Vrisak 6

Sasvim je moderno oprobati se u „definisanju’ ovoga što rade devojke iz Rume (uz odgovarajuću mušku pratnju i pomoć, naravno), pa zašto ne bih i ja? Recimo, pre turbo-etno, nego etno-punk; drum’n’bass sa šest pratećih vokala; ženski vokalni sekstet sa ritam-sekcijom (i semplovima umesto gostiju); minimal-KUD – ogoljavanjem i sažimanjem dometa jugoslovenskih/naših kulturno-umetničkih društava, dva ubedljivo najbolja nasledstva su KUD Idijoti, tud i Vrelo.

Nije nikakva mudrost zaključiti da je, iako potpuno spremno, Vrelo poranilo sa svojim prvim samostalnim (rekli bi narodnjaci, solističkim) koncertom u Beogradu. Posle učešća u Kusturičinoj tzv. punk-operi u Parizu, te osvajanja/deljenja drugog mesta na svetskom konkursu The Next Big Thing BBC-ja u Londonu krajem 2007, ovaj dugo pripremani sastav zapaženo je obredio razne festivale po Srbiji i višestruko nastupao i u prestonici, ne samo u sklopu muzičkih događaja („Vreme“ br. 907 i 935). U trijumfalnom zaletu utrčali su i u višemesečni koncertni krkljanac kojem i komercijalno veći pokleknu, pa ni jeftine ulaznice (400 dinara) nisu pomogle. Šira publika je izgleda osetila da nije reč o „celovečernjem“ koncertu, nego nečemu napola do promotivnog nastupa, jer je Vrelo program delilo sa DJ Balkan Beatsom (donedavno poznat i kao DJ Soko, inače Robert Šoko), jednim od onih koji po Evropi sve češće „vrte“ i njihove snimke.

Nekoliko stotina, čak i napaljenih posetilaca u velikoj, stajaćoj sali Doma omladine Beograda obezbedilo je neophodnu podršku, pa i zasluženi bis. Reska, radosna panslovenska sazvučja (od ruskih, bugarskih…) u pretežno devojačkim, seoskim pesmama (ljubavne bolesti kao Nano boli me.., Moj dragane, Leto prođe) opet su bila efektna i ubedljiva, briljirajući s Dođi mali i Žanjem žito. Manje, spretne te uglavnom instrumentalističke izmene, osvežavajuće varijacije sprečile su utisak da nam dosađuju vrteći se oko svog zasad jedinog albuma. Vladajući dinamikom muzike a i koncerta, devojke imaju odličnu zaleđinu u uglađenom dvojcu Stanko Tomić (bas), Zlatko Sakulski (bubnjevi/udaraljke). Tomić je još jedan zanimljiv basgitarista s ove strane Koje; kao da se potonji manje bavio svirkom, a više vokalima. Diskretni semplovi (uglavnom nežne, ukrasne deonice trube i električne gitare) i upotreba udaraljki upotpunjuju Vreli zvuk, korak od sedam milja posle dometa srpskih etno ženskih dueta/grupa kao Drina i Moba.

Akapela je hrabar stil uz koji se pleše, pomalo čak i to, a devojke iz Vrela bez tehniziranja i akrobatike poentiraju svojim naoko jednostavnim koreografijama. I dalje su školarke mada ne i Lolite, obećavajuće kao razmak između dokolenica i suknji (iznad kolena). Diskretno doziran „seksepil kika“ sigurno će im na duge staze doneti više nego da su se sve npr. izblajhale. Ali niko neće moći da prečuje bliske, varničave harmonije koje obično ostvaruju samo sestrinski vokali, niti da opovrgne znalački uobličen stil koji neku postavu/ekipu čini bendom. I dok se i navodno napredni političari u Srbistanu skanjeraju da se svojim ženskim glasovima oduže odgovarajućim (razmernim, ili makar zakonski zajamčenim) brojem i strukturom javnih funkcija, Vrelo glasa prodorno i složno. Nataša Tomić, Marijana i Ivana Bizumić, Dragana Stanojević, Brankica Ivanković i Maja Martić su devojke s kojima valja biti usaglašen.

Skup osobina koji ženu čini Sremicom verovatno nije poznat najširoj javnosti Srbije, no neće dozvoliti da ova manja neprijatnost (slaba poseta) omete sigurni uspon Vrela. Njihov debitantski CD Preko reke (PGP RTS), u odličnoj produkciji V. Aralice, teško da može promašiti bilo koji ozbiljan izbor najboljih ovdašnjih muzičkih izdanja u 2008, pa Vrelo hrli ka zadatku da pokaže kako se od velike nade postaje stvarna, sledeća Velika stvar neke pop scene. Nije više problem da Srbija (za)zvuči globalno, nego da to bude tako i širom Srbije.