Ženska strana Nišvila

Kao i toliki drugi, Zoran je Ćirić počeo kao pesnik, nastavio kao pripovedač, a onda se bacio – na romane… Još od Prisluškivanja, a naročito od NIN-ovom nagradom ovenčanog Hoboa (2001), famozni Magični je težište svog pisanja – s promenjivim uspehom – prebacio na najkompleksniju i najzahtevniju, ali bogme i „najisplativiju“ (ne samo i ne nužno u novčanom smislu) savremenu književnu formu…

Pa ipak, Ćirić je, kada je u formi, kada mu se hoće i kada obuzda određenu vrstu književno neproduktivnog egzibicionizma, slika i prilika onoga što se kadgod nazivalo rasnim pripovedačem: čovek koji, igrajući „na male golove“, demonstrira paradoksalan dar za nadahnuto pripovedanje u stilu lapidarne baroknosti, i u čijim je nedugim pričama više nego dovoljno mesta za sve ono Važno U Životu, od (polu)tužnih ljubavi do smešnih kretnji (a bogme i smešnih ljubavi i tužnih kretnji, u zapaprenom prepevu kunderijanskih elegija na sočni nišvilski), od potmulog sredovečnog veltšmerca do razuzdane poročnosti svake moguće vrste južnjačkih uteha – dakako, uglavnom kao načina za prikrivanje sredovečnog veltšmerca… Bilo je to, na sjajan način, tako očigledno u jednom od njegovih ukupnih književnih vrhunaca, pripovedačkoj zbirci Starinska stvar, objavljenoj one godine kada i njegov najznamenitiji roman. I onda je, velim, usledila epoha romana u Ćirićevom životu & radu… Između njih udenula se zbirka priča Tvrda ljubav, sa nekoliko jakih mesta, ali kao celina ipak nešto ispod očekivanja; sledeća zbirka Solidno srce, sa dosta neprovarljivih momenata, stvar je sasvim pogoršala: bilo je očigledno da je jedan model na izdisaju. Ali, ima li uopšte drugog na raspolaganju?

Nova zbirka Ćirićevih priča – njih čak dvadeset na broju – Telesna straža (Kulturni centar Novog Sada, 2010) daje odgovor na ovo pitanje. I, kakav je odgovor? Svakom mogućem skepticizmu uprkos – uključiv i onaj dolepotpisanog, kojem bar nipošto ne nedostaje simpatija za lik i delo logoreičnog Južnjaka – odgovor je više nego pozitivan i više nego ubedljiv. To jest, Telesna straža već sada se kandiduje za jedan od vrhunaca sezone, mada je veliko pitanje hoće li imati takvu (posebno kritičku) recepciju, jer bi je mogla unapred pojesti određena vrsta ma-znamo-već-Ćiru recepcijskog zamora. A to bi bilo gore od puke štete: to bi bila nepravda.

Sam početak zbirke ne da ne obećava, nego rasteruje: Vožnja u beskrajnom crvenom krugu je, kao da opravdava sopstveni naslov, katalog svih onih „mačističkih“ opštih mesta koja Ćirinim prilježnijim čitaocima odavno na nos izlaze, i otuda je sasvim suvišna u kontekstu ove knjige – šteta što se nije našla u Solidnom srcetu, tamo bi se mnogo bolje uklopila… No, već sledeća Pronađi me onakvu kakvu si me ostavio suštinski menja stvar: u pitanju je moguće i najbolja priča ove knjige, izvanredna studija ženskog angsta koji narasta u „socijalno neprihvatljivo ponašanje“ i ludilo, i ova priča zapravo započinje seriju proza sa ženskim naratorom razbacanih po ovoj knjizi, a mahom i najboljih u njoj: vidi se koliko Ćiriću beskrajno prija uloga naratorke, jer ga ženski pripovedački glas unapred sasvim rasterećuje zamornog manirizma „Magičnog“, čija doživotna kurajberska muškobanjasta adolescencija već malo udara na ganglije… Slično važi i za narednu, „beogradsku“ priču Kibiceri svih zemalja, ujedinite se!. Sledeća, Jedna kratka železnička kao da je jedan duhoviti odvojak Ćirinog najnovijeg nišvilskog soc-noar krimića, dočim je Ovaj svet neće da stane još jedan prozni zgoditak iz „ženske serije“, ovaj put u ritmu heroinskog bluza; potom, Jevanđenje po Magičnom koje srećom kratko traje, a onda Došao sam da ti kažem da dolazim koja traje nešto duže. Kad duša boli, telo ne oseća jedan je od onih, u Ćirićevom opusu relativno zapostavljenih „prigradskih“ bisera u kojima je južnjačko selo poprište svakojakih mračnjikavih strasti ispod tankog pokrova kvaziorijentalnog patrijarhata. U Reketiranju u belom Magični uleće – sa uobičajeno nečasnim namerama – u tenis-svet lokalnog novobogataštva, kvarnog na više od jednog načina. Ako ovo nije za tebe, kao kratka (para)ljubavna molitva, jedan je od najboljih eksplicitno lirskih intermeca u vaskolikoj ćirićijani…

E, sad ću već morati da preskačem, da bi stalo… Buzer i buzeranti jedna je od onih Magikosovih fantazija bez kojih se moglo, i koje su inače nekako primerenije Ćirićevim free jazz-kolumnama; Moja vrsta je, moglo bi se reći, meraklijska ženoljubna studija s poentom; Noćna kretanja nas, nadugačko i razigrano, upozoravaju da trošno muško srce ne mora da može da izdrži sve što kvarna muška mašta može da poželi… Nešto neobavezno o otvorenom bolu novi je prilog „ženskoj“ tj. najboljoj strani nove Ćirićeve proze; Zajedno kroz život je „medicinski“ koncizna i beznadna narkopeja kao da je izašla iz neke od ST-ovih pesama; Novogodišnji program je parče iz konvencionalnog „magičnog“ repertoara, ali od bolje sorte; Nema sujeverja u dolini suza – koja se dolina, gle, u ovoj priči proteže od Sombora do Kipra, a i šire – izvrsno je komponovan isečak iz mučnine devedesetih, dat iz naizgled „razblažujuće“, postranjene perspektive. Na koncu, Testosteron i estrogen, kao neki dodatno sazreli dodatak najboljim stranicama, recimo, Nišvila, logično zaokružuje ovu knjigu.

Malo je zbirki (recentnih, a ne izabranih) priča u opusu bilo kojeg pisca, u kojima nema primetnih kvalitativnih oscilacija. Tome nije sasvim pobegla ni Telesna straža, no ipak, radi se o pretežno veoma dobroj prozi, jezički „nabrijanoj“, baš testosteronskoj i estrogenskoj, svakako ćirićevskoj, a opet uz razumnu dozu čirićizama. Za razmatranje i (ne)slaganje te trošenje i uživanje jeste, za propuštanje nikako nije.