkoj – iako će se od ove podrške, lišene doduše svakog neposrednog angažmana, kasnije odreći. Ako je život neotklonjiva indivudualna patnja, onda više nema razloga voditi brigu o svetu, baviti se opštim blagostanjem. Za Siorana iz francuske faze nacizam je podjednako loš kao i njegovi politički takmaci u dvadesetom veku, kojih se takođe odricao.

Uprkos tome što će u gotovo svakom svom radu biti kritičar religije, od dela Suze i sveci (pisanog na rumunskom), do Zlog Demijurga, objavljenog tokom pariskih dana – Sioran nikada neće potpuno napustiti hrišćanske orijentire, što ne treba objašnjavati činjenicom da je potekao iz hrišćanske porodice i da mu je otac bio pravoslavni sveštenik. Spoj istočnjačkog primata nebića nad bićem Sioran će, u svojevrsnom novom manihejstvu, povezati sa hrišćanskom tradicijom, izbegavajući da pritom gradi nove religijske, etičke ili istorijske sklopove. Ničeova “volja za moć”, koja se hrabro odupire iskustvu haosa, za Siorana je podjednako vredna prezira, kao i veliki filozofski sistemi iz prošlosti, u kojima tinja vera u logičku uređenost sveta i prevladavanje besmisla. Vatra života je neprestano suočena sa “zlokobnom prirodom materije”. Iz sučeljavanja životne strasti i užasa postojanja nastaje agonija, koja potpunije svedoči o stanju stvari od svakog logički zasnovanog izlaganja. Zato treba dići ruke kako od logike, tako i od produženja vrste. Nevolja rođenja može biti prevladana antinatalizmom koji Sioran razrađuje u nekoliko svojih francuskih naslova (Kratak pregled raspadanja, Nevolja biti rođen, Iskušenje življenja). Antinatalizam, proistekao iz užasa života, kao da je izveden iz biblijske Knjige propovednikove u kojoj drevni autor, prethodno nabrajajući sve zlo pod suncem, zaključuje da više i od živih i od mrtvih treba hvaliti one koji još nisu rođeni. Sioran, međutim, za razliku od Propovednika, ne nudi nikakvu nadu, a njegov antinatalizam, takođe, nije istovetan jednoj od završnih replika Fon Trirovog filma Melahnolija, u kojoj Kirsten Danst kaže da je život na Zemlji greška koja će uskoro biti otklonjena. U knjizi Na vrhuncu beznađa, sred gorčine i očajanja, autor nenadano, govoreći o prvobitnom haosu, ukazuje na kosmičke mogućnosti nastanka budućih oblika. Skepticizam i pesimizam ne mogu biti univerzalni jer bi u suprotnom poricali ono što tvrde – da se ni jedno iskustvo očajanja ne može pretvoriti u princip. Možemo biti skeptični i pesimistični samo pred onim što možemo da sagledamo. Haotični početak, baš kao i klimaks ovoga sveta, ipak, ukazuju na mogućnosti koje nisu realizovane. “Mogu živeti samo na početku i na kraju ovog sveta”, kaže Sioran, zato što taj vrtlog nastanka i kolapsa pokazuju i druge moguće ishode.

Ukoliko se besmisao sveta u kome živimo, kako je govorio Sioran, otkriva kao liberalizam s jedne i totalitarizam s druge strane, znači li to da je ipak moguće nadići zlo pod suncem, makar u kontemplaciji izmaklih mogućnosti? I može li taj individulani uvid postati (politička) osnova za ublažavanje užasa ovog sveta? Sioran bi nesumnjivo dao negativan odgovor na oba pitanja. Suočavanje sa užasima ovog sveta, iznad “priglupog entuzijazma” ljudi koji ljubavlju prema svemu i svakome nastoje da prenebregnu strahote i besmisao postojanja, međutim, predstavlja vid razgradnje, pa utoliko i novo haotično pokretanje prvobitnog vrtloga, otvorenost za nove forme.