Virtuelno preseljenje

Rešavanje problema čuvanja i izlaganja oko 132.000 eksponata iz zbirke Muzeja grada Beograda, koji još uvek nema svoju zgradu, u fazi je pregovora: Skupština grada i Vojska SCG razmatraju mogućnost da Muzej dobije vojnu zgradu u Resavskoj 40b. „Ako se pregovori pozitivno okončaju, ako bude potrebnih para i ako sve ostalo bude kako treba, počećemo rad u novoj zgradi za tri godine. Što se nas tiče, mi smo spremni, već pripremamo plan rada koji odgovara uslovima novog prostora – virtualno mi smo već u Resavskoj“, kaže Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada.

Zgrada u Resavskoj, poznata kao Nova vojna Akademija, zidana je početkom prošlog veka po projektu arhitekte Dimitrija Leka. Ima više od osam hiljada kvadratnih metara. Bojan Kovačević, arhitekta po struci, kaže da „iako adaptirana zgrada nikad ne može da bude onoliko pogodna koliko zgrada koja je namenski zidana za muzej, ovo je sasvim prihvatljivo rešenje, naročito zbog lokacije i površine. Kuća nije ruina, ali je rekonstrukcija neophodna. U prvoj fazi, najvažnije je napraviti centralni depo sa svim prostornim, tehničkim, mikroklimatskim i bezbednosnim uslovima, kako bismo rešili osnovni problem – čuvanje eksponata.“

Već decenijama unazad muzejske vrednosti su u kancelarijama sadašnje zgrade Muzeja, u Zmaj Jovinoj ulici. „Ne treba ni da pričam šta to sve znači i koliko je pogubno po blago za koje smo zaduženi. Meœutm, ni ljudi nisu bezbedni u prostoru sa muzejskim materijalom: desilo se da su se neki naši kustosi razboleli zbog gljivičnih naslaga na arheološkim predmetima.“ Bojan Kovaćević kaže da u celoj zgradi „jedino direktorska soba ima izgled prostorije u ustanovi kulture. Ostale nisu za ljude. Ali, to ne ubrajamo u problem.“

Problem je prostor za stalnu postavku. Muzej grada se ubraja u takozvane složene prostore, zato što ga čine zbirke svrstane u odeljenja, u Arheološko, Istorijsko i Odeljenje za kulturnu istoriju i umetnost, i 23 legata. „Mi praktično imamo petnaestak objekata: Spomen-muzeje Ive Andrića, Jovana Cvijića, Muzej Mladenovca, Zavičajni muzej Zemuna, Muzej banjičkog logora, Legat Paje Jovanovića… ali nemamo prostor za centralnu postavku, nemamo gde da pokažemo eksponate. Prošle godine, povodom stogodišnjice Muzeja, objavili smo monografiju, papirnatu kuću Muzeja, pa su, eto, reprezenti naših vrednosti barem tu dostupni. Na proslavi, rekao sam u šali da našu monografiju treba da ima svaka poštena kuća u gradu zato što je to bolja prijava boravka od zvaničnog papira.“

Kovačević kaže da bi se u nabrajanju najatraktivnijih muzejskih predmeta moglo početi od „bronzane biste rimskog imperatora Makrina iz trećeg veka, zato što je to jedini sačuvani njegov portret. Makrin nije u grupi bitnih rimskih careva koji su stolovali na ovim prostorima, ali je njegova bista u vajarskom smislu izvanredna. Otkrivena je u Boleču, čudom sačuvana, zato što se zna da je Makrin nakon što su ga pobunjenici ubili, osuœen na takozvano brisanje sećanja, odnosno na sistematsko uništavanje njegovih statua i svih tragova.“ U monografiji Muzeja piše da bista „odaje utisak snage i promišljene samouverenosti“, da su „kosa i brada izraœeni juvelirski precizno s mnogo detalja“ i da je bista „nesumnjivo antologijsko delo rimske portretne umetnosti“. Iz muzejske zbirke izdvojićemo još i turski zlatnik koji je u Beogradu kovao Sulejman Veličanstveni 1560. godine, zato što je nabavljen nedavno. „Mi imamo vrednu numizmatičku zbirku i bilo je prirodno da kupimo taj zlatnik zato što je izuzetni raritet, jedan je od šest primeraka za koje se zna na svetu.“

Jedini izložbeni prostor Muzeja grada je sala pod svodovima Konaka knjeginje Ljubice. Tu se prikazuju izložbe i javnost podseća da muzej postoji. Najnovija izložba bila je Beograd i spoljna politika kralja Aleksandra Karaœorœevića, organizovana povodom godišnjice Marseljskog atentata. Kovačević kaže da je foto-dokumentacija Muzeja bogata materijalom na tu temu, pa su iskoristili povod da pokažu jedan njen deo. Prošle zime je izložba Novac u Beogradu kroz vekove imala istu svrhu. „Nastojimo da se bavimo Beogradom i van materijala koji o njemu posedujemo. Na primer, postavka prošlogodišnje izložbe Beograd šezdesetih godina XX veka nije bila muzejska. Naša tema je Beograd, bez obzira na to da li posedujemo potreban materijal ili ne. Trudimo se da Beograœani dožive Muzej kao sopstvenu identifikaciju.“

Neminovna je nova sistematizacija, adekvatna potrebama novog muzeja. „Postojala su dva stava: po jednima, Muzeju treba samo zgrada, a po drugima, treba mu novi muzej. Ja sam u drugoj grupi. Treba nam moderan način rada. Nekim ljudima je činjenica da nemamo prostor za rad opravdanje za nerad. Katalozi izložbi, obimni i sveobuhvatni, i naš Godišnjak, hronika grada, načini su da probudimo one meœu nama koji su navikli da Muzej životari. Muzej grada mora da bude važna adresa u obnovi urbane kulture.“

Za sada, kaže Bojan Kovačević, stvari idu u tom pravcu. „Imamo podršku javnosti i Skupštine grada. Čini se da je nakon toliko godina Beograd shvatio da ne treba Muzeju da da zgradu, već samom sebi.“