Zapis jednog zavisnika

Sve je počelo 1. januara 1978. godine. Prethodnog dana doktor Lazarević mi je uklonio slepo crevo, novogodišnju noć proveo sam u naporima da se ne ispovraćam (učinak anestezije, rekao bih), pre podne me je kolektivno posetila rodbina, a onda sam se bacio na Tajanstveni otok Žila Verna (prvi deo). Pročitao sam ga do noći, a sutradan sam slistio i drugu knjigu. Sećam se da su moji cimeri, uglavnom seljaci iz okoline Ćuprije, bili fascinirani količinom materijala i brzinom kojom sam ga „obradio“. Bile su to debeljuškaste knjige. Trećeg januara počeo sam da osećam dosadu, a sva tri „Eks almanaha“ (kung fu majstor Ričard Dragon i njegova prijateljica Šiva, kung fu majstorica s maskom na licu, u pripijenom tamnoplavom kostimu koji je, ako ne grešim, fino isticao njena bedra i njene grudi, borili su se protiv tajanstvenog majstora kung fua sa maskom belog tigra, koji je rukom uhvatio metak…) više puta su pređena za nešto više od sat vremena. Dosada je počela da narasta i metastazira u fantazije o tome da sam napušten i sam, da niko neće doći po mene i odvesti me iz bolnice – ostaću, dakle, zatočenik neprolazne dosade – pa sve do sumnje da ću uopšte preživeti postoperativni period („je l’ ti to plačeš?“, čujem glas medicinske sestre koja se nagnula nad mene, „ma ne“, kažem, „nešto mi upalo u oko“). Iz bolnice sam, ipak, uspešno izbavljen, ali me je ta dvodnevna dosada u tolikoj meri obeležila da se nije više dogodilo, nikad, da se zateknem bez pisanog materijala (računajući i stražarenje u JNA, što je moj mali prilog raspadu iste). No, stvar je u međuvremenu poprimila izvesna patološka obeležja.

Kao predani gledalac kanala Discovery nisam propustio priliku da odgledam nekoliko epizoda serijala o zavisnosti od najrazličitijih stvari i, uprkos tome što je bilo reči o, recimo, skupljanju i posedovanju vinilskih ploča, o opsesiji seksom, o neodoljivom porivu za držanjem (prljavog, uglavnom) palca u ustima, prikupljanju raznoraznog đubreta, ili druženju s mačkama, ustvrdio sam da sam, u stvari, prilično klasičan zavisnik. Za sam mehanizam zavisnosti nije bitno što je kod mene predmet opsesije knjiga, a ne heroin (na stranu što nije jasno šta je pogubnije). Radim, naime, isto što i svaki narkoman: kradem, lažem, unervozim se kad ih nemam sa sobom, hvata me kriza ako ne uzimam dovoljnu dozu, ne mogu da spavam ako se ne puknem pre toga, povraćam ako natrčim na lošu robu, a s vremena na vreme i sam dilujem… nevinoj deci takođe.

Još za studentskih dana, kada je sva moja imovina uspevala da stane u dve torbe (nažalost, ni danas nije drugačije, osim kada je o knjigama reč), kad god bih za vikende iz Beograda odlazio u Ćupriju, jedna je torba bila puna prljavog veša, a druga puna knjiga. Nema veze što za tih 48 sati na domaćoj hrani, jagodinskom pivu, ruskoj votki, žestokih basketskih okršaja i nekih nimalo finih devojaka (mislim, jesu one bile fine, no su bile normalnih seksualnih nazora), te dugih partija preferansa, torbu s knjigama ne bih ni otvorio: važno je bilo da znam da su one tu. Ni očeva biblioteka mi, u tom smislu, nije bila dovoljna. Na put u Pariz, krajem osamdesetih godina, krenuo sam sa dve torbe, a u jednoj su, pored ostalog, bile knjige Danila Kiša: Rane jade i Baštu, pepeo pročitao sam u vozu, Enciklopediju mrtvih i Peščanik u prvih deset dana boravka (to ga je dozvalo, siguran sam; Kiša sam video samo jednom u životu, tada u Parizu, bolesnog… i veličanstvenog). Dok sam bio na ozbiljnom fakultetu kakav je Pravni, uvek bih u čitaonicu sa sobom nosio i nešto zanimljivo, Kjerkegora na primer, tako da nisam stizao da učim, a kad sam prešao na neozbiljnu filozofiju stvari su se naglo popravile. Vreme je prolazilo, a stvar se samo pogoršavala. Recimo, kad bih i došao do nekih para trošio sam ih, naravno, na knjige. Posle sam psovao kad bi mi noge bile mokre, ali zavisnost je zavisnost. Nedeljama, možda i mesecima odlazio sam u galeriju-knjižaru preko puta „Lole“ samo da bih prevrtao Kortasarove Školice po rukama, ne usuđujući se da ih ukradem. Očekivao sam da će prodavačica da se sažali na rđavo obučenog studenta i, prepoznajući njegovu strast, pokloni mu knjigu, ali to se nije dogodilo.

Da li je danas, u ovoj srednjoj dobi, drugačije? Nipošto. Još je gore. Kada vodim princezu na balet, a to traje sat vremena, nosim barem tri knjige. I sve tri mi se čitaju u isto vreme. Zato je najbolje poneti i četvrtu. Za dvodnevni boravak u Novom Sadu, sa dosta slobodnog vremena i prostora, opskrbio sam se, za svaki slučaj, sa sedam do osam knjiga. Valjda zbog toga kupio sam samo jednu. Ali, valja reći, nisam najgori. Moj prijatelj T. je teži slučaj. Recimo, kako mu se približava petnaestodnevni odmor, on počinje da pravi izbor, da bi, dva dana pre odlaska, izbor sveo na 40 knjiga. Na sam dan odlaska bi, po sopstvenom priznanju, kao da otkida od srca, desetak ipak morao da ostavi. Da li ih sve pročita za to vreme? Ne, naravno. Ali ih ima.