Zauvek u gradu duhova

Koventri, grad pobratim Beograda, krajem sedamdesetih 20. veka. Tokom nacističkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ovo englesko mesto najviše je stradalo na Ostrvu, te je time zaslužilo titulu koja ga zauvek blizanački vezuje sa Beogradom i par drugih evropskih mesta, sve samih žrtava bestijalnosti tog sad već pomalo zaboravljenog sukoba… Svojevremeno smo zbog toga lokalnim vlastima Koventrija donirali finu drvnu građu, koja je poslužila da se izgradi unutrašnjost tamošnjeg respektabilnog gradskog pozorišta, što se i dalje zove „Belgrade“, i spada u najveće u Velikoj Britaniji. Uvek levičarski i radnički usmeren, grad se krajem sedamdesetih ponosio mešanjem mladih svih boja kože, ekipom koja se nije odvajala, uprkos povremenim provokacijama, pa i tučama sa fašističkim grupicama. Odatle je krenuo revival ska muzike, popularne sa obe strane rasne barijere.

Rana istorija mešanja punkera i rude boysa, mladih engleskih belih i crnih otpadnika, uz slušanje regea – dobro je dokumentovana. U londonskom klubu Roxy, prvom okupljalištu pankera tokom 1976, zapravo se sve vreme puštala skoro isključivo jamajkanska muzika. Kako je potpisniku jednom prilikom opisao Don Letts, tamošnji DJ i kasnije uticajna kulturna figura: „A šta smo drugo mogli da puštamo, budući da pank singlova tad još nije ni bilo, tek je trebalo da se pojave… klincima se dopadao drugačiji zvuk sa Jamajke, rege, dab, rokstedi, ska – i to što ih na tom mestu niko nije tukao.“

Osim regea, u isti revolucionarni miks su dakle stali i drugi žanrovi, a pre svega – ska. U pitanju je plesna muzika zasnovana na eksplozivnom, seckavom dvotaktnom ritmu, nastala na Jamajci pedesetih godina po predlošku američkog R&B-ja – dobijanje državne nezavisnosti ovog karipskog ostrva pretvorilo ju je u zvuk nacionalnog ponosa, i njihov prvi međunarodni kulturni izvoz. Popularnost koju je ska zadobio u jamajkanskim kvartovima širom Ujedinjenog Kraljevstva bila je prvi znak samosvesti te manjine i stvar njenog žarkog ponosa.

Tek potom se pojavio rege, i posebno Bob Marli, koji je u to vreme već uveliko živeo u Engleskoj, ali koliko god voljen, bio je slavni import, a ne lokalni original. Transfer rege ideja u gitarsku muziku svakako se desio u samom Londonu, jer su The Clash još na debi albumu 1977. zabeležili njegov žestoki miks sa pankom (on se završava legendarnom Police and Thieves, ubrzanom obradom ranijeg socijalno osvešćenog hita crnog pevača Juniora Marvina). No, bilo je potrebno dočekati kraj sedamdesetih da bi i ska počeo da dobija svoj autentičan belački oblik – nekim čudom, baš u Koventriju. U tom provincijskom središtu, iz čiste čamotinje, do tad nepoznata grupica po imenu The Specials stvorila je 1979. svoju izdavačku kuću 2 Tone, da bi mogla da snima ono što želi: glavna ideja im je bila da naprave savremeni ska, sa angažovanim tekstovima, što će imati smisla za svesnu omladinu, prepuštenu samoj sebi, bez svojih medija i ikakve zabave. Bio je to žustar zvuk za igru, koji nije krio gorčinu – pank za one koji nisu hteli da se guraju i pljuju, rege za one koji su želeli brže da se mrdaju, i prljavi podrumski disko za one koji nisu mogli da smisle lažni sjaj šljokica.

RADOSTI DEPRESIJE

Prvi i najznačajniji sastav 2 Tone etikete, kad je u pitanju prenošenje ideološke poruke, bili su i ostali The Specials. Njihov odlični debi album (The Specials, 1979) praktično je utemeljio novi ska zvuk kao britanski zvuk, dovodeći udarni singl A Message to You, Rudy (obradu verzije iz 1967), na mesto najpoznatije pesme te godine. Lansirajući crno-beli stil oblačenja, oni su pokrenuli i mini-modnu revoluciju, koja se brzo raširila, stigavši i do Beograda, u kome ste tokom 1980. na prosvećenim žurkama mogli da vidite vesele mladiće i devojke obučene u crno-belo, pune sebe i ideje kako ih samo nošenje takve odežde čini svetski slobodoumnim i drugačijim u našim stegnutim socijalističkim okvirima. Ništa nije moglo biti dalje od istine, jer ta zaštićena ekipica koja je na život gledala bezbrižno kao „komiku i šalu“, jednostavno nije shvatala da crno i belo označavaju dotad nečuveno jedinstvo crnih i belih, nastalo u kapitalističkom bespuću ekonomski razrušene Velike Britanije tog doba, iz koje je upravo iznikla ultrakonzervativna vlast Megi Tačer.

The Specials i 2 Tone su nastali iz potrebe da se premosti ova veštačka podela među omladinom, koju je trovala roditeljska rasistička retorika. Jerry Dammers, klavijaturista, pevač i autor pesama, stajao je ne samo u srcu The Specialsa, već i projekta izdavačke kuće koja se od početka dala u okupljanje sličnih mešanih grupa, kakve su bile The Selecter i The Beat, sve redom kasnije uspešne na top listama. Sam „two-tone“ zvuk kombinovao je jamajkanske muzičke forme sa new waveom, što je do tog trenutka bio prilično ekskluzivno belački proizvod. Anti–establishment poruka bila je, samim tim, sadržana i u muzici i u liku benda u kome je ravnopravno sviralo par belih i par crnih momaka: bilo je to potpuno nedopustivo, a za neke verovatno i neshvatljivo svetogrđe – rušenje svih pop kanona važećih do tad, a koji su podrazumevali da belci sviraju samo sa belcima, a crnci samo sa crncima. Ništa nije bolje otkrivalo masovni zapadnjački primitivizam, kog u to doba nismo ni primećivali, verovatno zato što smo i sami bili isti takvi.

Kao neka vesela, laka varijanta „novog talasa“, ovaj prijemčivi zvuk istog časa je iznedrio pop-ska gigante Madness, jedan od najpopularnijih i najduhovitijih sastava epohe, ostavivši dubok utisak na mainstream muziku, odakle su nam ubrzo došli i The Police, da iskopiraju sve živo. Kao što smo rekli, sve ovo puštalo se svojevremeno po našim žurkama sa krajnje površnim razumevanjem, kao radosni zvuk novog vremena, onog trenutka kad je jadno zakasneli pomodni Beograd oko 1980. uspeo da provali kako su se 3-4 godine ranije desili pank i novi talas, najznačajnija pop kulturna revolucija posle hipi kontrakulture… da bi se nakon Paket aranžmana busao u grudi da imamo jednu od najoriginalnijih novotalasnih scena u Evropi – što je bilo tačno, ali pre svega zato što je do 1981. new wave u Engleskoj već počeo da zalazi. Pred nama je bio dug put do kapitalizma i njegovih nečovečnih društvenih podela, u kojima sad živimo i sigurno bolje razumemo o čemu se stvarno radilo u tadašnjoj ska muzici, kao i celom „novom talasu“.

JOŠ SPECIJALNIH

Pošto su prvim albumom definisali šta je ska muzika u modernim vremenima, i zajedno sa Madness, The Selecter, Bad Manners, The Bodysnatchers, zavladali top-listama u kratkom periodu od 1979. do 1981. – svojim drugim albumom More Specials izašlim jeseni 1980, The Specials su ska pretvorili u umetničku formu iz koje se može ići gde god ti srce poželi. Za njih kao rodonačelnike, ska je na ovom vizionarskom albumu bio samo predložak za dalje muzičko eksperimentisanje, putem čijeg skakutavog ritma se moglo opuštenije otići u najgorču društvenu kritiku i najžešću političku osudu.

More Specials spada u najbolje druge albume u istoriji i briše pravilo po kome su ti proizvodi obično konfuzni poduhvati nastali u žurbi posle uspelog debija. Upravo suprotno, ova ploča predstavljala je korak dalje za bend u revolucionarnom smeru, sa lakoćom otvarajući mogućnost za formiranje nekoliko novih klupskih žanrova u budućnosti, utemeljenih u pojavi ravnopravno mešanih belačko/crnačkih sastava – trip hop, džangl, grajm – svi duguju ponešto albumu More Specials, koji je sa sobom doneo pozni vrhunac nove muzičke i društvene slobodoumnosti za kojom se u „novom talasu“ žudelo.

Demonstrirajući organsko jedinstvo u različitostima, The Specials su postali istinski specijalan bend – upravo o tome se radi na More Specials, tom melanžu mnogih stilova i muzičkih jezika, od ska, preko new wavea i daba do laundža. Više to nije bio jezik uličnih gubitnika, nego studija karaktera savremenog društva, data kroz komentare proširenog sastava mislilaca iz predgrađa, koji sagledavaju dublju civilizacijsku propast što je upravo počinjala. The Specials se nikad nisu bavili samo muzičkom revolucijom, već i moralnom revolucijom koja ju je omogućila, otvoreno nadahnuti idejom da se kroz pop kulturu nametne predstava socijalne promene kao neophodnosti.

Vizija jedinstva u zabrinutosti ljudi svih boja kože, ono je što čini osnovnu poruku albuma, od pesme Enjoy Yourself koja na njegovom početku i kraju sarkastično raskalašno poručuje: „samo uživajte / kasnije je nego što mislite“. Ali prave zabeleške iz stvarnosti počinju sa Rat Race,

gitarskom melodijom u okviru koje se secira vetropirasto ponašanje studenata iz bogatih porodica, koji ne moraju da uče, jer znaju kako ih negde čeka posao, što nema nikakve veze sa krajnje neizvesnom budućnošću ogromne većine ostalih kolega. Za sličnom idejom beleženja drastičnih socijalnih razlika ide i veselo-setna Hey, Little Rich Girl, ska o bogatoj devojci koja pokušava da uspe u Londonu na pogrešan način. Čisto da nam nagovesti okvir u kome žive naši junaci, između se umeće apokaliptična Man at C&A da ovekoveči paranoičnu atmosferu hladnoratovskog straha od nuklearne katastrofe, nošena apokaliptičnim duvačima. Do Nothing daje portret gradskog bespuća po kome se kreće većina mladih ubijenih u pojam, kojima je „moda bila jedina kultura“, dok je policija mogla da ih nekažnjeno udari među zube, i oni se ne bi bunili, „jer to nije njihova funkcija“. Sve se to završava furioznim šaljivim poigravanjem sa mitom o Džejmsu Bondu, kao simbolu belačke supremacije, u Sock It to ‘em J.B.

Remek-delo na albumu „More Specials“ svakako je kompozicija koja otvara drugu stranu – Stereotypes / Stereotypes Pt. 2 – čije sonična tekstura i danas deluje nestvarno. Mešajući tokom više od 7 minuta dab, prateće vokale koji neodoljivo podsećaju na neku rusku narodnu pesmu, kao i brbljanje teksta nalik na repovanje, ona nam isporučuje storiju o dva karaktera različite boje kože: jedan je belački stereotipni lik, koji provodi svoje vreme kao oličenje ispraznosti, ne znajući zašto ide u društvo i pije pivo, na kraju se slamajući pod teretom sopstvene ništavnosti, dok je drugi crnac koji samo želi svoju muziku da sluša na stereo aparatu. Ova fantazija spada u vrhunce novotalasne imaginacije, dočaravajući nam muziku kakva nije još postojala 1980, i otvarajući vrata za dolazak Massive Attack, Trickyja, Portishead i srodnih frakcija, uključujući i naše bendove od Šarla Akrobate do Kande, Kodže i Nebojše.

Kao lahor lagana I Can’t Stand It, donosi nam tešku temu: dopevavanje Terryja Halla, glavnog vokala The Specialsa, sa pevačicom Rhodom Dakar, kroz razmenu rečenica beleži jednu gorko-slatku autodestruktivnu ljubav, iz koje se njihovi likovi ne mogu izvući. Pred sam kraj, suočeni smo sa još jednom numerom o apsurdima lažne egzistencije – International Jet Set – gde se uz karakterističan paradni zvuk opisuje zamor od putovanja avionom širom sveta, na kojima se samo čuje besmislena lagana prateća instrumentalna muzika („muzak“), te viđaju bogataši koji se dobro zabavljaju trošeći nemilice, sve dok letilica na kraju ne počne neumitno da pada. Finalne reči su opet, već pomalo pijano i sa mogućom zebnjom ponovljene: „samo uživajte / kasnije je nego što mislite“…

The Specials su na More proizveli stilizaciju koja je njihovoj originalnoj poruci omogućila da zaplovi kroz vreme, dolazeći na ovom i sada nedokučivo raznovrsnom i zarazno poletnom albumu do nas, da nikad ne prestane da pokreće noge i bistri glavu.

DOVIĐENJA I HVALA NA NEPOVERENJU

Svađe u The Specials su eskalirale još tokom snimanja drugog albuma, jer se nisu svi u ovom sedmočlanom sastavu slagali sa novim usmerenjem, pa je on efektivno označio kraj epohe, kao i drugi veliki new wave albumi iz 1980. Preostalo je samo da se stavi tačka na i, te da svi odu u legendu – što se i desilo leta sledeće godine, kad su originalni The Specials objavili svoj poslednji singl, završivši karijeru veličanstveno, svojim najvećim hitom: Ghost Town.

Veliku Britaniju su tokom proleća 1981 zahvatili neredi, u čak 35 gradova. Do njih je došlo zbog ekonomskog sloma, duboke privredne depresije nalik na onu iz tridesetih koja je pogodila Ostrvo, baš pošto je Tačerova preuzela vlast 1979. Njen odgovor na visoku inflaciju i krizu u snabdevanju naftom, bio je rigorozna štednja na državnom nivou, što je odmah pogodilo siromašne. Znajući šta će se desiti, ona je brzo dala široka ovlašćenja policiji, koja je od tad smela da privodi samo na osnovu sumnje, obrušavajući se odmah na sve „obojene“, čiji su poslovi preko noći nestajali. Ulična pobuna koja je eksplodirala u predgrađima svih velikih urbanih centara, delovala je kao nezapamćena pretnja britanskom društvu, te je tiha većina zapravo navijala za Megi Tačer, nadajući se da će slomiti bundžije bez obzira na cenu.

U tom trenutku, The Specials su bili na engleskoj turneji i sve videli iz prve ruke, ušavši u košmar raspada društva iz sopstvenih pesama – bake kako na ulicama rasprodaju poslednje komade escajga, besne mlade ljude u crnačkim kvartovima, policiju pod punom opremom za razbijanje nereda, kako nasrće na civile. Sročen kao konačni komentar na ovo nacionalno ludilo, singl Ghost Town nije opisivao anti-utopiju, nego raspad civilizovanog društva u realnom vremenu.

Izabran za pesmu godine u svim muzičkim časopisima, Ghost Town zvuči i danas večno. Njegova vizija opustelog grada nadišla je taj trenutak u kome se ozbiljno ljuljao britanski kastinski sistem. Reči skrivaju mnogo dalekosežniji užas, kog smo iskusili tokom ove kovidaste godine, sa perspektivom da se on produži u budućnosti, u raznim još nepoznatim oblicima. To je jeza permanentnog vanrednog stanja, u kome na ulicama više nema nikog, trgovi su prazni, a samo se još sećamo vremena kad su bendovi svirali uživo.

U spotu, kog svi znaju, The Specials se voze kolima koja vrludaju ispražnjenim ulicama, preteći da će se zakucati u prvi zid. Baš tako, kao u kolima koja možda niko ne vozi, danas se osećaju sva društva na ovom svetu.

Pesma koja se prenosi sa generacije na generaciju, kaže sledeće, i nema joj se šta dodati:

This town (town) is coming like a ghost town
Why must the youth fight against themselves?
Government leaving the youth on the shelf
This place (town) is coming like a ghost town
No job to be found in this country
Can’t go on no more
The people getting angry

(Ghost Town)

I to zvuči kao naša sudbina.

The Specials su bili svesni kako iza njih i relativnog neuspeha napora cele new wave generacije da svet učini plemenitijim mestom – dolazi pustoš. Oni su je opisali. Mi je živimo.