Vremena za čitanje ne nedostaje

Roman Cipela na kraju sveta Dejana Aleksića je, uz Stilske igre Simeona Marinkovića, ovogodišnji dobitnik nagrade „Politikinog Zabavnika“ za najbolje književno delo za mlade objavljeno u 2014. godini. Izdavač obe knjige je Kreativni centar. Ovo je treći put za 36 godina da priznanje dele dva autora, i drugi put da jedan autor bude ponovo nagrađen – Dejan Aleksić.

Dejan Aleksić (1972) je pesnik, dramski pisac, autor knjiga za decu. Prethodnu „Zabavnikovu“ nagradu osvojio je za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe 2004. godine. Cipela na kraju sveta je njegova deseta knjiga za mlade. To je priča o Skitnici koji je, prolazeći jednom pustom stazom na kraju sveta punom kamenčića koje danima niko nije šutirao pa su oni pustili koren, naišao na napuštenu cipelu. U cipeli je bilo malo mraka koji uvek uđe kad iz nje izađe stopalo, a u tom mraku se našla ceduljica na kojoj je pisalo „Onaj ko me odnese mom vlasniku postaće bogat“. I tu počinje priča puna neobičnih junaka, ljubavi i avantura. U toj priči su i bajka i stvarnost oko nas, sve zavisi od toga kojim i kakvim pogledom se čita.

„VREME„: Nagrada za knjige dečje književnosti ima manje nego za knjige namenjene odraslima. S obzirom na to da ste već drugi put dobili „Zabavnikovu“ nagradu, da li to znači i da – prvo: ima malo domaćih autora koji pišu za decu, i – drugo: malo onih čija dela zavređuju nagrade?

DEJAN ALEKSIĆ: Nagrade su sastavni deo ovog posla i njihova uloga je, makar ja tako razumem stvari, da ukažu na kvalitet nagrađenog dela i skrenu pažnju čitalačke javnosti na određenu knjigu. Ne mora uvek biti izvesno da je nagrađeno delo bolje od onog kom je nagrada izmakla. Primera koji to potvrđuju je mnogo. U svakom slučaju, bio bih neiskren ako bih rekao da mi književne nagrade koje sam dobio ne znače, jer je normalno da čoveku prija vrednovanje onoga što stvara. Ima kod nas dobrih pisaca i pesnika za decu koji pripadaju mlađim generacijama, ali, nažalost, nisu dovoljno prisutni u javnosti. Ta nedovoljna vidljivost ima uzroka u tome što pisci dele sudbinu knjige, a ta sudbina u naše vreme nije vesela. Knjiga nema onu važnost i značaj koje je imala pre dve ili tri decenije – u vreme, kada sam, recimo, ja bio dete.

Često se čuje da razni tehnološki izumi znače opasnost po knjigu. Da li i vi mislite da je internet kriv što se manje čita?

Ne mislim da je kriv internet, već način njegovog korišćenja koji se deci plasira od najranijih dana. Kao svako tehnološko dostignuće, i ovo može biti ujedno i na korist i na štetu, zavisno od toga kako se koristi. Ogroman broj dece u internetu vidi isključivo izvor zabave, a zabavi, kao takvoj, teško je odrediti granice. Ono takozvano slobodno vreme, koje je ranije bilo rezervisano za igru ili čitanje, deca i mladi danas mahom troše posađeni ispred monitora, uz igrice, društvene mreže, različite kanale koji promovišu lake sadržaje… U psihološkom smislu, internet menja percepciju, varljivo nam sugerišući da smo u središtu zbivanja. Knjiga je spor medij. Zahteva vreme, prijatnu povučenost i čitalački napor. Dakle, sve ono u čemu se danas oskudeva. Ipak, nisam pesimističan kada razmišljam o budućnosti knjige.

Jedan od kvaliteta vašeg romana, koji ističe i žiri „Zabavnikove“ nagrade, jeste taj što „širi temu bajke, razvija sponu između mašte i realnosti, simbolike i realizma„. Bajka je siguran put kojim se gradi čitaočevo emocionalno iskustvo. Da li ste je zato odabrali?

Bajka je jedan od najstarijih oblika pripovedanja i podučavanja. Ona je duboko utisnuta u najdublje slojeve ljudskog pamćenja i na više planova predstavlja normu čovekovog iskustva. Takođe, nosilac je elementarnih etičkih obrazaca. Upravo zato, bajka funkcioniše po određenim formulama, a deca vole doslednost i imaju potrebu za uređenim sistemom uzroka i posledica. Da, bajke su ponekada i surove, ali takav je i svet. Prema tome, bajke su svojevrsna inicijacija u modele stvarnosti u kojoj nije sve ružičasto. Moj roman, vidljivo je, ima ponešto od elemenata bajke, ima dosluha sa prozom magijskog realizma i fantastikom, ali u osnovi to je jednostavna priča alegorijskog karaktera. Glavna preokupacija su mi bile teme Tajna i Priča. Glavni pokretač je Tajna koju krije cipela. To je središte kalema na koji se namotava čitava ova priča, koja i sama postaje junak knjige. Priča kao junak priče – to je jedna od mojih neprolaznih pripovedačkih opsesija.

Knjige za decu čitaju i njihovi roditelji. Da li ste vodili računa da Cipela na kraju sveta i njima bude zanimljiva, da i oni nađu neko naravoučenije za sebe?

Iskreno da vam kažem, nikada ne bih pisao za decu ukoliko u tome što pišem ne bi mogli da uživaju i odrasli. Svaka osoba, bez obzira na dob, obrazovanje ili životno iskustvo, nosi u svom unutrašnjem svetu manje ili više očuvanu potrebu za uživanjem u dobroj priči. Odrasli tu svoju potrebu iznova otkriju upravo tokom perioda ranog roditeljstva i nema, čini mi se, lepše slike od one u kojoj roditelj čita svom detetu. Za to se uvek može naći vremena i nijedan izgovor nije dovoljno ubedljiv. Cipela na kraju sveta je roman koji bi mogli da čitaju i odrasli, jer sam ga zamislio kao knjigu u kojoj se sukobljavaju logike sveta formalnosti i onog drugog sveta – sveta shvaćenog iz dečje vizure.

Skitnica, junak vašeg romana, živi od izmišljanja priča koje su unosile lepotu u dosadne živote odraslih, i život u nevine i lepe dečje dane. Da li zbog toga pišete?

Skitnica je lutajući pripovedač, koji zna da su priča i pričanje osnov ljudskog pamćenja i dobar način da čovek sebe suštinski upozna. Istovremeno, on je i sam deo priče koju začinje njegov susret sa cipelom. To je, umesto cipele, moglo biti i nešto drugo. Čitav svet je otvorena knjiga koja nas mami na čitanje i tumačenje. Osećanje da je to tako, imaju svi koji tragaju za odgovorima na iskonska, večna pitanja i čitava naša civilizacija je na tome zasnovana. Bez toga je nezamisliv bilo kakav progres. Pripovedanje je posao plemenit i uzvišen. Za mene je pisanje način da se prijatnije i sigurnije osećam u svetu.

Građani o kojima pišete u romanu zahtevali su da se sa velikog gradskog sata na tornju skine kazaljka koja ide brže. Od tada je vreme u gradu teklo sporije i svi su bili zadovoljni. Ali kada im je s više instance naređeno da satu dodaju sekundaru, i kad su shvatili da će u tom slučaju vreme leteti kao ludo pa da se može desiti da zakasne u svoje živote, građani su se uplašili. Da li ste ovaj detalj romana „prepisali“ iz naše svakodnevice?

Svakako da ima sličnosti. Jedna od najčešće izgovaranih žalbi u današnje vreme odnosi se na nedostatak vremena. Volim da kažem kako danas živimo u brzom vremenu. Prosečni životni vek današnjeg čoveka je, zahvaljujući nauci, znatno produžen. Ali nameće se pitanje kakvim sadržajima je taj vek ispunjen i kako koristimo dato nam vreme u ovo doba sveopšteg ubrzanja. Stignemo li zaista da živimo pronalazeći dublji smisao ili nam svaki smisao izmiče kao mamac za kojim bezglavo trčimo verujući da smisla i nema? To je svojevrsni paradoks: živimo duže, ali imamo sve manje vremena. Ta sekundara kod građana u romanu predstavlja užas nad užasima, jer prolaznost čini vidljivom. Ona je simbol propasti, dokaz da se nešto nepovratno gubi. Stoga bi voleli da je nema, ali ne pitaju se o tome. „Neko“ zna bolje od njih kakav je red i šta se mora, a šta ne.

Maštoviti dečak jednom smisli da izmisli sam sebe. To je, složićemo se, benigno ako njegova mašta nije opasna po druge, i ako mu ti drugi dopuste da ih ugrozi. Da li je i ovo detalj iz stvarnosti vraćen u bajku kako bi ga vaši čitaoci prepoznali ako, kad porastu, naiđu na njega u realnom životu?

Imaginacija je ono što nas čini različitim od ostalih živih bića. Sposobnost da apstrahujemo, pretpostavljamo, ostvarujemo kontekste – sve je to u tesnoj sprezi sa imaginacijom, maštom. Maštoviti dečak iz romana svoje sposobnosti da izmišlja doveo je do majstorstva. Naposletku je izmislio samog sebe, što se, je li, nije pokazalo kao pametna odluka, jer znamo šta je bilo posle. Ova epizoda je povod za promišljanje o željama. Niko nas ne sprečava da želimo i kujemo planove, niko nas ne ometa u sanjarijama, ali želje i planovi mogu biti štetni ukoliko dobro ne poznajemo i ne procenjujemo sebe. Želje umeju i da se svete, pa nas poznata izreka poziva da se od njih pokatkad i čuvamo.

„Biće to divna pesma kad je izmisle„, naslov je jednog od poglavlja romana. Vi ste pesnik. Šta bi tu buduću, još neizmišljenu pesmu, činilo divnom?

Najlepše izgleda ono nedomaštano, kao što vrednost neke izgubljene stvari u našoj svesti poraste kada je više nemamo. Meni se, recimo, često dešava da sanjam stihove. Naročito ako sam prethodne večeri probdeo tražeći prava rešenja za neku započetu pesmu. Naravno, uvek obećam sebi usred sna da ću ih zapisati kada se probudim i redovno ih zaboravim do ujutro. Nije pomagalo ni ostavljanje beležnice kraj jastuka. Ti zaboravljeni stihovi, formirani u snovidici, verovatno ništa nisu ni vredeli, ali se meni kasnije čini da su bili snažni, duboki i neponovljivi – drugim rečima, da je gubitak ogroman. Što se tiče motiva „buduće“ pesme koji pominjete, možda je njena lepota jednostavno u tome što tek treba da nastane, a to znači da ima budućnosti i da u toj budućnosti ima i onih koji će „izmišljati“ pesme. Meni se dopada takva budućnost.

Jedna od poruka romana je da bez dobrog „o–ruk“ nema rezultata.

U našoj kulturi uzvik „o-ruk“ je praktično sinonim za ornost i poletnost na početku neke naporne radnje. Bez dobrog napora nema ni dobrog rezultata, a izreka koje o tome govore ima nebrojeno u tradiciji svih naroda. Voleo bih da grešim, ali dosta je pojava koje ukazuju na to da se u našem društvu sve više promoviše obrazac po kojem je moguće ostvariti uspeh ili korist doslednim zaobilaženjem tog „o-ruk“. Prava opasnost je što takav model najlakše i najpre usvoje mladi ljudi koji nisu ni imali prilike da osete zadovoljstvo uspeha pristiglog kroz muku, odricanje i odgovornost.

Sigurno je i do vas došao trač da je „Zabavnik“ pred ukidanjem. Kako ste reagovali?

Nad „Zabavnikom“ se stalno nadvijaju ti sumorni oblaci. Sećam se da je to pitanje bilo živo i pre deset godina, kada sam prvi put stao u red dobitnika ove nagrade. Neizvesnost „Zabavnikovog“ opstanka samo je još jedan u nizu znakova koji opominju da u našem društvu nešto opasno ne valja. Tužna je zemlja u kojoj najveće tiraže imaju tabloidi čiji urednici ne bi smeli da budu bez nadzora psihijatrijskih stručnjaka. S tim u vezi, reći ću samo ovo: da su našim društvom poslednjih četvrt veka upravljali oni koji su sa strašću čitali „Politikin zabavnik“, danas bi nam bilo mnogo bolje.

Koju ćete svoju knjigu prvo pročitati vašoj maloj ćerki?

Moj sin Andrej ima šesnaest godina i njemu sam posvetio svoju prvu knjigu koju sam napisao za decu Dugme bez kaputa. Ćerka Teodora ima četrnaest meseci. Ona već odavno veoma spretno lista stranice slikovnica i to je prizor koji me ispunjava radošću i spokojstvom. Omiljeno mesto za igru joj je uz policu sa knjigama. Mislim da će biti strastveni čitalac. Andrej je voleo grčke mitove. Sada je u onoj adolescentskoj fazi kada se knjiga uglavnom kloni, ali verujem da će u godinama koje su pred njim obnoviti ljubav prema čitanju. Što se tiče Teodore, moja supruga Saška i ja ćemo se svojski truditi da joj kroz dobru ranu literaturu razvijemo čitalačku strast i izgradimo rafiniran čitalački ukus.