Vrc, vrc

Počeo je jubilarni 50. festival trube u Guči. Svake večeri, na televiziji Pink gledamo prenose gala koncerata i pratimo uzavrelu karnevalsku atmosferu. Očigledno je da se gosti divno provode, pivo teče u potocima (da l’ je hladno, to ne možemo da osetimo putem televizije), devojke su vrele, muzika glasna, a kupus i pečenje kao u dečijoj pesmici – slatko pomirenje. Nema tu velike filozofije, tu je uvek sve isto, ali paradoks Guče je u tome što je tokom prethodnih 50 godina dobijala višak značenja shodno istorijskim okolnostima. Od početka, od vremena bratstva i jedinstva, narodi i narodnosti SFRJ su svoj nacionalni identitet pokušavali da sačuvaju putem vere ili muzike. Hrvati su imali Gospu (čije pojavljivanje u Međugorju takođe bilježi obljetnicu) i klape, a Srbi manastire i Guču za srbovanje. Vremenom je to postao odličan ventil za pražnjenje nagomilane frustracije, pa simbol tradicionalne Srbije – gde bi Exit bio na suprotnom delu skale, kao apoteoza modernosti. Sve su ovo, naravno, dnevnopolitičke gluposti jer posle 50 godina kvaziakademskog života – Guča je stigla na televiziju Pink.

Uzrok je ekonomske prirode, nalik na nedavne pregovore Pinka sa produkcijom Grand. Organizatori su zacepili cenu TV prenosa, RTS se povukao, a Pink je tu cenu očigledno platio. Ovdašnja estrada time pokazuje da posluje po surovom pravilu liberalnog kapitalizma, bez bilo kakve državne intervencije. Međutim, surovi ekonomski zakoni su nas naučili da cenu TV zakupa Guče neko mora da plati, jer nema besplatne muzike ni besplatnog kupusa, a o pečenju da ni ne govorimo. Ispostavilo se da će ceh platiti – gledaoci, a ko bi drugi? Tokom prenosa vrte se reklame, to smo očekivali, ali novost je neprekidni SMS čet, ili pozdravi, čestitke i muzičke želje. Familija ta i ta iz Beča pozdravlja prijatelje i kumove, prika zdravi priju, devojka vojnika, pijani ortaci traže ribe za zezanje i tako u beskraj. Divio sam se voditeljki koja je pročitala spisak sponzora sa budističkom koncentracijom, iako joj je muva sletela na čelo. To je voditeljka, to je profesionalizam, bravo, carice! Za sada sam video nastupe Balkanike i Dragana Kojića Kebe. Ispade da je Keba odlučio da od običnog narodnjaka postane „etno“ izvođač, što mu dođe kao nobl, ili nekakva diploma. Imamo mi narodnjaka ko pleve, ali ako si „etno“ onda si ko Željko Joksimović, ili Brega, ili ta Balkanika, onda si „umetnik“.

Mučio se tako Keba, pa malo na srpskom, malo na romskom, pa makedonski, pa rumunski (tekst je čit’o sa papirčeta), al’ izgurao je do kraja.

Na početku prenosa na televiziji Pink emitovan je naučno-nastavni film o istorijatu Guče u svetlu jubileja. Podsetio me na one divne dokumentarce Zastava filma koje su nam puštali u vojsci i nedeljom u emisijama „Dozvolite da se obratimo„. Svojevrsno uputstvo za snalaženje na festivalu. Osim istorije, glavni dramski element filma jesu ženski bokovi, grudi i guze koje se tresu u paklenom ritmu trube. Dopao mi se taj nesvesni feministički ugao koji pokazuje superiorne žene eksplozivne erotičnosti pored kojih muškarci deluju kao supijani džiberi u atletskim majicama sa šajkačama i papučama. One potpuno dominiraju u tom oslobađajućem plesu, nalik na karneval u Brazilu, jer ne zaboravite – karne znači meso! To lelujavo meso, ili „mešano meso“ (ako ćemo precizno), utopljeno u masi stvara utisak kolektivne katarze. Zato sam zbunjen kada čujem dve maksime kojima se opisuje Guča. Kažu da morate razumeti Guču da biste razumeli Srbiju. To je lakši deo, jer ovde se ne radi o logičnoj analizi, već intuitivnom i arhetipskom, tribalnom osećanju jedinstva, ili kako neki to zovu – sabornosti.

Zbunjuje me druga sentenca koja je ujedno i slogan festivala – „samo jednom se živi!“ To bi značilo da je dolazak u Guču neka vrsta laičkog hadžiluka, „vrh vrhova doživljaj“ gde ćete spoznati svoju suštinu. Međutim, ova izjava u sebi krije hedonizam, koji negira principe večitog Istorijskog trajanja, gde je naš pojedinačni život nebitan. Guča je zato opstrukcija kulture žrtvovanja i vreme koje posvećujemo isključivo sebi i principu zadovoljstva. Tako je „najsrpskiji“ provod, uprkos ikonografiji, paradoksalno, nešto najbliže karnevalskoj tradiciji renesanse, koja čoveka, a ne boga, dovodi u epicentar, veličajući telesnost. Rečima, jedne SMS poruke koju su devojke sa Guče poslale dečku u vojsci: „Dragi vojniče, ne znaš šta propuštaš, da samo vidiš tvoju Vecu kako meša!“