Vojnik i diplomata

Krajem 1967. godine jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić je dobio pismo iz mesta Vilflingen:

„Dragi gospodine Andriću, u novinama sam pročitao da vam je rođendan, pa sam pitao izdavača Karla Hanzera za vašu adresu. Za uspomenu na zajedno provedene sate želim vam naknadno srećan rođendan kao i sve najbolje u novoj godini. Vaš Ernst Jinger.“

Na razglednici je bila slika francuskog botaničara Pjera Žana Fransoa Turpina, a Jinger je još dodao adresu jednog od njegovih kolega iz studentskih dana, kad je studirao zoologiju u Lajpcigu, i koji je tada živeo u Beogradu, uz molbu Andriću da ga pozdravi ako ga slučajno zna. Dakle, sveukupno samo četiri rečenice, međutim one sadrže jedan ceo vek. Jingerova razglednica je priča o laži, strahu, moći, pokornosti, gnevu, stidu i ulozi intelektualca u diktaturama dvadesetog veka. Jingerovo pismo se čuva u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu, u Andrićevom fondu, i do sada je bilo nepoznato u Nemačkoj. Kada se krajem osamdesetih godina u Beogradu vršila katalogizacija ostavštine jugoslovenskog pisca koji je umro 1975, taj dokument je dobio broj „I.A. 2454“, međutim on je spavao duboki san u arhivi. U Jingerovoj ostavštini u nemačkom literarnom arhivu u Marbahu ne čuva se Andrićev odgovor, jer Andrić, koji je inače vrlo pomno vodio korespondenciju, nije Jingeru odgovorio ništa. Nije imao želju da se seti „zajedno provedenih sati“ sa Jingerom – i imao je za to dobre razloge.

Jinger i Andrić su se upoznali preko jednog sumnjivog posrednika: U junu 1940. „krunski jurista Trećeg rajha“ Karl Šmit („Firer brani pravo“) napisao je Jingerovoj ženi Greti: „S vremenom sve više volim Andrićeve novele (…). Uskoro ćete dobiti primerak.“ Godinu dana pre toga izašle su Andrićeve priče u nemačkom prevodu, tačno kada je Andrić počeo da radi u Berlinu. Andrić je godinama bio zamenik jugoslovenskog ministra spoljnih poslova i bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj od aprila 1939. Njegov glavni zadatak je bio da izgradi dobar odnos sa nacistima, tako da Jugoslavija ne bi bila uvučena u rat. Upravo njega su poslali u Berlin jer su činovnici Hitlerovog Rajha u Andrića imali poverenja. Andrić je bio desna ruka jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića, za koga se smatra „da je gajio simpatije prema nacistima“. Ali ipak je to bio jedan čudan susret, kad je Adolf Hitler 19. aprila 1939. prvi put primio novog jugoslovenskog poslanika, jer Andrić ne samo da se u mladosti družio sa Gavrilom Principom, koji je kasnije ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, nego je čak sam Andrić bio jedan od ideologa pokreta atentatora. Hitler u svojoj knjizi Moja borba, koja je, kao evergrin, opet objavljena, piše o ubici habsburškog prestolonaslednika kao o „slavenskom fanatiku“. Međutim, kad Hitler prima Andrića u Novoj kancelariji Rajha, on se rukuje upravo sa jednim od tih „slavenskih fanatika“ godine 1914, koji je posle Sarajevskog atentata nekoliko godina proveo u austrijskom zatvoru i koji je, kao i Hitler, odrastao kao podanik Habsburške imperije. U Berlinu Andrić brzo ostvaruje kontakte. Bio je u kontaktu sa Arnom Brekerom, a Gering, sa kojim je u svojoj funkciji pregovarao o dostavi 200 vojnih aviona za jugoslovensku armiju, pozvao ga je na premijeru jednog propagandističkog filma o ratnom vazduhoplovstvu. U Berlinu je upoznao i Karla Šmita: „Na Uskrs nas je ovdašnji jugoslovenski poslanik Andrić pozvao kod sebe, i ispostavilo se da je izvanredno načitan i dobro poznaje vašu knjigu Na mermernim liticama„, piše Šmit 1940. godine Jingeru. Šmit opisuje Andrića kao „kosmopolitu oko 40-45 godina; od 18. do 21. godine bio je u zatvoru i napisao je o tome knjigu u kojoj se vidi da je talentovan pisac“. U junu, kad se Jinger upravo nalazio u Francuskoj učestvujući u borbama nemačkog pobedničkog blickriga, Šmit mu preporučuje da u trenucima odmora pročita Andrićeve novele: „Novele su na neki čudan način ‘same za sebe’ (…) ništa ne traže od čitaoca, ne obraćaju mu se direktno, mada su pune dobrote, možda čak i ljubavi.“ Posle nekoliko pisama Jinger je već spreman za lektiru. U decembru 1940. piše Šmitu da sa zadovoljstvom čita Andrićeve novele i piše o Andrićevom stilu: „Ovde se približavaš zonama intarzije, uloženog truda, koji u oazama dostiže vrhunac.“ Malo kasnije nemački vojnik i pisac upoznaje lično jugoslovenskog diplomatu i pisca, i to je taj susret na koji se Jinger nadovezuje četvrt veka kasnije u tekstu razglednice. Međutim, zašto je on uopšte napisao nešto Andriću 1967? Da li je pročitao memoare Arnoa Brekera, u kojima se skulptor takođe priseća susreta sa Andrićem? Sigurno je da je Jinger želeo da obnovi kontakt sa Andrićem – to se vidi po tome što je pečatom dodao svoju adresu, nagovestio da možda imaju zajedničkog prijatelja u Beogradu, i čestitao mu i rođendan i Novu godinu. On je svakako želeo da se dopisuje za jednim zanimljivim intelektualcem. Nije mogao ići dalje u pismu jer bilo je bitno održati formu među ljudima istog ranga – na kraju krajeva, u ovom slučaju situacija je bila takva da se prorok obratio proroku ili brdo brdu.

Međutim, Andrić nije hteo da se seća. Njegova misija u Berlinu propala je 1941, mada nije on bio kriv. Hitler je pojačao pritisak na Beograd da se pridruži nemačko-italijansko-japanskom paktu, i na kraju je Jugoslavija pristala, u nadi da na taj način neće doći do okupacije: 25. marta 1941. bio je potpisan ugovor. Ali samo dva dana kasnije srpski oficiri, koji su bili protiv pakta, organizovali su puč uz podršku britanskih i sovjetskih tajnih službi. Hitler se razbesnio i naredio da se Jugoslavija uništi. Pučisti u Beogradu su pokušavali da spasu ono što se više nije dalo spasti, i naredili su Andriću da Berlinu stavi do znanja da se Jugoslavija i dalje drži prohitlerovskog kursa. Međutim, Ernst fon Vajceker, državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova koji je za vreme njegovog boravka u Berlinu često imao posla sa Andrićem, imao je stroge naredbe od ministra spoljnih poslova Ribentropa. Petog aprila 1941, dan pred bombardovanje Beograda, Vajceker beleži: „U toku poslednja dva dana jugoslovenski poslanik je nekoliko puta pokušao da razgovara sa mnom. Ali pošto imam naredbu da ga ne primam, nisam ga primio.“ Osim toga, on piše: „Jugoslovenski poslanik se 4. i 5. aprila tri puta prijavio na razgovor. Po naredbi ministra spoljnih poslova Rajha, svaki put sam javio da nisam tu.“

Andrić i stotine drugih jugoslovenskih diplomata u Nemačkoj, kao i u svim drugim zemljama koje je Nemačka okupirala, proveo je nekoliko nedelja u pritvoru u hotelu na Bodenskom jezeru, pre nego što je u specijalnom vozu stigao u Beograd, gde ih je već na stanici dočekao Gestapo. Mnogi su odmah bili vraćeni u nemačke konc-logore, ali Andrić je bio među onima koji su pušteni na slobodu. Dok je Jinger u okupiranom Parizu pisao dnevnik, Andrić je u okupiranom Beogradu unajmio sobu, potpuno se povukao i napisao do kraja okupacije tri romana, među njima i Na Drini ćupriju, roman koji je kasnije bio preveden na mnoge jezike i za koji je dobio Nobelovu nagradu. Kad su se Nemci krajem 1944. povukli, u Beogradu su preuzeli vlast Titovi partizani. Desetine hiljada pravih ili navodnih protivnika novog poretka bili su streljani, nestali su u logorima, zatvorima, podrumima u kojima su se vršile torture. Andrićev status bio je nejasan, jer ceo Beograd je znao za njegovu prošlost, dakle da je on bio verni sluga jugoslovenske kraljevske diktature, a Titovi komunisti su baš takve ljude proganjali i bacali u zatvor. Ali pisac se brzo promenio, i to na radikalno oportunistički način: Njegova ekselencija dr Andrić, kraljevsko-jugoslovenski diplomata u Hitlerovom Berlinu, naglo se pretvorio u druga Ivu, vrednog govornika agitpropa, koji je obilazio komunistička gradilišta i hvalio Tita i Staljina. „Gde god naši ljudi rade i misle, stvaraju i grade, raste večna slava Titovog dela i imena“, pisao je Andrić u ono vreme, kad su njegovi tekstovi bili puni ideološke štukature. U ličnim zapisima tih godina koji su objavljeni tek posle njegove smrti, pisao je sasvim drugačije, ali Ivo Andrić postao je član Komunističke partije i držao se partijske linije. Nekadašnji komunistički ministar i kasniji disident Milovan Đilas napisao je 1977. članak koji je izašao u „Zidojče cajtungu“. Napisao je tada da mu se Andrić javio kad su komunisti preuzeli vlast i da je imao molbu. Jugoslovenska armija je organizovala izložbu ratne fotografije; jedna od slika pokazuje Andrića na ceremoniji potpisivanja pakta kojoj je prisustvovao i Hitler. „Vidite, ta izložba. Moja slika visi tamo… Ljudi to mogu svakako da shvate. Neprijatno je to danas, posle toliko vremena“, rekao je Andrić, tvrdi Đilas. Đilas je odmah shvatio. „Nazvao sam nadležnog druga iz političkog odeljenja armije i dogovorili smo se još u Andrićevom prisustvu da će slika biti udaljena. Andrić se stidljivo zahvalio i odmah je otišao.“

Posle 1941. Andrić nikad više nije stupio na nemačku teritoriju. Nekoliko nedelja proveo je u Kini, u nekoliko navrata putovao je po Sovjetskom Savezu, bio je u Švedskoj, u Francuskoj i u Italiji, putovao je u Veliku Britaniju, u Egipat, Švajcarsku i u Tursku, ali kad god je dobijao poziv da čita ili primi nagradu u Nemačkoj ili u Austriji, uvek je odbijao, i pritom je u većini slučajeva navodio kao razlog zdravstvene probleme. Dopisivao se sa nemačkim izdavačima i lektorima – sa Karlom Hanzerom u Minhenu i Klausom Gisijem iz izdavačke kuće Aufbau u istočnom Berlinu – ali sva pisma su se ticala isključivo poslovnih tema. Jinger je u Zapadnoj Nemačkoj bio neka vrsta poluotpadnika ili se makar stilizovao na taj način, a u međuvremenu je Andrić u Beogradu radio sve što je mogao da bi njegova funkcija kao poslanika Jugoslavije i njegovi kontakti sa intelektualcima u Hitlerovom Berlinu otišli u zaborav. Šta je Andrić zaista mislio o Nemcima napisao je u sveskama koje su objavljene tek posle njegove smrti i koje do dan-danas nisu izašle na nemačkom jeziku. Na primer, 1946. godine je zapisao: „Nemci i Nemačka! To je najveća muka mog života. (…) To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje…“

„Bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca“, on se pita: „Kako će ovi Nemci naći svoje mesto među ljudima i ‘na ljudskim poslovima’? I kada? (…) Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi; oni bi hteli da ih svi ostali ljudi i vole i poštuju, i u isto vreme da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek.“ Andrić se često vraćao na Nemce, tako na primer i 1953. godine, kad piše: „Nemci. Oni su hteli da razdrobe svet na komade i da ga popiju u krigli piva. Hteli su da iz svega što je hranljivo izvade sve žive čestice i pojedu. (…) Hteli su, i učinili su koliko god su to mogli. Vi ste potkradali svoje robove, a da se ne biste morali pred sobom i pred njima stideti, proglašavali ste ih nižom rasom i podljudima. Vi niste silovali žene po putevima, nego ste ih planski i po spisku dovodili u svoje vojne bordele. (…) Mi smo, zatvoreni u svoje hladne stanove, čitali Getea i napolju, kad biste nas vi sreli i zapitali za put, na nemačkom, odgovarali: ‘Ne razumem!’“

I tako je neko u Vilflingenu uzalud čekao odgovor iz Beograda.

Šmit Jingeru o Andriću

U RAMBUJEU 1941: Ernst Jinger i Karl Šmit

Karl Šmit u knjizi Ex Captivitate Salus, objavljenoj 1950, daje zapis iz leta 1946 u kome se seća Andrića: „U jesen 1940, kad je Francuska bila pobeđena i na kolenima, razgovarao sam sa jednim Jugoslovenom, srpskim pesnikom Ivo Andrićem, koga jako volim. Upoznali smo se tako što smo obojica znali i mnogo cenili Leona Blou. Taj Srbin mi je ispričao sledeću priču iz mitologije njegovog naroda: Marko Kraljević, junak srpskog epa, borio se ceo dan protiv jednog moćnog Turčina, i posle žestoke borbe na kraju uspeo da ga obori. Kada je ubio pobeđenog neprijatelja, probudila se zmija koja je spavala na srcu mrtvaca i rekla Marku: „Imao si sreće da sam spavala za vreme vaše borbe.“ Na to junak uzvikne: „Jaoh meni, do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!“ Tu priču sam tada prepričao nekim prijateljima i poznanicima, među njima i Ernstu Jingeru, koji je tada bio oficir okupacione vojske u Parizu. Svi smo bili duboko impresionirani. Ali bilo nam je svima jasno da današnji pobednici neće dozvoliti da ih takve srednjovekovne priče impresioniraju. I to je deo tvog velikog proročanstva, siroti, pobeđeni Tokvile!“

R. V.

PISMO IZ 1967: Jinger Andrićufond ive andrića