Zaboravljeni deo svakodnevice

Rakitin, lik drame Mesec dana na selu Ivana Sergejeviča Turgenjeva koja je prošle nedelje premijerno odigrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, najnovija je pozorišna uloga Svetozara Cvetkovića. Njegova najnovija filmska uloga je Profesor u filmu Izgrednici koji će premijerno biti prikazan na Festu. Rakitin i Profesor bili su povod ovom razgovoru.

„VREME„: Predstava Mesec dana na selu ne bavi se aktuelnom svakodnevicom, kao što je uobičajeno u inscenacijama klasičnog dramskog dela – rediteljka Iva Milošević sledila je Turgenjeva u priči o ljubavi i zaljubljenosti. Zašto, da li pozorištu savremenost više nije tema?

SVETOZAR CVETKOVIĆ: Onog časa kad Jugoslovensko dramsko pozorište odluči da stavi na repertoar ovakav tekst, nije mu namera da priča o društveno-političkoj ili socijalnoj situaciji već o ljudskoj intimi i emocijama. Mi smo se time, pre svega zahvaljujući rediteljki Ivi Milošević, sa zadovoljstvom bavili, s namerom da se skrene pažnja na zaboravljeni deo svakodnevice, na emocije koje se dešavaju između muškaraca i žena, mladih i mladih, starih i mladih, starih i starih. Naše interesovanje odavno je svedeno samo na društvene i političke teme. A toga u pozorištima ne da je bilo dovoljno, nego smo ga, kako bi rekli Englezi, fed up. Pre trideset godina, kada o onome što nam se događa nije smelo javno da se govori, pozorište je bilo izduvni ventil našeg nezadovoljstva. Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Dejan Mijač, Muci Draškić, Egon Savin, Vida Ognjenović, oni su tada predstavama pokušavali da dodirnu društveni i politički trenutak nacije, njihove predstave su nekad anatemisane i zabranjivane, ali i slavljene kod publike i gledane na kartu više. Od tad, vremena su se promenila.

Hoćete da kažete da je vreme političkog teatra prošlo?

Ako bismo to pitali Olivera Frljića, on bi sasvim sigurno rekao da nije. Ne mislim ni ja da je vreme političkog teatra prošlo. To što Frljić kaže u svom teatru je oštro, on direktno gađa, kao prstom u oko, i to je teatar kojim se on bavi. Svaku njegovu predstavu prati kontroverza: veliki uspeh ali i anatema koju bacaju na njega oni o kojima pravi predstave. Tako je i u Beogradu, u Zagrebu, Poljskoj, ali on ih i dalje smelo i hrabro radi. Dakle, politički teatar neminovno postoji. Ja samo kažem da je nama, predstavi Mesec dana na selu, bila namera da se vratimo nečem zaboravljenom a bitnom – emociji koja je u savremenom životu, kao tema, zaboravljena.

Kako tumačite činjenicu da osim Ignjatiju i Lizaveti, koji se spoje zbog računa, svim ostalim likovima u predstavi emocija uništi život?

Ova drama je priča o promašenim ljubavima i željama. Ljudi često pogrešno procene svoja osećanja i pogrešno ih čitaju u drugima. To je očigledno kod Turgenjeva, a očigledno je i u režiji Ive Milošević. Problemi likova ove drame nastaju upravo zbog emocija, ne razreše se takođe zbog emocija, ali pre svega zbog društvenih pravila. Jer, šta je društveno prihvatljivo a šta nije: koliko je njoj godina a koliko je on mlađi od nje? Neprihvatljivo je biti zaljubljen u nekog ko je 30 godina mlađi ili stariji od tebe. Zato ljudi kojima se to desi obično skrivaju svoje osećanje. Međutim, ako se upuste u vrtlog te strasti, dolazi se do ludila koje ne može na dobro da navede. Lično ne verujem da je između njih dvoje život nemoguć. Ne verujem da razlika u godinama i staležima ne može dovesti ta dva lika do zajedničkog života. Ali ih ipak ne dovodi! Mi smo u životu ograničeni mnogim društvenim pravilima, onim što je dozvoljeno i onim što nije. To je takođe velika tema ove predstave.

Tema je i čežnja za promenom. Glavna junakinja, Natalija, teži za promenom koja bi joj učinila život lepšim i boljim. I kod nas se svakog dana priča o promeni kao o izlazu i rešenju iz problema i lošeg života. Natalija se zaljubi, dakle desi joj se promena, ali joj ona ne donese život o kakvom sanja, naprotiv.

Mi, kao društvo, jesmo opsednuti promenom, stalno mislimo da bi nešto trebalo menjati, ali nam te promene ne polaze za rukom. Odnosno, polaze, ali to nisu one promene koje smo mi očekivali ili smo se borili za njih. One i dalje slede trag nečega što se zove negativna selekcija. Promena koju želi Natalija pojavi se u liku mladog Beljajeva. Ona je fascinirana njime i zaslepljena je ljubavlju koju oseti. Međutim, ta ljubav je promašena, neodrživa, zbog već pomenutih socijalnih zakona.

Rakitin koga vi igrate, zaljubljen u Nataliju, odluči da ode kad shvati da ona čezne za drugim…

On je žrtva, žrtvuje se i odlazi da bi drugima bilo bolje…

…zato što mu je lakše da odustane umesto da se bori za svoje uverenje…

On se sve vreme borio za to što želi, ali kad je nastalo zlo, kad je video da se Natalija zaljubila u mladog čoveka, nije hteo da napravi veće zlo. Razumem zašto je Turgenjev to napisao. Rakitin kaže da taj odlazak boli, ali znate, reditelj Goran Marković kaže da je život jači i od same smrti. Smrt je neminovna, ali život će je prevazići, život teče, nastavlja da živi. Tako će i ta bol Rakitina ostaviti tragam, ali će i proći.

Pitala sam vas o odustajanju u kontekstu pojave da intelektualci kod nas odustaju od javnog angažmana, i vi ste letos u jednom intervjuu objasnili svoje ćutanje „pre svega odustajanjem od toga da ispravljam krivu Drinu„.

Ne, ja sam se isključio, kao unplugged, isključite se iz angažmana koji je donelo vreme, a to je bilo vreme rata i velikih sukoba u kome smo se borili protiv nečega što smo mislili da nam se neće tako lako desiti. Moje odustajanje i isključivanje odnose se na ono što nije moj posao. Ja na svu sreću imam ovaj posao koji volim i za koji kažem da je najlepši na svetu zato što dozvoljava nešto što nijedan drugi ne dozvoljava, a to je apsolutna sloboda. A isključivanje iz nečega što je društveno-politički rad je moja svest o tome da je taj moj angažman, u dobroj meri zahvaljujući rezultatima koje smo postigli, izigran i ismejan. I da se on ispostavio kao uzaludan upravo zato što su te bitke izgubljene. Ako krenemo od 1991. godine, od Terazijske česme i svega što smo uzvikivali, da ćemo se boriti da niko ni na koga nikada ne zapuca u zemlji u kojoj smo živeli, pa se to završi masovnim ubistvima, jer ljudski životi su nestajali a nije svejedno zašto su nestali, i nije svejedno što nas na tim prostorima ima sve manje a svi govorimo istim jezikom, to je koren mog povlačenja. Pogana je stvar što na ovim prostorima svakih nekoliko decenija dođe do nekog ratnog sukoba. I ono što mogu da poželim mojoj najmlađoj deci jeste da im se to ne desi, pošto se mojoj najstarijoj ćerki rat već desio, pošto se mojim roditeljima desio, i pošto se desio i meni. To je tako odvratno i bolno iskustvo. Naravno da iznutra nisam odustao, i da i dalje mislim da bi u ovom društvu zbilja moglo drugačije da se živi. Iznutra, dakle, nisam odustao, ali da promovišem nečije stavove i da se borim za njih, mislim da to ne da nije dobro za mene, nego je uzaludno u ovom narodu u kome živim, koji volim i kome pripadam.

Kad to kaže i kad se tako oseća neko kao vi, a vi ste, recimo, realizovali prvu posleratnu razmenu pozorišta između Beograda, Ljubljane i Sarajeva, onda to ne zvuči obećavajuće. Treba reći i da je to bilo pre nego što ste postali direktor Ateljea.

Da, vodio sam predstavu Ateljea 212 Oleana Dejvida Memeta u režiji Vide Ognjenović u Sloveniju, usred rata, toga dana je nekoliko granata palo na Zagreb i to baš u blizini HNK. Skinuli su nas sa voza jer je Tomaž Pandur, koji je tada vodio Dramu SNG u Mariboru, dobio direktivu da se ne može igrati predstava iz Srbije dok padaju granate na Zagreb. Ipak, Tomaž i ja smo se dogovorili da predstavu odigramo inkognito za javnost, a javno za publiku koja je došla da nas gleda, i bila je to prva predstava iz Beograda igrana na teritoriji neke od bivših republika, nakon raspada zemlje. Atelje 212 je išao u Sarajevo sa Artom Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović, nekoliko meseci nakon Dejtonskog sporazuma, i posle smo zbog toga ovde bili anatemisani. Pravili smo veliku razmenu slovenačkih i beogradskih predstava. Sedam dana različitih naslova oni kod nas, sedam mi kod njih. Bilo je to životno uzbuđenje i za nas i za publiku. Ja bih to i danas radio, pozorište je tada imalo i mirotvorni i političko-društveni angažman, samo što danas to više nikog na taj način ne interesuje. Kad danas dođe predstava iz Ljubljane u Beograd, prisustvo tih ljudi ovde ne izaziva ushićenje. Danas ljudi dolaze na biletarnicu i pitaju da li ima da se gleda nešto smešno. To je prosto tako, a tada to nije bilo tako. Tada su ljudi dolazili da gledaju Slovence bez prevoda, a sada u Sloveniji po zakonu ne možete da igrate bez prevoda, u Makedoniji ne možete da igrate ako nije prevedeno na makedonski i na albanski jezik. Mi smo sve učinili da se udaljimo jedni od drugih. Dokle ja da tupim sa svojim idejama? Ja nemam ništa protiv što sam u manjini, u redu, u manjini sam, ali na neki način to mi i imponuje. Ne mislim da je demokratija idealna varijanta za Balkan kao što je idealna za neke druge države u kojima se primala vekovima pre nego što se danas primila ovako kako se prima. Ne mislim ni da je u Americi idealno, jer tamo je takva vrsta demokratije koja je dovela na vlast čoveka koji nije dobio najviše glasova na izborima i od koga se ceo svet plaši. Ali ta zemlja i dalje živi, a živimo i mi. Pitanje je samo kako, i šta nam se servira pod tim. Moram reći da vidim da postoje ljudi i nada u tim ljudima koji bi mogli i želeli da vode društvo i koji imaju plemenite namere u tome, a ne samo finansijske.

foto: nenad petrović

Gde su?

Tu su, među nama. Ne možemo mi u demokratiji računati na to da će intelektualizam pobediti kod nas. Zato što postoji višedecenijsko anatemisanje intelektualaca, još od kraja Drugog svetskog rata. To su ljudi koji „talasaju“. Ja se trudim, čak i u ovom što zovemo aktuelnom vlašću, da kad god čujem nešto što mislim da daje neku nadu, da kažem: eto, možda ovde postoji neka nada, bez obzira što me mnoge stvari demantuju. Voleo bih da u tim vestima o uspesima aktuelne vlasti postoji nešto što su zbilja uspesi. Znate, ja sam protivnik da se ismeva naša predsednica Vlade zbog svoje pripadnosti LGBT populaciji, te da se na nju baca anatema i zato što je većina smatra nekim poslušnikom. Ja nemam takav utisak i mislim da je ona neko ko razmišlja svojom glavom. To je moj utisak. S druge strane, teško mi je i da izgovorim da većinu ljudi koji su u poziciji da odlučuju o nama čine oni koji su kao veoma mladi odlučivali o našim sudbinama u vremenu u kome smo ušli u rat. U rat iz koga se mnoga naša deca nisu vratila, u rat o kome su nas ubeđivali da se nije ni desio. Kako to da objasnite? Kako sebi da kažem: okej, ja ti verujem bez obzira šta si ti radio pre 20-30 godina. Znam, ljudi se menjaju, ali meni treba baš mnogo da me uverite u to. Ne znam kako da imam poverenja da stojite iza onoga što danas govorite, a ne iza onog što ste nekad rekli. Kome da verujem? Onome tada ili ovome sada? Zbilja moram da se isključim iz toga ili ću da poludim. To je prevashodni razlog što u to više ne želim da se mešam.

Šta danas mislite o Demokratskoj stranci? Nekada ste je podržavali. Šta mislite o aktuelnom pokušaju da se reintegriše?

Ja nisam bio član DS-a, ali sam se veoma zalagao za sve što je DS radio i nije me stid zbog toga. Mislim da su to bile izuzetno plemenite ambicije. Zoran Đinđić, Zoran Živković, Boris Tadić bili su mi drugari s kojima sam mogao da sednem i pričam o politici, ali i o pozorištu. Đinđić je recimo gledao poslednju generalnu probu Pavićevog Hazarskog rečnika u Pandurovoj režiji, Živković je često dolazio u pozorište, kupovao karte, i danas tako bane na predstavu. Boris je dolazio isto tako, ostajali su sa nama u Bifeu i pričali o predstavi, naravno i o politici, i u vreme opozicije ali i u vreme svoje vlasti. Pajtić se interesovao za projekte još tokom procesa, trudio se da pomogne, i bio gledalac. O Gorici Mojović da ne govorim, da nje nije bilo, toliko naših pozorišta danas ne bi bilo. Oni su ljudi intelektualci i zaista ne žalim što sam se angažovao oko svega toga. Ali u današnjoj situaciji, kad oko tako jedne jednostavne situacije kao što je izlazak na beogradske izbore ne možete da se okupite oko jednog imena, ne možete da kažete „ljudi, hajde da se dogovorimo pa makar kakve razlike bile među nama i da tu stvar izvedemo na čistac, da shvatimo koga je koliko i ko za šta glasa“, onda to nije kako bi trebalo da jeste.

Hoćete li izaći na glasanje 4. marta?

Da, uvek ću izaći na izbore kad budu organizovani i glasaću onako kako mislim da bi trebalo. I ako treba stalno da gubim, gubiću stalno.

Sudeći po trejleru vašeg najnovijeg filma Izgrednici Đorđa Milosavljevića (scenario) i Dejana Zečevića (režija), koji ćemo uskoro videti, mladi, dakle pamet i budućnost nacije, stradaju zato što ih stariji pogrešno usmeravaju.

Jeste, i taj odrasli je Profesor, koga igram ja. U tom filmu nema nade, nema pozitivnog lika ni među mladima ni među starima. Profesor je najveći manipulator među njima, što naravno ne treba generalizovati. Na primer, Profesor izgovori rečenicu da su nove generacije bez volje i želje da sudbinu uzmu u svoje ruke, sposobni su samo da budu izgrednici. A kaže i da mlade generacije treba da se ugledaju na one koji znaju kako da ih vode. I to, naravno, zvuči prilično crno, zato što ima slučajeva kad vas vode pogrešni ljudi. Međutim, tu crnu temu su Đorđe Milosavljević i Dejan Zečević izuzetno dobro ukomponovali u nešto što je autorski film. Film je atipičan, crno-beli u formatu 4:3 kao nekadašnji crno-beli televizori, i ima neverovatnu fotografiju. Troje mladih ljudi, Raša Vujović, Marta Bjelica i Mladen Sovilj, zaista nose likove kao neko s puno iskustva. Nije to prevelika produkcija, ali je jako značajna i ostavlja gorak ukus u ustima.

Isto bi se moglo reći i za film Gorana Markovića Mnoštvo i manjina, prikazan je krajem novembra na poslednjem Festivalu autorskog filma. Vi u njemu glumite, a vaša produkcijska kuća „Testament film“ je producent.

Da, moglo bi… Ljudi se sve više zatvaraju u ono što je profesor Slobodan Selenić nazvao „svoj zabran“. Opšti interes se, čini mi se, izgubio. Opšti interes se od kraja osamdesetih kod nas zove „ne damo Kosovo“. To je ideja u kojoj je nekad bilo nečeg zdravog i istorijski logičnog, ali to nije realnost na kojoj može danas da se počiva. I onda treba da dođe predsednik SANU te da vlast opomene na to, pa da se malo otvore oči ovom mom nesretnom narodu. Kažem realnost, jer dok ne odete tamo, nemate pravu sliku o tome. Film Mnoštvo i manjina je najvećim delom sniman na Kosovu, pa sam imao priliku da shvatim šta je to, taj deo zemlje u koji kad odavde ulazite prelazite administrativnu granicu koja izgleda isto kao međudržavna između Srbije i Hrvatske, na primer. Različite policije. Ja ne želim da se odričem nečega zbog čega bi me sutra neko stavio na kolac, ali mi moramo da shvatimo da tamo žive ljudi koji tamo ŽELE da ŽIVE. A ne da ginu!!! Pa bilo da su Srbi ili Albanci. U tom filmu Gorana Markovića, koproducent filma Isak Vorgučić priča svoju priču, pohađao je Vojnu akademiju, potom je bio monah u Dečanima, pa se zaljubio, razmonašio, oženio, osnovao porodicu, napravio svoju radio i TV stanicu, pre par meseci otvorio pivnicu, i svi kod njega dolaze… No da ne prepričavam, bolje da se pogleda film i doživi ta priča na jedan drugačiji način. Mi odavde nemamo nikakav realan odnos prema tome, mi na to gledamo samo kao na nešto što je nama neko oteo, a mi kao ne damo. Zašto ne možemo da se dogovorimo da ljudi žive tamo gde žele da žive, i da imaju sva prava. I ovde, i na Kosovu i u Hrvatskoj, u Bosni, u svim tim zemljama koje danas postoje kao priznate ili nepriznate. Ali to će se jednog dana završiti tako što će svi morati da komuniciraju jedni s drugima, tako što će neko pametniji doći na ta mesta, pružiti ruku jedno drugom i reći: ajmo bez te zle krvi, bez te zle istorije koja postoji iza nas. Samo, bojim se da moja generacija to neće doživeti!

Nisam imala nameru da razgovaramo o politici, pogotovo što predstava zbog koje smo se danas sreli, Mesec dana na selu, moguće započinje povratak tema koje je politika potisnula.

Nadajmo se. Voleo bih da u Beogradu ima predstava koje pobuđuju neku lepu emociju, i lepu promenu. I meni je žao što smo se dotakli politike, greška…