Oliver u pulskoj Areni 2001. bio je prvi koncert, normalna i velika stvar, kojom sam sebe častio u svojoj tridesetoj godini, posle pada Miloševića i normalizacije odnosa sa Hrvatskom. Svih narednih godina ići ću za njim kao za ličnim emotivnim psihoterapeutom poput uragan chasera gde god da je, od ATP-ova u Umagu na primer na čijim je prigodama nastupao, Osjeka ili dvorane „Lisinki“, pa opet do Arene u Puli 2016. i njegovog 70. rođendana u Areni u Zagrebu. Kapric mi je bio da se Branko Rosić iz „Nedeljnika“ i ja ispričamo s njim. Ne znam koju sve vezu nisam bezuspešno potezao… Na kraju, Oliver nas je prošlog maja dočekao na kafi u Splitu na Prokurativama. Šturo je odgovarao na naša pitanja. A kada smo isključili magnetofon, raspričao se neštedimice. U većini rečenica koje slede zapravo su tadašnje Oliverove reči.
Priča o Oliveru je Dikensov roman izmeštena u mediteranski prostor Dalmacije. Rođen je u Splitu u radničkoj porodici, ali je kao klinac odrastao na Korčuli, u Vela Luci. Očev poklon, usna harmonika, opredelio ga je da završi muzičku školu, klavir i klarinet. On će, ipak, za svoje osnovno obrazovanje zahvaljivati Radio Luksemburgu. Počeci su mu u šezdesetim, u epohi uspostavljanja standarda između elitizma džeza jednog Boška Petrovića i supkulture rokenrola Crvenih koralja, u kojoj nastaju festivali zabavne muzike pa tako i Splitska melodija Jadrana, kao hibrid između Sanrema i Opatije, i autori poput Arsena Dedića i Zdenka Runjića. I upravo će ovaj potonji, kompozitor i tekstopisac, stvoriti tu autentičnu muzičku scenu učinivši Split povrh Beograda i Zagreba najznačajnijom geografskom referencom i produkcijskom odrednicom, a čija će Oliver biti metafora. Žanrovski, taj takozvani mediteranski pop melos na dalmatinskoj čakavici bio je miks lokalne pučke pesme – štosa i italijanske kancone u kome se Dragojević ceo život, pre svega kao vrhunski instrumentalista, držao svog uzora Stivija Vondera.
Početak je naravno bio težak. Tandem Runjić – Dragojević debitovao je 1967. godine pesmom Picaferaj kao sintagmom lokalizma. Prošli su neslavno, privremeno se razišli, a Dragojević odlazi kao gastarbajter u Nemačku i Zapadnu Evropu gde će po klubovima narednih pet godina, kao deo cover bendova, peći svirački zanat i formirati frustraciju sopstvenog muzičkog ukusa, što će biti značajno za drugi deo njegove karijere. Naporan život muzičara i noćnog životnog vratiće ga kući, sa baritonom, usled duvana, boje peska.
Pobedonosnim nizom: Galeb i ja – 1975, Skalinada 1976, Malinkonija 1977, Oprosti mi pape 1978. i Nadalina 1980, skupa sa Runjićem, zavladaće do naših dana u kojima njega i Balaševića posmatramo kao poslednje velike jugoslovenske zvezde. Interesantna trivija je da će se baš njih dvojica sudariti u konkurenciji Splitskog festivala 1979, Balašević sa Panonskim mornarom, Dragojević sa Vjeruj u ljubav. Na ovom mestu treba dodati digresiju da će Dragojević biti pamćen i po beogradskom delu svoje karijere, kao saundtrek izvođač u igranim filmovima i serijama Nacionalna klasa, Boško Buha, Majstorska radionica i Vruć vetar. Uspeh pesme Stine 1987. godine bio je oproštaj između Olivera i Runjića, ali će Dragojević kao solidaran prijatelj podržati Runjićev novi projekat na konkurentskom festivalu Melodija hrvatskog Jadrana, inaugurišući svog novog najbližeg saradnika, kompozitora i tekstopisca Zlatana Stipšića Džibonija.
Upravo sa Džibonijevom Cesaricom 1993. godine trijumfovaće na novouspostavljenom Porinu (hrvatskom pandanu Gremiju) praveći gamechange, nezabeležen na ovim prostorima i retko viđen i u svetskim diskografskim okvirima. Potpunom promenom saradnika i stila, učiniće drugi deo svog muzičkog opusa i karijeru sugar free, sa dovoljno soka, kako je to svojevremeno determinisao Dražen Vrdoljak. Džiboni i Dino Dvornik, Lea Dekleva i Remi Kazinoti, Stjepan Hauser i Elvis Stanić te napokon Ante Gelo i Alan Bjelinski – su fank i džez muzičari, autori, aranžeri klasičari i simfoničari koji su Olivera učinili prijemčivim milenijalcima. Neki novi klinci i te kako će hodočastiti Arenu i u Zagrebu i u Puli svih ovih poslednjih godina, ne zamerajući mu na integritetu odluke da neće nastupati u Beogradu.
Kažu da je najviše cveća u jednom danu prodato na dan Elvisove smrti. Sličan osećaj tuge, baš kao da nam svima treba izjaviti saučešće, bio je u nedelju 29. jula kada je viralna vest da je preminuo Oliver Dragojević za tren obišla ovaj ipak još uvek jedinstveni prostor bivše velike zajedničke države. To je socijalni algoritam empatije, međusobne solidarnosti koji nastaje u trenucima velike i opšte žalosti. Kao da nam je, nakon nedavno propuštene kad je hrvatska fudbalska reprezentacija bila nadomak svetskog trijumfa, pružena još jedna šansa da se isplačemo, uzdržimo od cinizma i crnog humora, međusobno identifikujemo u ličnom afinitetu prema jednoj od stotine hit pesama Olivera Dragojevića, postujući ih na Fejsbuk. I tako, u našem vremenu i ovdašnjem prostoru u meri u kojoj muzika prevazilazi okvir ličnog ukusa, umetničke vrednosti, biznisa i estrade a doseže gotovo religijske okvire, koncertne i onlajn recepcije i konzumacije, neće biti prevelika hiperbola odrediti Runjića, Džibonija i Olivera Dragojevića u trojstvo „oca, sina i svetog duha“ jezika i zajedničkog komuniciranja i razumevanja. Što je bilo do njega i naših života, vridilo je.
