Vladislava Vojnović: Kako se promoviše ćirilica

„Onaj događaj od A do Š“ Jasminke Petrović, najnovija je knjiga edicije  „AzBučni red“ izdavačke kuće „Službeni glasnik“. Kao što se naslućuje iz naslova, „AzBučni red“ promoviše ćirilicu, pa samim tim i ljubav prema njenim slovima. Radi to pomoću dobrih knjiga, dakle  na način koji je jedino delotvoran, i predstavlja suprotan primer sredstvima kojima pribegava Ministarstvo kulture ne bi li narodu nametnuo ćirilicu.

Evergrin edicija

Vladislava Vojnovič urednica „AzBučnog reda“ priča da je ovu ediciju za decu i omladinu‚ za roditelje i prosvetare osnovao veliki pisac Goran Petrović, s namerom da bude evergrin, i da u njoj „izađe 30 knjiga, koliko je i slova u azbuci, a da ih napišu pisci koje urednik pozove da to urade. Tako je on pozvao Dejana Aleksića koji je napisao bajku Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, pa je zatim pozvao mene koja sam napisala realistički roman za decu Avram, Bogdan vodu gaze, i Vuleta Žurića koji je napisao azbučnu zbirku proznih tekstova Roman bez ormana.“

Kad je Petrović otišao iz „Glasnika“, kaže Vladislava Vojnović,  „izgledalo je da je ova odlično zamišljena edicija stala, a meni je zbog toga bilo baš žao, pa sam se ponudila da je nadalje, kao spoljni saradnik, uređujem ja. I eto, od onda su izašle još tri knjige Šazbuka Radeta Tanasijevića, Mika Jelene Angelovski i najnovija Onaj događaj od A do Š Jasminke Petrović.“

Potrebni su i adut i boja

Kaže da je „rečnikom preferansa, azbuka svojevrsni adut za sve knjige AzBučnog reda, ali osim aduta, važna je i tzv. boja koja igrače može dovesti do pobede. Boja je u ovom slučaju ta druga tema koja se sa učenjem azbuke prepliće.“

Zato, kad bira autore, razmišlja o „temama koje nisu često birane u savremenoj domaćoj književnosti za decu. Recimo, sve smo otuđeniji od stvarnih stvari, od prirode, od života van nehranjive digitalnosti pune konzervansa, pa sam zato najpre bila pozvala Radeta Tanasijevića, ozbiljanog pesnika za odrasle, takođe već oprobanog u pisanju i za decu. Tanasijević živi u selu Draževac kod Obrenovca i zna sve ono što je gradski čovek odavno zaboravio, pa sad tome ne može ni decu da nauči, osim da ih uputi na pisce iz prethodnih vekova kroz koje se neuki čitalac-početnik teško probija. Tako je nastala Tanasijevićeva šumska azbuka Šazbuka“.

„AzBučni red“ je  namenjen i dijaspori čija deca „kubure sa identitetom i rado bi se, sasvim ili donekle, vratila sa tog sumniivog kopna zemalja u kojima su se našla u naše nimalo jednostavno more roditeljskog zavičaja. Da humorno i ozbiljno opiše te i takve muke i mudro iz razreši odabrala sam profesorku Jelenu Angelovski, Pančevku, koja živi u Švajcarskoj i predaje u tamošnjoj srpskoj školi, a gaji i sopstveno troje dece i dobro joj je poznato sve o čemu je sjajno pisala u romanu Mika“.

Vladislava Vojnović kaže da u ovdašnjoj književnosti za decu takođe nema ni knjiga „u kojima junaci kubure sa nekim nedostatkom  koji nema svako, pa taj većinski svako onda ništa ni ne zna o tome kako je to biti npr. oštećenog sluha ili gluv ili kako komunicirati sa tim ljudima.“

„Mnogi od nas vide u uglu televizora osobu koja prevodi važne informativne emisije na jezik gluvih, ali malo nas pomisli da nije preterano teško naučiti taj jezik ili koliko je humano, širokogrudo, a i na druge načine korisno znati ga. E, za taj ne baš lak zadatak pozvala sam Jasminku Petrović jer se do sada već hrabro hvatala u koštac sa vrućim krompirima pipavih psiho-socijalnih tema u književnosti za decu i omladinu. Jasminka je sprovela ozbiljno istraživanje i napisala Onaj događaj od A do Š o dve prijateljice od kojih je jedna čujuća, a druga gluva.“

Voljno biram volju

Knjige „AzBučnog reda“ pune života, pouke i slova, oprobani su i sigurni put ka dobrovoljnom prihvatanju i usvajanju njihovog sadržaja.

„Spadam u ljude koji voljno biraju volju za važan aspekt ljudske ličnosti. Dakako da nas donekle određuju nasleđene osobine ili ono što smo stekli u bližem i daljem okruženju tokom formativnih godina, ali velika je moć naših razumom donesenih odluka da nešto naučimo ili se od nečega odučimo“, kaže Vladislava Vojnović.

Smatra da „u vreme lepljenja za telefone ili druge ekrane, ili čak i bez telefona u vreme prazno zurećih, duhovno i idejno poharanih ljudi, ipak, postoji i značajna količina onih koji se toj društvenoj pošasti  opiru. Najpre interesovanje za knjige i čitanje knjiga, uz žive i stvarne međuljudske kontakte i stvaran fizički rad, to su osnovne aktivnosti više nego nužnog otpora“.

Šta ne može zreo ćovek

Kako komentariše način kojim Ministarstvo kulture nastoji da smanji dominciju latinice u državi?

„Ne može zreo čovek da bude religiozan samo zato što je npr. video da je njegov idol Đoković religiozan, kao što ne može da bude ni ateista zato što su u ime monoteističkih religija kroz istoriju počinjeni grdni zločini. Valjda mogu da volim i verske praznike jer me podsećaju na neke ciklično ponavljajuće trenutke, mogu da imam svoj odnos prema Bogu jer sam pročitala neke knjige koje su me učinile boljom, jer sam shvatila kako se sve što je dobro na ovom svetu može zloupotrebiti, ili zbog sopstvene potrebe za duhovnošću i metafizikom?“

Zato, kaže,  „isto tako  mogu da volim ćirilicu jer je lepa i jer je bila prvi alfabet koji sam kao četvorogodišnjakinja naučila od Kike Bibić (akcija opismenjavanja naroda šezdesetih godina!), pa ponosno zaprepastila roditelje kad su otkrili da onolišna znam sva slova.“

„Ćirilica je i naša, nije samo njihova – onih koji je koriste  u maniru ’zavadi, pa vladaj’ da nas razdvajaju i više nego što smo već, jadni, usamljeni i prestravljeni onim da ’ko nije s nama/njima taj je protiv nas/njih’, a od straha smo, onda, često i tupi i agresivni i božemesačuvaj. Znam da nije lako, ali čovek, da bi bio čovek, mora da ima pameti i odvažnosti da ’tera svoju vrstu’ kako se kaže u mom rodnom Južnom Banatu“, poručuje Vladislava Vojnović.