Večna mladost B.V.

„Ko je (bio) Branko Vučićević?“ jedan je od naslova iz pratećeg programa izložbe „Kritičari su izabrali: B.V.“ posvećene Branku Vučićeviću (1934–2016) u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. Međutim, ni program ni izložba ne daju odgovor na nerečeno pitanje, nego čuvari vatre Vučićevićeve večne mladosti koja je esencija svega čime se bavio ovaj veliki a tihi sineasta, prevodilac, dizajner, pionir Fluxusa kod nas, kum filmskog montažnog postupka „serbian cutting“ i još mnogo toga.

Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i dugogodišnji urednik Radio Beograda 2, koji je kao laureat Nagrade „Lazar Trifunović“ za 2014. godinu autor izložbe „Kritičari su izabrali: B.V. „, upitan da li je bilo teško koncipirati izložbu o mnogostruko talentovanoj ličnosti kakav je Vučićević, odgovara: „Ma nije bilo teško koncipirati – teško je bilo odlučiti se za ovo ili ono. Ne može se Branko Vučićević ‘strpati’ u jednu galeriju. I sad, kad je izložba postavljena i otvorena, preznojavam se kad god pomislim na bilo koji njen segment koji bi ‘kao’ trebalo da ilustruje Brankov duh i stvaralaštvo (uh, što bi se on nakašljavao na ove dve reči: molim vas da ih stavite pod navode)… Možda bi film o Branku bio delotvorniji? Recimo B.V. i Fluxus u kome se osnivač te umetničke grupe Džordž Makjunas, u Americi, a Branko u Beogradu dopisuju. Šalje Makjunas godišnje kutije Fluxusa od kojih će jedna danas predstavljati veliku dragocenost beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Uzgred, ima Branko i jedan Fluxus-rad koji je opisao 5. februara 2011. na 95. godišnjicu dadaističkog Kabarea ‘Volter’ u emisiji ‘Grad’ Radio Beograda 2 – evo vam to, takoreći ekskluzivno. Branko Vučićević kaže u mikrofon ‘Kompozicija za Snežanu Ristić’ i objasni: ‘I sad, kompozicija se sastoji u sledećem: šta je to danas, subota – svake subote u 15 časova skočite sa stolice! To sam ja sad izmislio, to je kompozicija, dakle to je ta vrsta delatnosti!’, kaže Branko i počne da se smeje.“

foto: milovan milenković

Leposavić je izložbu organizovao hronološki i metaforički. „S jedne strane postavke je Brankova Hirovita hronologija: njegova priča o avangardi od Pariske komune do 1934, kad je Branko rođen – i na tu prejaku simbolizaciju on bi se veoma mrštio! S druge strane postavke je hronologija Brankovog života i rada, nepotpuna, naravno, ponešto kontekstualizovana u dva slajd-šoua u niši. A središnji deo izložbe je priča o Valteru Benjaminu, Asji Lacis, Brehtu… Muzika koja se čuje iz niše je Brankov odabir za film Benjamin u Moskvi: od Đovinece i Internacionale do Kurta Vajla i Travijate. A iza zida je Brankova soba, minimalistička kao i njegova poetika. Tu je za njega i za nas veoma važna mašina za pisanje istočnonemačke marke Rajnmetal koju mu je majka kupila na kredit kad se vratio iz vojske. Ta soba pomogla je samom Vučićeviću da jednom, ma koliko mu to, kako je istakao, bilo smešno, definiše vlastiti stil: „Da stil objasnim pomoću sobe u kojoj živim. Zidovi su beli, prazna je koliko je to moguće. Znači, tu su sto, stolica, ležaj, pisaća mašina, rečnici (alatke za posao – prevođenje), dve-tri knjige, umetnička proizvoda, začudo (?) kolažne prirode. Da dodam: ne čuvam pisma fotografije i sl. Benjaminov tekst o iskustvu i siromaštvu delovao mi je kao vlastiti životni program. Dakle, ostavljam što manje tragova, otud i oskudna produktivnost. U suštini ovo je užasno uobraženo: ja ću, kao, ostati u sećanju nekih ljudi i bez materijalnih tragova. Verovatno nauka ima ime za ovu bolest. Prema tome: ja = soba= stil. Sigurno utiču i neke stvari koje volim: čista konstruktivistička tipografija sa nekim ubačenim elementom dadaističke ludosti, precizno, tvrdo slikarstvo postkubističke figuracije iz dvadesetih godina, fotografije iz istog vremena, slike Edwarda Hoppera, postmoderna arhitektura…“

Ove reči Branka Vučićevića su danas na izložbi posvećene njemu, prisutne i mentalno i fizički. Slično je i sa Vučićevićevim razmišljanjima i tretiranjem Fluxusa u koji ga je regrutovao osnivač glupe lično, Džordž Makjunas. Vučićeviću je maltene bilo neprijatno zbog toga, govorio je da ga je Makjunas uvukao, verovatno zato što ima, kao i sve vođe, potrebu da nemilice regrutuje ili se rukovodio onim – što veće društvo to veće veselje. O ovoj temi je u intervjuu Radonji Leposaviću i Snežani Ristić u emisiji „Grad“ rekao: „Kad imena na tim spiskovima sada pogledam, živ me sram izede, kao da sam se lažno predstavljao. Bila je to (srećom, neiskorišćena) prilika da se upišem u umetnike, makar antiumetničkog smera.“ Maestralna je i njegova opservacija na temu Fluxusa koju je poslao pismom Džordžu Makjunisu „Stavite dve kockice šećera (sa natpisom Fluxus Forever) u čašu vode. Pošto se rastvore – popijte zaslađenu vodu.“

Istovremeno posvećen i ležeran, Branko Vučićević koliko god da nije mario za ostavljanje materijalnih tragova glede svog rada, ostavio je iza sebe živo delo. Preveo je antologijska dela, pravio filmove kada je o njima pisao kritike ili kada je objašnjavao zašto je prema filmovima postao ravnodušan, bio je autor ili koautor scenarija za desetak filmova, među kojima je i Splav meduze Karpa Aćimovića Godine u kojem se pojavljuju Ljubomir Micić i drugi protagonisti umetničkog pokreta Zenit, i u kome je bio i asistent reditelja. Sa Karpom Godinom je kao scenarista sarađivao i na filmu Veštački raj, bio je koscenarista sa Dušanom Makavejevom u filmovima Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T., Nevinost bez zaštite i Montenegro, i filmovima Bate Čengića Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji i Slike iz života udarnika. Napisao je i scenario za dokumentarni film Šumanović – komedija umetnika Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića. Autor je i knjiga Imitacija života, Avangardni film 1895–1939. u dva dela, Paper Movies, Srpske lepe umetnosti… Bio je i prevodilac sa engleskog (Malinovski, Nabokov, Tven, Vonegat, Dojl, Klark, Betelhajm).

Vučićević je dugo mislio da je sve film. Oduvek ga je zanimao i sebi se čudio što mu u trenutku mature nije padalo na pamet da upiše režiju. „Valjda je to neko zaziranje, stid, da se čovek zvanično upiše u umetnike“, konstatovao je Vučićević u intervjuu „Ja sam zadovoljan čovek“ koji je vodio filmski kritičar Miroljub Stojanović. Svakako zanimljiv momenat Vučićevićevog opusa je njegovo sagledavanje kreativnog kolažnog pristupa filmskoj montaži koji je imenovao „serbian cutting“ ili „srpski rez“. Na pitanje u kakvoj su vezi Srbi i klanje sa „srpskim rezom“ u svetlu Vučićevićevog života i rada, Radonja Leposavić konstatuje – u bitnoj su vezi. „To je Brankovo izrugivanje političkim i drugim generalizacijama, stereotipima uopšte. Devedesetih su, odjednom – doduše ne iz čista mira – Srbi počeli u svetu da se doživljavaju kao potencijalni koljači. Svi Srbi! Pa je i ono što potiče iz srpske kulturne kuhinje počelo da se čita pod lupom: u potrazi za latentnim koljaštvom. Branko se tome suprotstavio paroksizmom: nazvao je jedan od montažerskih metoda koji su zdušno primenjivali on i njegovi ‘crnotalasovci’ – serbian cutting iliti srpski rez. Kao – ko bi drugi ako ne Srbi – mogao da smisli tu grubu montažu i kalemljena koja vode ka nepredvidljivim asocijacijama. I tu je sadržana Brankova ne baš bezazlena duhovitost: smeh koji otrežnjuje!“

Radonja Leposavić kaže da mu je tokom istraživanja Vučićevićevog života period „Danasa“ možda bio najizazovniji. „Mislim na reviju za kulturu koja je izlazila u Beogradu od 1961. do 1963. i koju je uređivao Stevan Majstorović, majstorski se služeći ketmanom. Kroz „Danas“ je prošlo oko 400 intelektualaca, od Radomira Konstantinovića do Milana Vlajčića, skoro svi kasniji „crnotalasovci“ su pisali za „Danas“. Čudo! Tu je Branko objavio svoje najznačajnije filmske kritike… Voleo bih kad bih mogao da oslušnem svađe sa njihovih sastanaka redakcije. A Predrag Brebanović je već postavio pitanje: zašto o „Danasu“ još uvek ćute skoro svi? „Jedan deo izložbe posvećen je vezi između Lazara Trifunovića (1929–1983), čije ime nosi nagrada zbog koje je realizovana ova izložba, i Branka Vučićevića. „Zapravo, postavlja se pitanje da li su se Lazar i Branko ikada sreli? Kako nema pouzdanih podataka o njihovim neposrednim susretima“, kaže Leposavić, „zaključuje se da su se oni ipak na neki metafizički način susretali – na stranicama revije za kulturu ‘Danas’ u kojoj su obojica objavljivali. I to je povod za poziv kulturnoj javnosti da posveti veću pažnju ovom časopisu koji je uređivao Stevan Majstorović i koji je izašao 47 puta.“

Izložba „Kritičari su izabrali: B.V.“ otvorena je do 3. februara.