Zašto nam treba Avala film

Centralni filmski studio u Košutnjaku (Avala film) sagrađen je odmah posle Drugog svetskog rata, sa ogromnim pretenzijama. Teren, studiji i ostale zgrade, kao i oprema za snimanje, laboratorijsku i tonsku obradu bili su predviđeni za produkciju od oko 40 igranih filmova godišnje. Plan je bio da Beograd postane jedan od najvećih evropskih filmskih centara. Takva megalomanska ideja nikada nije realizovana, snimano je najviše desetak projekata godišnje, ali je beogradski „filmski grad“ polako postajao sve popularnije mesto na filmskoj mapi sveta. Šezdesetih i početkom sedamdesetih tu su snimane mnogobrojne koprodukcije, ponekad čitavi spektakli a, paralelno s tim, u Avali su radili i najvažniji domaći autori, zaključno sa protagonistima „crnog talasa“ kao što su Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac i Saša Petrović (Žika Pavlović se jedini držao Centar filma). Do početka sedamdesetih, kada su pomenuti autori proterani iz kinematografije gvozdenom metlom, „Avala“ je bila veoma cenjen filmski studio sa izuzetno profesionalnom opremom i ljudstvom, što je možda u celoj stvari najbitnije.

META GRABLJIVACA: A onda je socijalizam počeo da se opasno ljulja pa je „filmski grad“ u Košutnjaku postao meta raznih grabljivaca. Sa uklanjanjem mladog sineaste Branka Baletića sa mesta direktora (na kome je proveo isuviše malo vremena da bi mogao bilo šta dobrog da učini), o ogromni prostor i prostrane zgrade počeli su da se otimaju razni lovci u mutnom i politički mufljuzi.

Najpre je Televizija Beograd prosto otela deo terena „filmskog grada“ i na njemu izgradila svoj nakaradni studio u Košutnjaku, da bi se stvar završila sa preuzimanjem „Avale“ od strane Jugoeksporta i njegovog mafijaškog direktora i kuma Slobodana Miloševića, Slobodana Anđića. Ta lopovska organizacija, koja se godinama predstavljala kao reeksporter(?!), obećavala je kule i gradove da bi na kraju za direktora Avale filma postavila izvesnog Ranka Petrića, koji se od tada do danas bavi isključivo prodajom zgrada, kancelarija, hodnika i ostalih nekretnina a od „filmskih aktivnosti“ već dugo iznajmljuje najveći i najbolji Studio 1 Televiziji Pink za snimanje znamenitog „Grand šoua“. Na taj način je obezbeđivao minimalne plate radnicima CFS-a Košutnjak (Avala film), koji već jako dugo ne rade ama baš – ništa. Oni koji nisu umrli od gladi, pobegli su glavom bez obzira tako da danas Ranko Petrić hrani svega dvadesetak ubledelih faca, uglavnom portira i noćnih čuvara.

Tu i tamo bi se pojavila neka filmska ekipa koja je u propalim, otrcanim i avetinjsko praznim prostorima i u već sasvim ruiniranim dekorima, zaostalih iz boljih vremena, ponešto snimila, ali se može mirne duše reći da Avala film već 20 godina praktično ne postoji. Stanuje na istoj adresi ali bolje nemojte ulaziti unutra, jer će vas spopasti očajanje. Imaćete utisak da ste ušli u objekat u kome je sniman Bulevar sumraka, jedino što ni Anđić ni Petrić nimalo ne podsećaju na Gloriju Svanson i Erha fon Štrohajma…

BEDA BEZ SISTEMA: Kome je šta prodato, iznajmljeno, ko je šta ukrao ili bespravno sazidao ne može više da otkrije ni BIA, u to sam siguran. U toj bedi više nema nikakvog sistema. Tu i tamo postoje oaze lepo uređenog prostora, koji je Ranko iznajmio ponekom strancu, a ovaj sve lepo okrečio i sredio, ali sve ostalo deluje užasno. Najstrašniji horor prizor pruža nekada čuvena filmska laboratorija. Poslednji put kada sam bio u toj zgradi nekakvi Kinezi su prodavali svoju švercovanu robu uz direktnu opasnost da im se svakog trenutka krov stropošta na glavu.

Sve to i nije toliko tragično koliko činjenica da su poznati filmski radnici, okupljeni oko Košutnjaka, nekadašnje baze srpskog filma jednostavno – nestali. Nema više patinera, garderobera, šumahera, električara, scenskih majstora, maskera, dekoratera, svih onih važnih filmskih zanata bez kojih jedna kinematografija ne postoji. Ne postoje škole u kojima se ove veštine uče, majstori su stvarani decenijama tu, u Košutnjaku. Mukotrpno, pažljivo, selektovani po svojim sposobnostima i ljubavi za film i svima im je bilo zajedničko što su sve veštine stekli baš u filmskom gradu koji danas liči na običan buvljak.

Nije ni čudo što taj primamljivi prostor u najlepšem delu grada sada privlači čopor hijena koje, privučene smradom truljenja, obigravaju oko lešine. Nijedan ministar kulture nije prstom mrdnuo da spase ovo blago, nijedan predsednik vlade nije nikad ni pomenuo „Avalu“. Oni svi vole da se slikaju sa filmadžijama kada ovi osvoje neku nagradu u svetu, da se malo „ogrebu“ o slavu, ali niko nikada nije učinio bilo šta da spase ono bez čega filmovi ne postoje.

Novi „kupci“ su jako dobro procenili situaciju, bolje od bilo kojeg političara kome bi bila dužnost da tu istu situaciju nekako razreši. Za tajkune je Avala film rupetina koja ne služi ničemu a mogla bi da se perfektno unovči. Ne sumnjam da će sleći vlasnik „filmskog grada“ ponovo, kao nekada Anđić, obećavati preporod kinematografije, a da će onda tu sazidati, recimo, soliterčine sa stanovima za prodaju ili, možda, nešto za ličnu upotrebu. To je, uostalom, dugo pokušavao i kralj Čukarice Žika Muštikla. Ali, koliko shvatam, Žika je sada isuviše sitan igrač, imamo nove kraljeve koji zidaju svoje nove versaje. A „filmski grad“ je baš zgodno mesto za tako nešto…

DEMOKRATSKA KINEMATOGRAFIJA: Kada sam ceo slučaj ispričao jednom kolegi koji radi u Holivudu, on mi je postavio logično pitanje: zašto vaša država lepo ne uzme natrag celu svojinu „Avale“ (tu još postoje i Zastava film, pa onda deo Muzeja jugoslovenske kinoteke) i sve to, zajedno sa terenom na kome se „filmski grad“ nalazi, lepo ne proda?! Ko god to hoće da kupi neka kupi, uopšte nije važno za kakvu će namenu to zemljište biti upotrebljeno. A, onda, za te pare koje, ukoliko se cela radnja obavi pošteno, ne bi bile male, na drugom mestu, na bilo kojoj slobodnoj livadi, ne napravi jedan novi filmski centar! Taj sasvim novi „filmski grad“ bio bi opremljen mnogo manjim studijima za digitalno snimanje i kompjutersku obradu slike i na taj način bi se stvorio Balkanski centar za tu vrstu snimanja i obrade slike i zvuka. Bila bi to neka vrsta Digitalne Kinematografije, koja je zapravo početak prave Demokratske Kinematografije. Jer, vrlo je izvesno da će veliki giganti za proizvodnju filmova nestati, pošto se i najkomplikovaniji efekti i dekori sada mogu napraviti u računaru mnogo brže, lakše i jeftinije. Takozvani „veliki“ filmovi će se u skoroj budućnosti praviti u malim „butik“ operacijama. Što je najvažnije, imamo kadar i za takvu vrstu kinematografije, ona potiče od „kompjuterske“ generacije koja širom sveta radi u najboljim studijima te vrste…

To mi piše čovek koji ne živi ovde i koji samo razmišlja logično. Pitanje koje se postavlja je: kada će bilo ko od vlasti početi da razmišlja logično? Kada će uopšte početi da razmišlja o ljudima oko sebe, o onima koji stvaraju ono malo stvari koje nam ulepšavaju život i predstavljaju nas u svetu kao normalne, pametne ljude?