Vila Prendić: Dokaz da rušenje nije rešenje

BINA, 19. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture, ulazi u poslednju četvrtinu ovogodišnjeg programa.

Dve su glavne programske linije: jedna se bavi savremenom arhitekturom, a druga obnavljanjem arhitekture 20. veka, dakle baštinom modernističkog perioda, što je sada izuzetno aktuelna tema zbog slučaja Generalštab, Beogradski sajam, Neimar, Slavija, Šećerana…

Na BINI se tim povodom razmatraju načini obnavljanja i rekonstrukcije baštine, načini na koji je štite struka i šira društvena zajednica, razgovara se ugroženoj baštini i o načinima  kako da se sačuva kao memorija ovog grada.

Sa ovim poslednjim, sa čuvanjem, je i počela ovogodišnja BINA. Predstavljen je i jedan (jedini?) primer dobre prakse izložbom “Vila Prendić – novi pogled, novo trajanje” arhitekte i višeg konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Aleksandre Šević, u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda.

Milan Zloković

Vila Prendić se nalazi u Osmana Đikića 20, u palilulskom naselju Učiteljska kolonija. Uvrštena je u spomenik kulture, plus je i deo arhitektonsko-urbanističke celine Profesorske kolonije koja je prostorno kulturno-istorijska celina Srbije.

Kako objašnjava Aleksandra Šević, vila je  izgrađena 1932/33. godine, i značajno je autorsko ostvarenje istaknutog arhitekte Milana Zlokovića. Projektovana je za bračni par Prendić, advokata Jovana Prendića i stomatološkinju Dragojlu Prendić. Ubraja se u najreprezentativnije primere modernizma u Beogradu u kome je konsekventno sproveden koncept arhitekture modernističkog pokreta sa purističkom obradom fasada, organizacijom kompaktnog prostora i stroge funkcionalnosti osnove.

Na izložbi je prikazan put rekonstrukcije ove vile, njeno pretvaranje od oronulog do reprezentativnog objekta. Autorka izložbe Aleksandra Šević kaže da je „ovo je primer dobre prakse, na koji bi trebalo da se i u budućnosti ugledaju ljudi koji se suočavaju sa tim da imaju nekretninu – spomenik kulture, ili se odlučuju da ih kupe.“

U prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata nastavljena je primena tradicionalnih materijala, tehnika i konstrukcija, podseća Šević, i kaže da tek sredinom dvadesetih godina prošlog veka moderne ideje, koje su uveliko prisutne u razvijenim evropskim centrima, donose novinu u graditeljskoj praksi. „Opšte prihvatanje moderne arhitekture može datirati tek posle 1930. godine, kada nastaju i najuspešniji i najreprezentativniji objekti ovog pravca. Taj proces započeo je izgradnjom porodičnih kuća u kojima su primenjeni i realizovani principi i proverene mogućnosti razvoja moderne arhitekture. Moderni arhitekti Beograda preuzimaju tradicionalni model funkcionalne organizacije stana, ne menjajući radikalno programsku shemu.“

Rezidencija

Vila Prendić je pojektovana kao samostalna zgrada sa pogledom na park da služi kao rezidencija, ali i za smeštaj medicinske ordinacije; sastoji se od suterena, prizemlja i sprata. Medicinski deo čine dve prostorije, čekaonica i sama ordinacija, a stambeni čini prijemni deo sa holom, dnevnim boravkom i trpezarijom koja se nalazi u prizemlju. Stambeni deo podignut je jedan metar iznad radnog prostora, dok su uslužni prostor, kuhinja, podrum i toaleti smešteni na jednom nivou u visini kuće iza kancelarije. Privatni deo kuće uključuje spavaće sobe i kupatilo i nalazi se na prvom spratu.

Aleksandra Šević kaže da „Zlokovićev projekat vile za bračni par Prendić sublimira redak i istinski modernistički duh, dosledno i beskompromisno ostvarujući koncept unutrašnjeg prostora zasnovanog na funkcionalnosti primerenoj porodičnoj strukturi i životnom stilu korisnika“. Ocenjuje da vila svedoči o stepenu  svesti i obrazovanosti Prendića i Zlokovića  „da zajedno ostvare prvoklasno mesto stanovanja koje odražava procvat građanske kulture Beograda između dva rata“.

Vila je dugo godina bila napuštena, a onda je dobila novog vlasnika „koji je spremno prihvatio izazove rekonstrukcije i, prepoznajući i prihvatajući vrednosti i kvalitete ovako oblikovanog stambenog prostora, stvorio svoj budući životni prostor“, kaže Aleksandra Šević.

Rekonstrukcijom su sačuvane sve izvorne vrednosti Vile Prendić zbog kojih je ona i utvrđena za spomenik kulture. „Mislim da je rezultat vratio veru da se takve vrste obnove mogu desiti u današnje vreme, da nije neophodno da se sve prepravi, oblikuje drugačije i prilagodi nekom sadašnjem trenutku i modelu života”, kaže Aleksandra Šević.